Милентије Ђорђевић
ТРИ ТЕЗЕ О ПОЕТИЦИ
РОМАНА МИЛОРАДА ПАВИЋА
Пошто сам досад најчешће
био у прилици да говорим о писцима који су временски (а и просторно) довољно
далеко, моја мисао и асоцијација није морала имати оне оквире и обавезе које
има у овом тренутку. Данас сам, ево, у прилици да говорим о писцу који је ту,
крај нас па је и мој посао двоструко тежи и одговорнији. Прво, реч је о српском
писцу који је већ пробио оквире националне књижевности и сигурно закорачио у
светску и друго, у питању је писац који се подједнако добро разуме и у послове
писца и у послове критичара. Господин Павић ми неће замерити ако се одмах на
почетку послужим једном малом поштапалицом из домена његове поетике. Реч је о
једној причи која би одговарала тренутку а могла би гласити овако. Видим
критичара (разуме се и себе) као лисицу која би из ступице желела да извуче
комад меса, али тако да и месо добије и да сама остане читава. Наравно, свестан
сам да је то немогуће. Посао је, дакле, деликатан и ја ћу се потрудити да не
наличим оним студентима медицине (опет по Павићу) који „увек мисле да (пацијент)
писац болује од оне болести коју управо (они) проучавају“. Чини ми се да сам
водио рачуна и о томе да ова моја скромна запажања не буду сувише добро обављен
посао, како би то опет Павић рекао, јер би то било погубно и за критичара и за
писца. Напослетку, имао сам у виду и чињеницу да је пишчево „укрштање речи“
јаче и вредније од критичаревог. То нам на свој начин и доказује распоред снага
овог округлог стола: једанаест према један. Једним истим романескним током
проћи ће једанаест „пловила“, тражећи свако своју страну, дубину и свој ветар.
Писцу и делу се ништа неће догодити - ток реке ће остати онакав какав је и био.
1. Примењена естетика
рецепције
Чини се да у српској
литератури није нико толико водио рачуна о свом читаоцу као што је то чинио Милорад
Павић. Он осећа духовну близину свог читаоца зато му се често обраћа, саветује
га, појашњава му нејасно, даје му упутства како да
што лакше савлада енигму текста, а понекад се са њим и безазлено шали. То
комуницирање са читаоцем које је својевремено тако ватрено осуђивао Емил Зола,
не треба код Павића схватити као помодарство или обични романсијерски хир. У
контексту, пак, шире књижевне историје гледано све то и није ништа особито
ново. У „Евгенију Оњегину“, чувеном роману у стиховима, на пример, Пушкин је
био склон да води неку врсту крње конверзације са својим читаоцем („Читаоче
племенити/ родбина ваша како живи?“ Или „Мој читаоце добре воље(...) хајдмо да
са тихог хума / слушамо како шапће шума“ итд.) Хулио Кортасар
је својевремено записао: „Што се мене тиче, питам се хоћу ли икад успети да их
уверим како је управо читалац једина личност која ме занима - утолико што бих
желео да бар нешто од онога што напишем допринесе да се он преобрази“.
Након неких нових сазнања
у науци о књижевности, а нарочито након објављивања „Естетике рецепције“ Ханса
Роберта Јауса многи писци су, чини се, свесно почели
да знатно више пажње посвећују троуглу аутор - дело - читалац. Читалац тако
престаје да буде константа, већ је у светлости ове теорије постао променљива.
Разуме се, променљива вредност постајало је и књижевно дело у његовој
рецепцији. Заправо, књижевно дело никад није ни било нити ће бити математичка
величина која је једнака за старог Грка и за модерног Европљанина. „Историјска
импликација очитује се у томе што разумевање првих читалаца може да се од
генерације до генерације у ланцу рецепција продужава и богати, па дакле,
одлучује о историјском значењу једног дела и износи на видело његов естетички
ранг“.1
Пре но што ће читалац,
рецимо, започети да чита „Хазарски речник“ он ће наићи на ону празну страну
коју Павић посвећује читаоцу који „неће никада отворити ову књигу“, а првим
страницама исте књиге он будућем читаоцу даје савет „да се не лаћа ове књиге без
велике невоље3, а ту је и духовита
парабола која пре свега треба да појасни смисао троугла писац - дело - читалац.
„Замислите - вели Павић - да два човека држе на ласима
ухваћену пуму. Ако хоће да приђу један другом, пума ће напасти јер ће се ласа
олабавити, и само ако обојица једновремено затегну она је подједнако удаљена од
обојице. Онај ко чита и онај ко пише зато тешко долазе један до другог, јер је
између њих заједничка мисао ухваћена на узицама које вуку у супротним
смеровима. Ако сада упитамо ту исту пуму, односно мисао како она гледа на ову
двојицу, она би могла рећи да на крају узица они који су за јело држе некога
кога не могу појести“. Павић такође духовито запажа да је „читалац пеливански
коњ, којег мораш навићи да га после сваког успешно оствареног задатке чека као
награда комад шећера“. Но, ни на крају романа он не заборавља свог читаоца,
позива га да након читања изађе „пред посластичарницу на главном тргу своје
вароши“ где ће наћи свог парњака читаоца и упоредити тзв. женски и мушки
примерак књиге. Овим он заговара и неку врсту малог читалачког хепенинга.
У роману „Предео сликан
чајем“ Павић још озбиљније приступа основном постулату естетике рецепције.
Дакле, не само да из једне књиге стално ишчезавају приче, него се тамо и стално
настањују нове повести. „То је ствар читања а не писања“. Павић не наседа лако
схватању да је књижевност створена само за стручњаке. И он као и Валтер Булст зна да је „највећа брука филолога што верују да је
књижевност створена само за филологе“. Дело као живи организам обилује интенционалним и екстенционалним
порукама, а оне временом могу јачати или слабити зато и дело треба сагледавати
у синхроном и дијахроном склопу. Јаус
је тај феномен објаснио на примеру Гетеовог и Валеријевог „Фауста“ и Гетеове и
Расинове „Ифигеније“. „Данас више нико не може - вели
Јаус - предвидети у коликој је мери управо она драма
што је одиста важила за јеванђеље немачког хуманизма и генерацијама ђака у
немачким гимназијама преносила дух вајмарске класике
- Гетеова „Ифигенија“ - изгубила класичан ауторитет.
Она стоји у оној најужој групи дела што их бруцоши као обавезну литературу
одбацују.“2
Занимљиво је поменути да
је Милорад Павић као историчар књижевности истицао активну улогу читалаштва.
„Читалачка публика барокног доба имала је важнију улогу него читалачка публика
претходних епоха. Њен углед и утицај био је огроман“.3
Безброј је примера у
светској књижевности да су поједина дела падала у заборав и да су се
заборављена дела поново читала. У књигама које су заборављене ишчезле су оне
битне приче, а нове се још нису појављивале. У њима се још нису настаниле нове
повести, како би то рекао Павић. Како ће се, рецимо, поруке „Хазарског речника“ преломити у рецепцији неког будућег
читаоца, то је питање на које данас није могуће сасвим поуздано одговорити. Наш
савременик, између осталог види доста јасно аналогију између Срба и Хазара, али
да српско питање није тако актуелно ко зна да ли би та црта „Хазарског речника“ била данас так уочљива.
2. Суматраизам
и космички принцип свеопште повезаности
У роману „Предео сликан
чајем“ овај свет се доживљава као свет напоредности и веза. Ако, рецимо,
постоји резиденција „Плавинац“ Ј. Б. Тита крај
Дунава, онда негде мора постојати њен парњак. Павић га налази на реци Потомак
крај Вашингтона. Ако на овим просторима постоји брионски
рај, онда Павић смишља његову копију негде на далеком америчком архипелагу.
Истина, он то у овом роману претежно конструише, али несумњиво има у виду
чињеницу да принцип свеопште космичке повезаности неумитно делује. Не знамо
засигурно да ли је то преузето од Црњанског или урађено по узору Бодлерових
универзалних аналогија или је све то једна постмодернистичка
варијација, али засигурно знамо да се баш том принципу у Павићевим романима
придаје велика важност.
Хазари су изумрли,
нестала је и њихова чудесна краљица Атех, али, Павић
1982. године проналази једну другу Атех, конобарицу
хотела „Кингстон“. Душа хазарске краљице живи у неком
новом телу. Неко ће можда рећи да овде може бити речи и о теорији
реинкарнације, али оставимо то стручнијем истраживачу.
У роману „Предео сликан
чајем“ постоји једна дивна суматраистичка прича која
нам указује на постојање принципа свеопште повезаности људи и ствари на свету.
„Негде на обали јужних
мора, где су звезде најдаље од својих слика, путници неког брода појели су
огромну корњачу. После пет стотина година њену љуштуру нашао је на истој обали
неки морнар и склонио се у њу да преноћи. Ујутру испаван и весео протнуо је
кроз отворе оклопа руке, ноге и главу и спустио се у море и после пола
миленијума опет одзвања од удара једног срца опет уме да плива.
Тако твоје срце одзвања у
мени“. (стр. 151)
Негде на обали јужних
мора, рецимо на Суматри или на снежним врховима
Урала, неки нови Црњански доживљава нову „Суматру“. И
писац опет не заборавља читаоца, његово срце, његову мисао, истоветну,
надграђену или посве нову. Свет не може да постоји без таквих напоредности:
писац и књига, читалац и књига. Уосталом, и сви Павићеви новији романи своју
композицију заснивају на овоме. „Хазарски речник“ својим мушким и женским примерком,
хришћанским и јеврејским изворима, јеврејским и исламским; „Унутрашња страна
ветра“ својим левим и десним почетком, Хером која је парњак Леандру, итд. У
дубљем филозофско-песничком смислу свет по Павићу
почива на принципу напоредности. Писац као у неком чаробном огледалу види
духовне обрасце својих предака или својих удаљених савременика и говори само о
томе непрестано, исту причу у облику друге форме, како би то рекао Шкловски.
3. Чудесно или На неким
искуствима надреалистичке поетике
Још је својевремено
Достојевски у писму Н. Страхову из 1869. записао:
„Имам свој посебан поглед на стварност и уметност и оно што већина назива
фантастичним и изузетним представља за мене понекад саму суштину ствари“. И у „Хазарском речнику“ и роману „Предео сликан чајем“ и у
„Унутрашњој страни ветра“ Павић користи чудесно и фантастично као једну
препознатљиву романсијерску нит. Појам чудесног, знамо, везивао се најчешће за
романтичарску и надреалистичку поетику као и за латиноамеричку школу „реалисмо магицо“. Андре Бретон је и рекао „чудесно је увек лепо, чак је чудесно и
једино лепо“. Наравно, Павићево чудесно није чудесно у неком надреалистичком
или каквом другом смислу, то је, рекли би смо павићевско
чудесно. Од мноштва чудесних прича и ситуација из сећања се не брише лако прича
из „Хазарског речника“ о др Исаилу
Суку који, након добро проспаване ноћи, из уста извлачи „мали кључ са златном
дршком“. Ту такође срећемо причу о хазарској принцези
Атех која је на сваком капку ноћи исписивала по једно
слово из забрањене хазарске азбуке. Свако писмено је
могло убити онога ко га види и прочита.
У „Унутрашњој страни
ветра“ Херонеја Букур,
својом дугом косом се обувала уместо кашиком за ципеле. Свом љубавнику Јану Коболи она је долазила с месечевим зраком, а када јој овај
одруби главу, иста глава, након дугог мировања, крикне мушким гласом.
Откуд овакве чудне
конструкције у Павићевом роману? Несумњиво да Павић као велики књижевни зналац
и ерудита зна све о феномену чудесног у књижевности. Извесно је да је знао и за
ону познату тезу Карла Густава Јунга да чудновата слика па и чудновата прича
могу будити психичке енергије, дакле да својом енергијом „електришу“ неке
друге. Ако долази до сусрета таквих енергија онда је она пишчева, као интенционалнија и јача, способна да оплемењује слабију,
читаочеву. Циљ романсијера је тако постигнут, у смислу оног Кортасаровог
преображавања читаоца. Али све ово није и једина веза. У роману „Предео сликан
чајем“ Павић бележи: „Од реченица истргнутих из разних поглавља једне књиге
може се начинити таква прича да паднеш у несвест“. Сасвим је јасно да тако
компоноване искидане реченице највише подсећају на надреалистички метод ле цадавре exqis, игра пресавијеног
папира која се састоји у састављању једне реченице или једног цртежа од стране
више лица у којој ни једно не може да води рачуна о претходним доприносима.4 Истина, Павић нема у својим
романима причу од истргнутих реченица, али би неке такве из свести или
литературе истргнуте реченице могле да буду нуклеус поглавља или дела. Јасно је
такође да Павић није заговорник надреалистичког стваралачког поступка у којем
је централно место имала спонтана произвољност, односно подсвест. Реч је само о
неким сличностима полазних поетичких начела.
Не смемо а да на крају
овог кратког разматрања не напоменемо да је Павићева поетика много сложенија и
да несумњиво захтева свеобухватније истраживачке подухвате. Она је заснована на
модерним (постмодерним) али и традиционалним
захватима. Наша намера зато није била да говоримо о свему томе, већ да укажемо
само на оне моменте који су нам се у овом тренутку учинили битним.
Напомене:
1.
Упореди: Волфганг Изер: „Апелативна
структура текстова“ у „Теорији рецепције у науци и књижевности“, Нолит, 1978.
2. Ханс
Роберт Јаус: „Естетика рецепције“, Нолит, 1978, стр.
213.
3. Исто.
4. М.
Павић: „Рађање нове српске књижевности“, СКЗ, 1983,
стр. 35.
5. Андре
Бретон: „Ле сурреалисме ет ла Пеинтуре“, Галимард, 1965, стр. 288