Михајло Пантић

ПРИПИТОМЉАВАЊЕ ЂАВОЛА

Павић и постмодерна? Постмодерна и Павић? Шта бих о томе могао да кажем. Најпре сам застао пред енигматичношћу оба појма: за мене су и Павић и постмодерна (радије кажем постмодернизам) енигматични појмови. Затим, рекох себи: - Има ту неког ђавола. У том часу текстуална игра је већ почела, ђаво је призван самим његовим поменом, на начин магијски, мистичан и ритуалан, управо као када читамо Хазарски речник. Сетих се тада нечега што сам из те књиге научио: да постоје два ђавола, добар и рђав, само је невоља у томе што их не можемо до краја распознати ни разлучити, подједнако и у животу и у литератури. Та се два ђавола мешају и у овом тексту. Зато:

Дозволите ми да промашим тему. Кобајаги, наравно, да се ђаво не досети. Критика и онако, готово увек говори око предмета а не о њему. Но, стварни алиби за тај промашај проналазим у неколико идеја које са несигурношћу називам постмодернистичким. Кажем „са несигурношћу“ јер што више читам уметничке текстове који се сматрају постмодернистичким, а нарочито књиге и есеје који се баве тумачењем тог помало фантомског појма, све чвршће верујем да постмодернизам нико не разуме до краја, односно, да га свако разуме на свој начин. Постмодернизам, уосталом у то сам релативно сигуран, настоји да неутралише ликовање врховне идеје, да поткопа успостављање ауторитативне позиције било ког типа мишљења које тежи искључивости и исправности једне једине, дакако, своје истине. Постмодернистичка уметност одбија постојање „јасне концепције“ и препушта се отвореној игри духа, игри која језички преображава и релативизује сваки предмет и свако значење, и предочава нам их на измичући, дубински, полиперспективан начин. У то нас непосредно уверава неухватљива природа постмодернистичког текста. Павићев Хазарски речник пример је највишег могућег реда. У њему се оглашава а делимично и задовољава наша жудња за изгубљеном целином. Слично важи и за Басарину Фаму о бициклистима, Писаревљеву Књигу народа лутака или Дамљановљеве Колаче, обмане, нонсенсе - да се задржимо на пољу српске постмодернистичке прозе. Природу постмодернистичког текста не можемо видети никако друкчије до у непрестаном њеном преображају, у стоструким експозицијама слојева који се мешају и подрхтавају, као у каквој алхемијској реторти.

Подрхтавање кућних предмета, кажу егзорцисти, несумњив је знак присуства ђавола. Чини ми се да је ту тврдњу могуће применити и на постмодернистички текст, нарочито у интерпретацији која не жели да буде наука, већ доследно предмету који интерпретира, само игра. (О последицама те игре ваљало би посебно говорити.) Мотив жеље за игром сасвим је разговетан: ако је текст неухватљив, не видим како је могућа кохерентна интерпретација. У најбољем случају могућа је ситуација кохерентне интерпретације, а то ме већ одавно не занима. Занима ме игра, жудња, завођење и задовољство. Кохерентност не може бити циљ интерпретација постмодернистичког текста (то је бивши критеријум из времена владавине концепције апсолутне аутономије уметности, што је модернистичка идеја пар exellance). Интерпретација постмодернистичког текста није теолошки условљена, она нема циљ, она се исцрпљује у игри завођења, и тиме следи текст који тумачи, рекреира његову енергију, и његову основну карактеристику.

И да скратим. Постмодернистички текст дрхти, и мене, дакле, занима присуство ђавола у савременој књижевности. Коју је образину репати сада преузео, не умем да одговорим, али наводим трагове његовог присуства. У романтизму писац је сменио бога и отуда је логично да Бодлер, последњи романтичар, дакле не више бог него пали анђео, зачињући модерну уметност, говори како та „модерна уметност има у језгру демонистичку тенденцију“. Тако је било на почетку, а данас, век и по касније, када слутимо да је модернизам исцрпљен, можемо рећи да пројект припитомљавања ђавола у уметности није успео. Иза тог пројекта остао је цео низ „величанствених пораза“ уметности, а уметност није ништа друго до сведочење о губитништву у борби са силама немерљивим. Те поразе су, својим најзначајнијим делима, потписали последњи модернисти Џојс, Кафка, Пруст и Бекет. Ђаво је у књижевности остао неухватљив и делатан, какав је, уосталом, у њој одувек и био, увек на приправи да хвалу и славу Богу (оличењу етичких идеала истине, добра и лепоте), замути пристојном количином јереси, сумње, зла, спрдње и смеха, осветљавајући тамном светлошћу припадајући му део људске природе. Знатан део модернистичке књижевности постао је ђавољи посед и не треба сумњати да је у постмодернизму, мењајући одличје, он проширио своју делатност.

Ако Богу припада вечност, историја је Ђаволово масло. А историја се, и она стварна, и она фиктивна, налази у књигама. Ко жели да је контролише, мора припитомити ђавола. Стога ваља појачати надзор над писањем. То су знали сви поседници једине и свете истине и њима потчињени надзорници, свеједно да ли их зовемо палатинска полиција, инквизиција, цензура или партијска комисија. Постмодернистичка књижевност приповеда и о томе.

На првим страницама романа Хазарски речник Милорада Павића, писац нас упознаје са сопственим рукописом који није ништа друго до покушај реконструкције истоименог (стварног или фиктивног, сасвим неважно) Даубманусовог издања из 1691. године. Друго, дакле Павићево издање Хазарског речника, разликује се по томе што се важне одреднице не налазе на истом месту као у првој, Даубманусовој верзији, што је, по речима писца „главни недостатак“ поменуте реконструкције, будући да „само онај ко уме правим редом да прочита делове једне књиге, може наново створити свет“. А поново створити свет значи негирати постојање старог Бога, што се може тумачити и као дело нечастивог. Из тих разлога Даубманусова књига је спаљена 1692. Писац нас обавештава:

„Инквизиција је 1692. године уништила све примерка Даубманусовог издања и остављени су у оптицају само онај отровни примерак књиге, који је измакао пажњи цензуре, и помоћни примерак са сребрном бравом, који је ишао уз њега. Тако су били изложени смрти непокорни и неверници који су се усуђивали да читају забрањени речник.“

Готово истоветни пример покушаја уклањања ђаволове работе налазимо у роману Умберта Ека Име руже, у којем бенедиктински монашки ред из 14. века чува једини сачувани примерак (стварни или фиктивни, сасвим неважно) оног дела Аристотелове Поетике који се односи на комедију. А смех, душа комедије, ђаволов је труд. Онај ко прочита књигу умире у страшним мукама јер су њене странице премазане отровом. Ево разлога: „То што је смех својствен човеку, знак је наших грешних граница. А колико би покварених умова као што је твој из ове књиге извукло крајњи силогизам, по којем је смех сврха човекова. Смех, на који часак, одвраћа од страха. Но, закон се и намеће страхом, којему је право име страх Божји. А из ове би књиге могла креснути луциферска искра којим би читав свет могао планути у новом пожару.“

У једном од ретких приказа на књигу Александра Јеркова, Антологија српске прозе постмодерног доба, у којој се установљава постепена промена наративне парадигме у српској књижевности, а према којој претежан део актуелне критике испољава нелагоду управо као инквизитори према Даубманусу или монаси према Аристотелу, сумњајући, можда, да су њене странице премазане отровом, Татјана Росић примећује „да се у постмодерном добу на модернистичко постојање ђавола више не полаже много, нико не осећа жељу да у вртлогу понора скочи већ само да издржи на његовом рубу“. Ђаво је, мењајући лик, преварио рецензента.

Драга Татјана, ђаво и даље постоји, чак ми се чини да интензитет његовог притиска расте. Ако је одустао да нас куша жељом бацања у понор, он нас приморава да издржимо на рубу света, који је синоним ужаса. Једино у писању ми му се одупиремо тако што му допуштамо да уђе у нас, да насели наш текст и да путем текста оживи и у читаоцу, тако да га припитомљавамо, и подсећамо да је и он некада био анђео, а он то сећање не воли, осећа се несигурно. Говорећи му да је део нас, а ђаво је уистину наш део, јер да није свет не би изгледао онако као што изгледа, ми му непрестано измичемо, истини за вољу, све спорије и све теже, али још увек измичемо. Кријемо се у преображеном језику књижевности - он нас тражи и проналази. Постмодернистички текст последица је те игре скривања, односно, даљег припитомљавања ђавола, с тим што је сам појам „постмодернизам“ тек пука реч утехе за најаву новог великог пораза уметности. А уметност је наш једини, крхки заклон од света у којем је ђаво, данас и овде, апсолутни господар.