ЗВЕЗДА У ОГЛЕДАЛУ
Пет година Минотај је у сну носио браду, али је на јави није носио. Остајала је ван јаве као што су и снови остајали у њему. Није волео да их се присећа. Ипак, негде 12 априла испричао ми је најзад један сан. Ухватила сам се за то као за сламку спасења у нади да бих можда тако могла да пратим има ли учинка мој рад, или не. Те ноћи док је спавао читала сам му Борхеса, "Пешчану књигу". Ујутру, рекао ми је:
Сањао сам да сам у Торонту. Један од чланова крунског савета из Канаде и још неко упознаше ме са Борхесом. Био је стидљив и златан као и у књигама. Путовали смо авионом некуда. У једном тренутку пресавио је једну новчаницу на којој је у средини круга било написано "Сангрија", потписао ми се на новчаници и дао ми је као неки аутограм. Напоменуо је да је "Сангрија" име једне крчме...
Тако је гласио Минотајев сан. Била сам ужаснута. Минотајев сан био је обичан плићак, уместо да преобрази сањача, ослушкивао је бомбе и сирене, био у полујави, летео авионом и памтио чак и име аутора читаног текста. Нисам одустала, али мој очај се почео ширити.
Минотај дуго потом није хтео ујутру да исприча снове. Пио је млеко и незаинтересовано слушао одјаву ваздушне опасности, гледао како жваћем своју косу, како закопчавам стаклену пуцад вечерњих рукавица, или како бојим нокте у гами својих чарапа.
Његово стање се погоршавало. Није више било наде да ће се сетити мог имена, што би био први знак његовог прездрављања и враћања мени. Ипак нисам одустајала. Све док ми једнога јутра он опет не исприча један сан. Претходне ноћи читала сам му на ухо док је спавао биографију Ел Грека и повест о његовој жени, Јеврејки. Оно што је Минотај од тога у сну начинио било је следеће:
Сањах да сам у Толеду у порти неке велике цркве. Ноћ је у мојем сну. Под луковима порте упаљено безброј свећа и светиљки. Неки је празник и ту се сјатила гомила. Има продаваца. Једна девојка ми показује лепе пешчане сатове. Нуди ми да купим два.
- Зашто два? - питам.
- Иду у пару. Један је брз, а други спор.
- Како то?
- Онај брзи је напуњен речним, а онај спорији, сланим морским песком...
Не знам да ли сам их купио...
Захватио ме је очај. Неуспех се поновио. Минотају се није враћало љубавно памћење и моја читања нису му катапултирала снове некуд ван болести његове љубави.
Али, то није било оно најгоре. Болест је прешла са његове душе на његово тело. Три дана није одлазио на посао јер се није осећао како ваља. Затим је једне вечери уместо с посла дошао кући из болнице. Имао је руку у завоју. Био је на рок концерту на савском мосту. Испричао ми је шта им се десило. Мост је био пун света када се појавила на небу крстарећа ракета. Као огромна светлећа риба пливала је кроз ваздух зачуђујуће споро. Јасно су видели како се приближава мосту. Застала је један тренутак над њиховим главама као да оклева, а затим је одабрала други правац и отишла преко Дунава да разори рафинерију у Панчеву. Била сам ужаснута и мислила да је Минотај повређен на мосту. Али, он је рекао да су га тог јура у надлештву где је имао ратни распоред и дежурство, "угризла" врата лифта. Када сам му превила рану, показало се да му на мишици недостаје комад меса. Мислим да се од страха на мосту био ујео за мишицу. Када сам га упитала шта то има да значи, само се насмејао. Почела сам да га надзирем и док спава. Једне вечери, док су на Београд падале НАТО бомбе чији је рок употребе истекао 1997. (како смо касније прочитали на њиховим уломцима) он је у кревету пре но што ће заспати ставио палац у уста и сисао га као дете. У последњем тренутку схватила сам шта се дешава. Крв му је бризнула из уста и ја сам једва успела да му истргнем палац из чељусти. Његова болест, његова болесна мржња на страшну будућност, давала је плодове. Минотај део по део једе самога себе.
У најмрачнијем куту наше собе блиста Месец ухваћен у огледало. И поред њега једна звезда. Она изгледа као толике друге звезде, али то је лажна звезда. То је обавештајни сателит, који називају "Мама". За разлику од правих звезда, он не трепери. И сваке ноћи пошто изда упутства за бомбардовање, "Мама" се огледа у мојој соби.
// Промена писма / Пројекат Растко / Књижевност / Милорад Павић / Бик и Вага //
