Милорад Павић

НЕКОЛИКО РЕЧИ О УМОРУ

Морам да кажем да ово о чему је говорио Зоран Глушчевић, надовезујући се на колегу Радовића, да је то нешто што је врло близу, за мене, суштинских ствари и то суштинских ствари у равни „бити или не бити“. Имам једно чудно искуство, Зоран Глушчевић га је вечерас овде формулисао на неки начин. У Енглеској сам стекао то искуство. Није то нико написао, али ако сте писац и ако идете за судбином својих књига, а оне трче увек брже од вас и морате да убрзавате и ви, па вам много тога промакне, али много више тога и прође поред ваших ушију и очију, онда можете да чујете на тренутке неке ствари или између редова да прочитате или нека подзначења да схватите иза речи, иза онога што се каже. У једном тренутку, у Енглеској, ја сам имао отприлике осећај да они тамо мисле: „Није могуће да је то тако добро као што изгледа, тај нам је негде подвалио само не знамо где“. Чак има једна критичарка (која је иначе веома лепо писала о мени) али има једну овакву реченицу. Каже: „Ипак он покушава да нам прода бруклински мост“. Дакле, све то заједно, веома је чудно искуство, а нарочито онај каталог имена жена критичара који је Јасмина Михајловић вечерас прочитала, тај каталог изгледа као каталог бродова код Хомера. То, заиста, овако кад се скупи и мене је шокирало. Али да оставимо те постмодернистичке утиске у крхотинама.

Да вам кажем можда нешто о умору. Мислим да је умор једна од доминанти нашег, овог, тренутка. Сви смо ми од нечег уморни. На несрећу, већина нас је уморна од истих ствари. Највећи број људи је уморан од овог страшног живота који водимо и који се сваки час прекида у рату. Владета Јеротић написао је, својевремено, оглед о Меши Селимовићу постављајући једно од кључних питања сваког успешног писца. Шта се дешава када напишете изузетно дело? Шта чини и шта може да чини Меша Селимовић пошто је написао роман „Дервиш и смрт“? Другим речима, ту је Владета Јеротић покушао да одговори на питање: Како је и зашто баш на тај начин било написано Селимовићево следеће дело „Тврђава“ и да ли се писац извукао из омче коју је самоме себи спремио пишући „Дервиша и смрт“. Ја сам са великим занимањем прочитао тај оглед и закључио да је сваки такав случај различит јер и мени се поставило питање, такво питање уосталом постављала је и критика, куда и како после „Хазарског речника“? Одговор је, међутим у мом случају био уписан у мој живот. Могао бих рећи да сам нехотице надмудрио и себе и оне критичаре који су хтели да ме зазидају у „Хазарски речник“ као у кулу од слоноваче и да ме тамо оставе за увек. То није било могућно учинити са мном јер пре но што сам 1979. сео да одавно замишљени „Хазарски речник“ стављам на хартију, ја сам већ имао на уму други пројекат, „Предео сликан чајем“, чији је први део „Мали ноћни роман“ био објављен још 1981. Дакле, ја сам се по објављивању „Хазарског речника“ 1984. само вратио већ започетом роману „Предео сликан чајем“ и завршио га и објавио 1988. Тако сам захваљујући спонтаним наклоностима најпре према једној па према другој романескној грађи поштедео самога себе дилема у којима се нашао Селимовић после „Дервиша и смрти“. Нешто као књижевни квасац бујало је и расло и у мојим књигама прича, веома дуго, напоредо са писањем моја два романа. Још од 1973. и „Гвоздене завесе“ неке моје приче су хтеле у роман. Тако у поменуту дилему коју је описао Јеротић нисам улазио ни после „Предела сликаног чајем“ је се роман о Хери и Леандру „Унутрашња страна ветра“ природно развијао чим сам имао довољно снаге да га донесем на свет. Наравно да је између ових романа протекла увек по година или нешто више умора. Између књига постоји нешто као циклус у који се уклапа и бременита жена; Не може пре рока, али и ако буде пре рока то ће оштетити плод. Међутим, не може ни после рока. Ако роман оставите да се охлади с њиме је готово, биће оштећен. Наравно да се сада може поставити питање како се није охладио „Предео сликан чајем“ остављен на целих пет година. Одговор је у логици и економији баш тог романа „Предела сликаног чајем“ а не начелне природе. „Предео...“ има два дела. Први је живот јунака пре одласка у свет други после одласка у свет. Први пре, други после успешне љубави. Први пре богатства, други после стицања богатства. Први део је живот јунака под једним именом, други део под сасвим другим именом. Први у једној, други у другој струци, и тако даље. Разлика између Свилара на Светој Гори, из „Малог ноћног романа“ и Разина у Америци из оног другог дела толика је да је прекид у писању донео плодове који су у тренутку када је завршен први део били још незрели. Али да се вратимо умору који је већ поменут. У Паризу, у музеју „Пикасо“ приказана је хронолошки, са много докумената, и надасве са много слика и скулптура свака фаза развоја овог дуговеког уметника. Идући тако из фазе у фазу запазио сам врло лако како Пикасо повремено трпи страховит замор. Тада он стоји у месту и види се да нема снаге да прескочи црту. Али Пикасо не би био Пикасо када тај замор не би искористио на најекономичнији начин. Ви видите да он нема снаге да са пртљагом своје претходне фазе и са пртљагом европске ликовне традиције, који му такође притиска плећа, скочи преко црте; онако уморан, он то не би успео. Али, прави потез долази после умора. Могло би се претпоставити да ће тада Пикасо прескочити на другу, нову, обалу, обалу одмора, и способан да понесе сав пртљаг који га је онако уморног притискао и спречавао му скок. Али не. Напротив. Пикасо је уморан, али не од пртљага него од себе, па тако уморан нема снаге, не за скок, него да одбаци пртљаг. Једном опет освежен и одморан он одбацује с лакоћом део пртљага и скаче преко црте веома далеко док се најзад после више таквих умора и застанака не отисне без икаквог пртљага, право и непознато, лак и спреман на све. Умор, дакле, треба користити не као предах пред скок него као предах пред одбацивање пртљага којима смо у уметности сви оптерећени. У том смислу рачунам да су за мене радиле не само белине мојих књига или празни плави лист у средини мог најновијег романа, него и белине и умори у мом животу. И где смо сада? Вероватно опет на једном умору који долази од три романа завршена и објављена у једној деценији, између 1981. и 1991. године. Сада тај умор не води више према решењу романескних проблема, јер писати четврти роман после три претходна није нешто што би ме привукло. Тако данас покушавам да схватам шта је мој пртљаг у овом часу и шта ме оптерећује. Дакле, шта треба следеће да одбацим да бих се нашао опет суочен са чистом, белом хартијом и са свим оним непознатим што треба са ње? Чини ми се, и волео бих, када то не би било толико везано за хартију колик за оно што од мене тражи све ове дуге године и деценије реченица коју сам научио од беседника и народних усмених приповедача, а не из књига. Можда ће то бити позориште. Укратко, можда је хладно олово штампарске речи у овом часу за мене пртљаг који треба одбацити и приклонити се топлој, живој, речи из уста глумца.