Сава Дамјанов

ПОСТМОДЕРНИЗАЦИЈА ФАНТАСТИКЕ КОД ПАВИЋА

Моје излагање се заснива на неким тезама које потичу из поменутог предавања у Регенсбургу, које је одржано 1990. Наравно, те тезе сам покушао да развијем и разрадим, и мислим да у овом новом контексту, у којем сада буду изложене, дакле у контексту који је одређен шифром постмодернизма, односно Павићеве прозе у постмодернистичкој призми, да ће оне чак и мени зазвучати на нов начин. Наравно, дужан сам да кажем због чега сам Павићеву прозу, посебно ону романескну, читао у шифри постмодерног писма. Ја сад не бих то превише детаљно образлагао, јер ћу поштовати оно време за излагање о коме смо се договорили. Рекао бих само неколико ознака које су битне за разумевање мог излагања, неколико глобалних ознака које Павићеву прозу у мом читању виде прозом постмодерног усмерења.

Једна од тих ознака је што се она заснива на једном концепту који бих назвао „арс комбинаториа“, наравно термин није мој, знамо да он потиче од Хокеа, и његове познате студије о маниризму; иначе колико сам је пратио литературу о Павићу, коришћен је и поводм Павићеве прозе. У мом поимању тај термин подразумева Павићев доживљај језичке уметности као делатности која је заснована на комбинаторичким могућностима, на могућностима комбинација које ће бити нове иако елементи који се комбинују не морају бити нови. Дакле, од постојећих елемената ствара се једна нова комбинаторичка игра! С друге стране, тај појам схватам и као нешто што доводи до једне синтезе, синтезе често разнородних текстуалних елемената, али синтезе која представља нову врсту јединства, јединства неких текстуалних фрагмената, који иначе могу бити разнородни или чак антитетички.

У литератури о постмодернизму, такође је познат и коришћен термин логоцентризам. Павићеву прозу сам такође ишчитавао као постмодерну прозу управо због тога што је у њој изражена инверзија, превазилажење, па и коначно напуштање логоцентризма на свим фундаменталним нивоима текста. У контексту овога мог излагања, посебно су битне неке манифестације тог превазилажења логоцентризма као што су динамизам форме и отклон од рационално-логичког дискурса и њему одговарајућих значења. Зашто и фантастика у контексту Павићевог постмодерног писма? Не због тога што се ја, како је рекао професор Радовић, иначе бавим фантастиком, него због тога што ме је интересовало то питање у вези са Павићевом прозом и на један други начин. Да се овако метафорично изразим: Павић је писац (управо и због тога може да се одреди његова проза као постмодерна), који у својим текстовима уместо традиционалне илузије веродостојности нуди веродостојност илузија. Дакле, како функционише фантастика у тексту који нуди веродостојност илузија, који илузију и све што је фантастичко проглашава нечим потпуно легалним, где фантастика у тексту није нешто субверзивно? Фантасти¨ку компоненту Павићеве прозе постмодерног усмерења треба сагледавати у контексту њеног превладавања рационално-логичког дискурса и шире, у контексту напуштања традиционалног логоцентризма. Очито, фантастика је интегрална саставница једне полифоне прозне структуре која такође, попут саме фантастике, није конципирана као класичан уметнички мимезис и у том смислу може се сматрати немиметичком, а у радикалнијим видовима и антимиметичком. Зато се с правом може поставити питање њеног идентитета, односно модуса њене егзистенције у једној таквој структури.

Заиста, да и је уопште оправдано говорити о фантастици поводом прозног света у коме је могуће све, света „арс комбинаторие“ која не крије, већ напротив истиче своју нестварну, имагинарну, фикцијску суштину, нудећи уместо илузије веродостојности својеврсни илузионизам, односно веродостојност илузија? Судећи по конфигурацији српске постмодерне прозе у целини, одговор на ово питање је несумњиво потврдан. Фантастичка компонента у разним облицима и обимима може се препознати не само код Павића него и код већине других релевантних аутора, почевши од оних старијих који су у новим развојним фазама интензивирали постмодернистичко усмерење попут Киша и Пекића, па све до млађих и најмлађих за које је то усмерење представљало подразумевано полазиште, одређену књижевно-стартну позицију, као што су рецимо - Албахари, Басара, Немања Митровић и други. Уосталом, у двотомној Палавестриној „Књизи српске фантастике“, хрестоматија која представља српску фантастику од 12. века до данас, знатан простор заузимају управо поменути и још неки постмодернистички писци, који потврђују не само виталност фантастике него и њену необичну прилагодљивост најразличитијим дискурсима. Додуше српска постмодерна проза, дакле и Павићева као њен врхунски репрезент, углавном се лишава чисте фантастике какву су неговали, рецимо, романтизам или модернизам, што је и нормално с обзиром на претходно разматране поетичке моменте, али зато максимално користи њену алтернативност, њену слободу, њену субверзивност и друге особине које одговарају оном свеопштем анархизму постмодерног духа, о коме је још педесетих година говорио велики историчар цивилизације Арнолд Тојнби. У том смислу њено присуство ваља схватити као аутентични израз тог духа, духа што истовремено објашњава и њену аутодеструктивну енергију, која се испољава кроз разградњу традиционалног, аутохтоног и аутономног, фантастичког модела доминантног од предромантизма до модернизма. Павић, и најбољи ток српске постмодерне прозе уопште, зачиње једну нову фантастичку парадигму која више није примарна, самосврховита и самоозначавајућа попут претходно поменуте, него је део једне шире, немиметичке игре и попут средњевековне фантастике, спремна на разнолике сопствене функционализације, обједињене овде великим цивилизацијским кодом као у средњем веку великим религијским кодом. Најзад, у овој прози фантастика може себи дозволити наведени луксуз, односно извесну несамосталност, управо зато што се више текстуално не суочава са ортодоксно реалистичком структуром, напротив, овде је интеракција фантастичких, немиметичких и стварносних, миметичких модела замењена интеракцијом многобројних али различитих, дакле не само фантастичких, него и миметичких дискурса, па се за немиметичку литерарну праксу коју је Платон назвао “фантастике“ може рећи да у једном вишем смислу представља својеврсни реализам постмодерне, то јест њену фундаменталну и ортодоксну парадигму.

У постмодернистичком отвореном делу како би то рекао Умберто Еко, код нас је ту парадигму најрадикалније реализовао Милорад Павић у „Хазарском речнику“. У том и таквом отвореном делу, фантастика више није неочекивана, изненађујућа и страна компонента, мада се форсира управо њена зачудност и алтернативност у односу на логику, разум и стварност која је њихов продукт. Отворено дело, Павићев „Хазарски речник“, дакле, моделе искуствене стварности, односно реалистички дискурс, доживљава као извесно страно тело, као елемент који суштински не припада његовом свету. Еволуција и карактеристике фантастичке компоненте читаве српске постмодерне прозе најјасније долазе до изражаја управо у прози Милорада Павића, пошто је он аутор који је у српској прози током последње две деценије најинтензивније неговао фантастику. Започевши приповеткама које су биле ближе изворном моделу фантастичког писма, односно простору чисте фантастике, Павић је у својим романима „Мали ноћни роман“, „Хазарски речник“, „Предео сликан чајем“, па и у најновијем „Унутрашња страна ветра“, наведени литерарни дискурс инкорпорирао у сложенију литерарну структуру наглашених постмодернистичких одлика. Фантастика у приповеткама Милорада Павића типолошки кореспондира са већином традиционалних фантастичких парадигми као што су пројекција сакралног позната из средњег века, хорор, ониричка фантастика, фолклорна или делирична фантастика које су још у предромантизму наговестиле рађање модерне фантастике, те фантастика реалности и фантастичке просторно-временске игре које праву актуелност стичу тек у новијој, двадесетовековној књижевности. Међутим, важно је истаћи да Павић тим парадигмама не приступа приповедачки дословно, то јест репродуктивно, него тежи њиховом освежењу, осавремењавању и извесном језичком, концепцијском, семантичком и другачијем иновирању. Зато његове најбоље приповетке, градећи несумњиве фантастичке структуре истовремено инклинирају напуштању ужег подручја фантастике и освајању комплекснијих, разноврснијих могућности немиметичког, постмодерног, дискурса. Као пример, поменимо приче „Вечера у крчми код Знака питања“, „Коњи Светог Марка“, „Блато“, „Партија шаха са живим фигурама“, и тако даље.

Овај процес, рекосмо, доживљава врхунац управо у најзначајнијем Павићевом роману, “Хазарском речнику“. Тај процес бисмо могли назвати постмодернизацијом фантастике. Постмодернизација фантастике вишеструко је развијена у „Хазарском речнику“, тако да ово дело на својеврстан начин представља поред осталог и синтезу разноликих фантастичких искуства српске постмодерне прозе у целини. Пре свега врхунском семантизацијом форме, односно новом формом, „Хазарски речник“ отвара нове могућности протока фантастичког материјала чијој структури много више одговара један фрагментаран, дисконтинуиран, расут изражајнији облик него некадашња линеарно-континуирана нарација. Фантастички лудизам тако надилази формативни пандан који га и не спутава већ, напротив, подстиче његову набујалу комбинаторичку енергију. С друге стране, лексикографска парадигма својим предодређеним кодом интензивира алтернативна својства фантастике утолико што допушта и готово подстиче бескрајне варијације унутар самог текста. Рецимо, једна одредница може бити варијанта у односу на другу, тематски сродну, следећа опет исто тако, и томе слично. Но лексикографска парадигма својом композицијом функционализује фантастику и у контексту једног новог, карактеристично постмодернистичког прозног поступка, који је Ихаб Хасан назвао антинарацијом или малом причом. Она, фантастика, овде мора градити одредницу као причу поглавља романескне целине, али мимо кључних путева класичне прозне нарације и ширег приповедачког замаха. Све је то, дакако, нормално у вету чији творац каже да је истина „само један трик“, па се зато изван фантастичког модела илузионистички поиграва чињеницама, историјским и аисторијским личностима, збивањима и њиховим узрочно-последичним, но најчешће акаузалним везама, чинећи тако уобичајени мимезис потпуно ирелевантним, али чинећи, исто тако, од литературе једну нову истину (а не обрнуто, од истине литературу) и бришући границе између стварног и нестварног, вероватног и невероватног - у чему му, парадоксално, помаже и сам фантастички дискурс. Сходно претходним моментима, индикативно је да управо у „Хазарском речнику“ фантастичко није чвршће раздељено од поетског и алегоријског, дакле реч је управо о дистинкцији коју Цветан Тодоров сматра суштински важном, чак детерминантном за модерну фантастику. Овде су, код Павића, напротив, фантастички, алегоријски, поетски, научни и прозно-жанровски дискурси сви примарно немиметички конципирани у продуктивној вези, штавише управо фантастичко кроз ерудитно поигравање разним уметничким и цивилизацијским конвенцијама и фактима често преузима функцију простора који иницира алегоријско, метафоричко и друга преносна значења, односно одговарајући рецепцијски ток. Овакво занемаривање традиционалног пуризма фантастике код Павића омогућује проширивање њеног дискурса и на области које раније није обухватила: цитат, документ, гронски исказ који је код Павића и стилистички максимално динамизиран, но истовремено поменута особеност води ка деконструкцији или реконструкцији наслеђених фантастичких парадигми. Тако, рецимо, ониричка фантастика у „Хазарском речнику“ тек секундарно подразумева своје баштињење потенцијале, док су у првом плану поетски ефекти снова, њихова езотеријско-симболична аура и њихово представљање као једног од фундуса имагинарне цивилизацијске парадигме, хазарске, у којој су ирационално-мистичка искуства и модели надређени логичко-рационалним. Најзад, оваквом односу српске постмодерне прозе, нарочито Павићеве, према фантастици, није страна ни пародизација која у „Хазарском речнику“ представља један од могућих рецепцијских кључева за неке фантастичке странице, посебно оне које су блиске бајковном, митолошком и историјско-легендарном дискурсу. Имајући на уму све до сада речено, можемо поставити питање којим би заправо вредело не само завршити овај но отпочети један нови текст на сличну тему, а то питање гласи: није ли извесном општом фантастизацијом своје приповедне још више романескне прозе, у смислу њеног напуштања класичног мимезиса, Павић доказао да постмодерни Орфеј не свира на лири без жица, како то тврди већ помињани Ихаб Хасан, него да истовремено свира на лири са безброј жица, чије немиметичке звуке жели да комбинује увек на нов и различит начин.