Зоран Глушчевић

МИЛОРАД ПАВИЋ ИЗМЕЂУ МОДЕРНЕ И ПОСТМОДЕРНЕ

Хвала на поверењу, које, надам се, нећу злоупотребити него ћу само дати свој прилог овом осветљавању стваралачког дела Милорада Павића а ако ту зазвучи неколико полемичких нота, првенствено теоријског карактера, то ће значити да сама материја пружа такве могућности, јер свако ко се суочи са теоријом и праксом постмодернизма, мора уочити одмах да је то један естетички теоријски став који је још увек у процесу настајања, дефинисања, ту има пуно противречности, недоречености и неких још увек несводивих судова који и саму теорију доводе у питање и то од стране неколицине, или извесног броја, теоретичара и, богами, доброг броја писаца на које се теоретичари позивају или њихова дела имају у виду кад излажу своје теорије.

Мислим да је парадокс самог назива, који је иначе потекао од архитекте, што сви или бар они које сматрамо данас релевантним, и појам модернизма и појам постмодернизма везују за романтизам, управо за немачки романтизам, јер је он, ипак, теоријски најинтегралнији, али ту сад настају проблеми који се очитују и у појединачним теоријским ставовима а и у самој употреби појма постмодернизма. Један од основних проблема је, на први поглед, хронолошке природе али из тога произилази штошта, наиме романтизам је пре свега један сложен, противречан, некохерентан процес, то није стил, то је епоха, то није само теорија једног погледа на књижевност мада има битних елемената те врсте, него је једна много шира појава која у крајњој линији сеже и у дубинско-психолошко и појављује се у крајњој својој антрополошкој финализацији као константа људске природе и људског духа а не само као једна одређена епоха, или као један одређени стил или правац, или као један естетички став.

Тегобе које настају кад се човек суочи са таквим процесом јесу у томе што су многе од тих личности, протагониста, недоследне у свом сопственом развоју тако да разликујете неколико индивидуалних а и неколико епохалних фаза. Оне се у крајњој линији протежу све до, готово бих рекао, краја 19. века, чак прелазе у 20, али узмимо крај деветнаестог века, јер завршетак у европским размерама, рецимо европског типа романтизма, многе лоцирају у делу Џорџа Мередита а ми одмах можемо да кажемо - па ево га код нас Лаза Костић. Е сад, кад теоретичари постмодернизма и модернизам и постмодернизам изводе из исте епохе, из исте оријентације, они наилазе на објективне непремостиве тешкоће. Наиме, многе од црта својствених романтизму, које су приграбили теоретичари постромантизма као типичне постромантичарске црте, хронолошки се јављају у романтичара пре модернистичких црта код истих тих романтичара и онда испада да један термин који има у свом префиксу „пост“ долази хронолошки од онога нашта се то „пост“ односи!

Постоје, разуме се, разне теоријске формулације, флоскуле, па и парадоксни изрази и формулисања, којима теоретичари, не увек исти, покушавају да доскоче тој објективној тешкоћи која се разгранава у готово свим областима оних битних опредмећења самог књижевно-уметничког процеса до којег је њима стало и којег користе за своје теорије у трагању за феноменом постмодерне. Да нешто постмодерно постоји, то је несумњиво. Постоји једна клима кад се завршава једно доба, да се наговештава већ неколико деценија једно ново које можемо да наслутимо овде и онде. То је једна ствар, али сасвим је друга ствар када се теоретичари окрену стотинак година уназад од последњих модернистичких теоретичарских формулација па онда заједничку основу траже у једном покрету који је свим и свачим обиловао али је веома проблематично користити га у једној тако сложеној процедури каква је одгонетање једног новог погледа на ствари, једног новог стваралачког процеса који сигурно у многостраности и многоликости појава није себи идентичан.

Ево, на пример, господин Милошевић нам је изнео, и примењено на господина Павића елаборирао, једну теорију која потиче од Ека о „отвореном“ и „затвореном“. Међутим, ја ћу одмах да укажем на то да је господин Еко, уствари, мимоишао и није имао у виду једну теоријску новину коју су формулисали управо романтичари. Конкретно, један од браће Шлегел је, уместо терминологије „отворено“ и „затворено“, изрекао једну теоријску формулу фрагмента, а фрагмент, есејистички фрагмент, је један од најважнијих уметничких израза романтизма, као „завршен“ - „незавршен“, и ставио нагласак на „незавршен“. Али, тиме је аутоматски, у примени и теоријској разради, проширио појам на начин који апсолутно један постмодерниста као теоретичар може одмах да усвоји, јер господин Еко није запазио једну ствар, да се не ради само о тумачењу, о читању, не ради се само о рецепцији. Постмодернизам укључује продуктивног и креативног читаоца као напоредог, активног ствараоца, а то је, управо, изразио Шлегел кад је рекао да фрагменти у романтизму остају недовршени имајући на уму да онај ко их је написао може у неком тренутку да настави, јер су заиста незавршени, може да их доврши до једне мере која ће опет представљати један степен недовршености завештане поколењима а исто тако може и неко ко нема никакве везе са тим, значи читалац из друге серије или савременик који се тиме није бавио, да у својој имагинацији довршава оно што је остало недовршено. То је „пар екселанс“ постмодернистичка теза.

Тешкоће нису само, разуме се, у једном од ставова овде излаганих, бриљантно и ефикасно али са извесним малим недоследностима или чак, да се не схвати погрешно, и појединим омашкама. Мислим на оно излагање Јасмине Лукић које је заиста бриљантно али које се двоструко огрешило о културно-историјски контекст, па и о једну од основних постмодернистичких теза, која је примењена код Павића. Сад да се опет разумемо, господин Милошевић је потпуно у праву кад је рекао да примена једне постмодернистичке шеме подразумева и вредносни суд, а са Павићем је управо такав случај. И шема и вредносни суд се поклапају. Али мислим да је нешто од тога изгубљено једном констатацијом коју је госпођа Лукићка дала. То се односи на њено тврђење, изричито, чини ми се да сам добро саслушао то излагање, где се говори о разликама и супротностима између три религије којима се бави или им даје појединачне диспуте Павић у свом делу. То су јудаизам, хришћанство и ислам. Пре свега, културно-историјски то није тачно. Све три религије потичу од једне. Није ни мало случајан ни ненаучан термин јудео-хришћанства. Осим тога, кад посматрамо развој и настанак хришћанства, видећемо да Христос себе није сматрао творцем нове религије него човеком који наставља јудаизам и само хоће да га очисти од онога што њему не припада. Да није било светог Павла, питање је како би се уопште ствари даље развијале и да ли би постојао тај размак који заиста сада постоји али који ни у ком случају не укида заједнички корен. Исти је случај, на други начин разуме се, са исламом. И ислам има заједнички корен са ове две религије, проистиче из њих. Пазите, све три религије говоре о Адаму као првом човеку, све три религије говоре о паклу и загробном животу, ниједна не говори о Нирвани. Није будизам, хиндуизам укључен него оно што има скривен заједнички и јединствен корен а манифестује се различито. Значи, не сме се говорити о искључивости, него ја се бавим искључивостима да бих их превазишао сводећи их на заједнички корен, а тај заједнички корен постоји културно-историјски али постоји на начин који не угрожава разлике, а то је „пар екселанс“ постмодернистичка теза јер она подразумева кретање између крајности, не превазилажење, у томе је ствар. Епоха великих система, исто као и великих нарација, је прошла, али не ни на хегеловски ни на гетеовски начин, не ни систем тријаде ни систем поларитета него напоредно узајамно постојање. Не „или-или“, не нешто треће од два или, него „и-и“. Кад се тако посматра, онда се добија прави поглед и на оно што је хтео Павић и на оно што представља, у ствари, једну од теорема јер, иначе, ако бисмо то искључили, онда нам не би била јасна друга тачка или друга теорема, не говорим, разуме се, по важности него по сродности излагања и тема, која се своди на то да се постмодернистички писац, што не значи да таквих појава није било и пре тога, креће стално између референце и композиције. Управо за то је пример, изузетан пример, Павићево дело али он произилази из оног претходног принципа у коме се заједништво не ствара потирањем онога што га сачињава нити наизменичним ротирањем око полова, него напоредним постојањем и узајамним допуњавањем, сталним и непрекидним кретањем између референце и композиције, то су сада два нова елемента поетике који суделују у изградњи његове структуре. Мислим, то је неопходно имати у виду да бисмо се иначе снашли у том растрзаном и готово неухватљивом, непрегледном мору противречних ставова и противставова које је постмодернистички дискурс донео али у којем морамо да се оријентишемо одвајајући оно што можемо да прихватимо као резултат једне епохе и оно што можемо да подведемо под заједнички естетски принцип и форму. Сад се поново вратимо на оно што је први поменуо господин Милошевић. Велика би ствар, ја сад идем даље, и опасна би ствар била ако бисмо ми постмодернистички дискурс схватили истовремено и као вредносни критеријум. Ту би се постмодернизам одмах свео на оно што је сам негирао, у првом реду на оно што је било универзално модерно или постмодерно у самом романтизму. Једна од основних теоријских шема романтизма јесте разбијање свевековних и општеважећих естетичких принципа, принципа стварања, тј. заузимање за индивидуалну стваралачку норму и естетику, за релативизацију и историјско конституисање критеријума стварања. У том смислу ја бих скренуо пажњу на излагање господина Дамјанова који, чини ми се, да је истакао једну важну позицију у тумачењу фантастике код Милорада Павића. Наиме, сви облици фантастике код господина Павића постојали су и раније и сад ћете се изненадити - постојали су и у романтизму, од радикалне реалистичке фантастике Хофманове до глацијално-спиритуалне фантастике, али та фантастика је ипак аутентична и оригинална иако су сви њени елементи историјски развијани, постојали раније па чак и у једној епохи. У чему је ствар? Па ствар је у томе што је, мислим да је у томе главна теза господина Дамјанова, што је Павић укључио, увео уствари, постмодернистички кључ за читање фантастике и кад је направио тај оригинални спој настало је нешто сасвим ново. Све постоји појединачно, али као целина није нигде присутно него само код господина Павића. То је разлог што сам јуче скренуо пажњу на оно предивно излагање господина Радовића, који је направио читав један каталог упоређивања али препустио је нама старијима, искуснијима да завршимо тај каталог. Наиме, писац се може упоређивати и треба га упоређивати из разноразних разлога, али увек са једном свешћу и уверењем, ако се ради о правом писцу а овде је заиста прави, велики, писац у питању, да се он не може свести ни на једно упоређивање. Тиме бих хтео да кажем да господин Ђорђевић има право што уноси и модернистичке параметре у читање господина Павића, јер је господин Павић истовремено и модеран прозаиста и постмодеран писац.