GOSPOĐICA HATČEPSUT

Gospođica Hatčepsut, prodavačica u jednoj radnji ženskog rublja, probudila se opet veoma kasno i sa osećajem usamljenosti. Usnila je vrč s dva piska. U njenom snu vino se veza u čvor i u odvojenim mlazevima napuni istovremeno dve čaše.

Kao obično u takvim prilikama kad se osećala usamljena, odmah je znala šta treba da učini. Najpre je bacila pogled na reke. Oblaci tog dana nisu mogli da premoste vodu. Vijugali su uzvodno duž desne obale Dunava i zajazili vetrove kod ušća Save. Predveče je krenula na posao. Radila je u drugoj smeni i ostajala do duboko u noć. Tog dana kod prodavnice novina na uglu uočila je otmenog gospodina u zimskom kaputu boje crnoga laka. Stala je uz njega, pružila desnom rukom prodavcu pare za novinu, a levom iz gospodinovog desnog džepa zdipila prvu stvar koju je tamo napipala. U tom času prodavac joj je dodao novinu i ona je neopaženo napustila mesto krađe. Gospodin je ušao u kola boje svoga kaputa i nestao.

Sada je gospođici Hatčepsut ostao lakši deo posla. Na Terazijama iz svoje torbice izvukla je majušno ogledalce i udubila se u njega. Svojom slikom koju je videla u ogledalu bila je zadovoljna.

Šteta što ta slika tu ne može da ostane. A ko zna, možda će i ostati? Uostalom, staviću bar potpis. I poljubila je ogledalce ostavivši na staklu malo svog crvenila za usne. U podzemnom prolazu Terazija ukrcala se na pokretne stepenice i neopaženo spustila ogledalo u torbu jedne prolaznice.

Stvar je bila uspešno okončana i gospođica Hatčepsut je odahnula. U prodavnicu ženskog rublja, gde je bila zaposlena, ušla je kao preporođena, kao da je satima bila na masaži, u sauni, ili na znojenju pod spravama nekog vežbališta. Osećanje usamljenosti bilo je iščezlo kao uvek kada je postupala na ovaj način. Uvek isto. Jednu stvar ukrasti, drugu stvar pokloniti. I to raznim osobama. Ne birajući šta, ni kome. Ponekad, prema prilici je morala i da obrne red poteza i da najpre pokloni, pa tek onda da ukrade. Ali ovoga puta sve je bilo u redu.

Mnogo kasnije, tek kada se za trenutak našla sama u radnji, stigla je da pogleda šta je ukrala iz džepa gospodina s lakiranim kaputom. Bio je to upaljač. Skupocen i nov novcat. Još mu je virila garancija iz blistave kožne navlake. Na crvenoj kamiljoj koži bila je utisnuta naznaka: MOZIS III. Nešto kao znak vlasnika. A na poklopcu je bilo urezano:

Ako me triput zaredom kresneš, ostvariće ti se želja.

Gospođica Hatčepsut nije stigla da podrobnije razgleda svoj plen, jer u radnju uđe novi kupac. Iza svojih leđa uhvatila je levom rukom desnu za lakat i osmotrila ga.

Bio je to mladić u farmericama, u plavoj košulji i mrkom kaputiću, s cipelama od dugodlakog krzna. U ruci je nosio kišnu kabanicu i majušnu kutijicu uvijenu zlatnom hartijom s mašnicom odozgo. Prvo što je pogledala bili su njegovi džepovi. Savršeno su odgovarali, malo su zjapili. Tada ona osmotri i onoga kome su ti džepovi pripadali. Bio je začudo prosed, uprkos mladosti. Nosio je pet razdeljaka koji su bili smešteni u njegovoj kosi popreko, od uha do uha. Vitak, čudnih očiju.

- Ovaj je i u snu kratkovid - pomisli ona i upita čime ga može uslužiti.

On spusti kabanicu i kutiju na stočić kraj njene naslonjače i reče stidljivim, toplim glasom:

- Hteo bih da kupim spavaćicu. Kao božićni poklon svojoj ženi. Ona nosi broj 4.

Toplina takvog glasa može se naslutiti noću negde visoko između dva usamljena ženska koraka koji odzvanjanju u pustoj ulici... Tako je pomislila, a reče:

- Ti brojevi su gore, na polici - i dogura merdevine. Penjući se oseti njegov pogled na sebi. Držala je taj pogled na istom mestu, u visini bedara i kada siđe, nogom merdevina koje je uklanjala neprimetno gurnu njegovu zlatnu kutijicu tako da ona pade sa stola u naslonjaču. Sada je kutijica bila odvojena od kabanice posetioca. Nadala se da mladić neće opaziti da paketića nema i da će ga zaboraviti u radnji.

Ali, on tada reče nešto toliko neočekivano da ona ostavi merdevine gde su i zagleda se u njegove oči. Kao kroz vodu motrio je kroz nekoliko hiljada godina pravo u nju. Te oči bile su plave od vremena kroz koje su je gledale.

- Možda će vam moj zahtev izgledati preteran - kaza on - ali ja ne umem da kupujem ženske spavaćice. Da li biste mogli da je obučete? Tako bih znao da li odgovara ili ne. Moja žena je skoro iste građe kao vi...

Da nije bilo kutijice u naslonjači, gospođica Hatčepsut bi glatko odbila predlog. Ali, ovako ona odgovori:

- Niste vi jedini koji to traži. Obući ću je u kabini i vi ćete potom moći da je vidite. Samo da najpre uklonim ove merdevine.

Znajući da je ženski vid uvek brži od muškog, gospođica Hatčepsut gurnu malo mladića merdevinama tako da dobi priliku da neprimetno u njegov džep spusti upaljač.

Kada se pojavila u spavaćici broj četiri, opazila je da mu je zastao dah. U njegovim kratkovidim očima pročitala je nešto kao reči:

- Ova noć je trudna. Bremenita je novim predivnim danom!

On je međutim, tužno izjavio:

- Znate, sada ja i pored najbolje volje, ne mogu da kupim tu spavaćicu. Tako vam divno stoji, da bih uveče, kad god je obuče moja žena, morao da pomislim na vas... A to ne ide. I sami shvatate, zar ne? U svakom slučaju, hvala i laku noć...

S tim rečima on izađe iz radnje ogrćući svoju kabanicu, a gospođica Hatčepsut sva uzbuđena isprati ga pogledom niz ulicu. Potom, još uvek u spavaćici, grozničavim prstima raspakova zlatnu kutijicu čuvajući ukrasnu hartiju i mašnicu za svaki slučaj.

Unutra je ležalo nešto čarobno, čemu ona nije odmah mogla da pogodi namenu. Divan stakleni puž pun srebrnog praha i zaptiven ružičastim voskom s fitiljem na sredini. Bilo je to nešto kao ukrasna sveća. Gospođica Hatčepsut htede da je upali, ali se seti da je u spavaćici, da sedi u radnji i da više nema upaljač.

(Ako niste pročitali poglavlje Gospodin David Senmut, arhitekta,
idite na to poglavlje. Ako jeste, idite na središnju kopču pod naslovom Kći koja se mogla zvati Niferure)

// Projekat Rastko / Književnost / Milorad Pavić / Stakleni puž //