Драган Стојановић

Очи које тако гледају

Zusammenfassung

Андрићева приповетка "Жена на камену"

Јунакиња Андрићеве приповетке Жена на камену доживљава прве знаке старења као неподношљиве јер они наговештавају не само смрт, већ и смрт туђе жеље, претпостављене и када се о њој уопште не мисли. То вређа витално достојанство лепог бића чак до те мере да у једном часу Марта Л. жели да је нестане, потпуно и без остатка. Овај аутодеструктивни порив бива превладан сећањем на прво велико еротско самопотврђивање у доживљају са убогником Матијом, када је, као веома млада, Марта непосредно открила моћ своје лепоте, односно еротске енергије. Оживљавање те успомене омогућава више од нове нагодбе са смрћу – смрт, у саживљавању са природом, нестаје са Мартиног хоризонта.

У Жени на камену показао је Андрић посебну склоност ка заградама. У тој не одвише дугој приповеци има их дванаест. Неке од њих обухватају само по две-три речи, ниједна више од три реченице.

Заграде уметнуте у прозни текст обично служе томе да се у њима забележи нешто што читаоца одвлачи од главне тематске струје успостављене на појединој деоници текста, па се тиме условљено рачвање рецептивне свести на тај начин ограничава и усмерава. Понекад послуже заграде и томе да се, као узгред, допуни оно управо речено и нешто му се придода, што би било штета не поменути (- не уочити као бочну израслину на садржају већ реченога), али што ипак није толико важно да би му се посветила иста пажња као свему осталом. Понекад заграда служи као издвојени перцептивни простор у којем ће се зачути 'одјек' оног што је претходно саопштено, којим се коригује, релативизује, појачава или, уопште, некако преосмишљава оно што је прочитано. Некад се у заграду смештају питања и недоумице писца (или књижевног лика) везане за управо понуђени значењски садржај, тако да оно што дестабилизује речено и треба да поколеба читаоца у стеченом уверењу бива и визуелно омеђено као посебна смисаона јединица. Но, није немогуће ни то, мада се среће ретко, да се управо кључне формулације неког текста, по којима се он памти, нађу међу заградама. У Жени на камену имамо такав случај.

"Шта је то што виде очи које тако гледају?"[Иво Андрић, Јелена, жена које нема, Сабрана дела, књига седма, Београд, 1976, стр. 209.], питање је које је забележено у загради. На шта се оно односи?

Оперска певачица Марта Л., у својој четрдесет осмој години, осећа страх од старости. Она, додуше, још излаже своје тело сунцу на плажи, као што је чинила целог живота, али сада почиње да се пита да ли јој је то допуштено, сме ли да се показује пред другим људима. Страх који је потреса онај је специфични страх лепих, са своје лепоте самоуверених и посебно самосвесних жена.

Ретко који човек се потпуно спокојно мири са знацима старости. Иако је старење неизбежно, будући да га доноси време, из којег је немогуће искорачити – живот је живот у времену – ипак се то што је најприродније доживљава као неприродно и неправедно. Старење је наговештај смрти и осведочава да се гасе могућности које је човек раније имао. Уверавати себе да је старење нешто природно умногоме је слично уверавању да је и смрт природна. Но, упркос тој 'природности', у човеку се, такође природно, нешто буни и својеврсном либидинозном снагом се опире, како старењу, тако и смрти. Помиреност, као нова нагодба са смрћу, наступа касније, кад виталност младости ишчезне у већој мери, а замени је оно што време, такође, иако нипошто не нужно, може да донесе: зрелост, обухватну мудрост искуства. Младалачко самопотврђивање бића у виталном испољавању има многе предности над мудрошћу зрелости, али ако не буде, бар донекле, замењено њоме, то само значи да је борба с временом изгубљена још много пре него што ће смрт доћи по своје.

Ово важи за све људе. Марти, из Андрићеве приче, међутим, суочавање с првим знацима старости доноси посебну муку. Њена лепота, сада угрожена, која је раније била велика, можда највећа њена предност, постаје извор мучења: губитак је болан. "Ништа није теже ни страшније него гледати свет око себе очима бивше лепотице." (218) Навикла на то да својом појавом плени, оваква лепотица почиње опсесивно да проверава шта је и колико од те њене моћи остало. Док су људи говорили о томе да природни закони над Мартом немају власти ("И сувише су говорили!" /215/), она о томе није ни мислила. Почела је да мисли како је изгледала у очима других кад су је сумња и брига натерале да види оно што "срећа и поуздање не могу никад да сагледају" (215). Огледало, раније велики пријатељ, који помаже да се самоувереност и задовољство собом потврде и обнове, сада постаје место тих све непријатнијих провера. Лепота жели да се показује, да се открива туђем оку. У томе је њено примарно одређење. Да ли још увек то сме, шта каже огледало пред које све чешће стаје? Нарцистички ресурси бића које на овај начин преиспитује себе све већма су угрожени. Оно почиње да се стиди себе уколико откривање туђем погледу, односно самопоказивање више немају раније оправдање, које је у лепоти самој, а може се рећи и у еротском изазову који лепо тело представља. Оно тражи дивљење. С тим у вези није овде сувишно приметити (и од стране понеког читаоца, понеке читатељке, сигурно је већ примећено) да зависност од туђих погледа постоји без обзира на то како човек сам себе опсервира. Он, наиме, тешко да икада може да посматра себе 'сам', као да туђи погледи уопште не постоје. Знаци старења који говоре о проружњавању не постоје за Марту, док, скривена од других, "грозничаво проучава своју кожу, као залутао путник географску карту" (216), ти знаци постоје за друге које је она унела у себе, које је у себи претпоставила и од којих је себе учинила зависном. Онолико колико је лепота тела еротски изазов, увек мора бити 'присутан', дакле постојати стварни или претпостављени Други, коме је такав изазов упућен или би могао бити упућен.

Телесна лепота има своје нарочито (витално) достојанство. Чак и кад је нехајно према туђим жељама, лепо тело их ипак буди. Старење не наговештава само смрт, већ и смрт туђе жеље, њено утрнуће. То се осећа као неподношљиво и изазива претерану реакцију. Каже нам се да се Марта на плажи ничим није истицала, осим можда "том својом јако подвученом тежњом за неупадљивошћу" (205). Али то не треба да завара. Ако је једина жеља остати потпуно непримећен, откуд онда такав и толики страх да је лепота тела почела да нестаје и да се оно неће више смети показивати? Стид који осећа лепотица која је почела да сумња у оправданост и, штавише, допуштеност свог излагања туђим погледима прераста у аутодеструктивни порив. Марта, која, наводно, дуго није мислила на то како је други виде и тежила је неупадљивости, наједном, као да све то више не важи и никад није важило, иде у својим мислима и свом осећању тако далеко да би најрадије да уништи себе.

Необазирање на друге и тежња да се не упада у очи плод су васпитања, доброг тона, однегованости у једној одређеној култури, 'пристојности' и својеврсне отмености и гордости успешне оперске певачице, све уједно. Али, постоји и друга једна гордост, она лепог тела. Она је сад повређена. "Да, не остаје ништа друго до нестати, сагорети, спалити ово тело које је тако подло издало, обрнуло цео њен живот у противно од оног што је увек био и што је једино могао бити." (222) Зашто околност да је лепота начета старењем, и то не много, не превише, изазива овакав самопоништавајући душевни покрет, ако ионако желимо да нас нико не види или барем да не обраћа неку посебну пажњу на нас? Несвесна гордост лепоте много је јача од овакве 'скромности'.

Питање: зашто би постепено губљење лепоте одмах требало да буди жељу да се у потпуности нестане, тражи да се постави још једно, важније питање: зар живот нема и многе друге видове, садржаје и задовољства осим уживања у сунцу, другачије врхунце (215) од летовања на морској обали, које нужно подразумева ово самопоказивање, ако не већ и намерно подстицање туђе жеље или владање над онима у којима се жеља разгорела? Може се додати и питање зар успешна каријера, која ничим није угрожена – "Њен глас је и сада пун, њено тумачење улога зрелије и дубље него икад" (214); на сцени оперске певачице често играју улоге жена много млађих него што су оне саме – не пружа довољно или чак никакво задовољење? У споју ових питања и јесте ствар. Њихово неизбежно повезивање омогућава да се разуме шта се догађа с Мартом, шта је у основи њеног доживљаја себе на врелом камену. Јер, проблем који је мучи може се потиснути, али се не може тек тако отклонити. Тај проблем, који се објављује у провали аутодеструктивног порива да се потпуно нестане, да се "спали ово тело", јесте у бити проблем лепоте која губи моћ над Другим као бићем жеље. Тежња ка неупадљивости нема ништа с тим. Претпостављени други испуњавају Марту, она се губи међу њима. Док је то тако, она се налази у свету "свирепих мерења, промена и односа, младости и старења, трајања и дотрајавања, бројева" (223), из којег мора изађи, уколико жели да прекине своје мучење. "Свирепа мерења" су, на крају крајева, увек заправо одмеравања и упоређивања с другим људима. Ако можда и може бити неке недоумице да ли је наше тело увек паметније од 'нас', извесно је да је увек отвореније; оно што 'ми', као бића културе, не истичемо, не мислимо, чини нам се да и не желимо, оно, као природа сама, жели и показује. 'Природно' старење оно осећа као понижење и неподношљиво нарушавање свог интегритета. То се преноси на наше дубље, истинско биће. Једино тако може се разумети жеља да се нестане. Тело је издајник, оно је "подло изневерило", и мора да буде кажњено, оно само тако осећа. "Сагорети потпуно, апсолутно, до дна, свемоћним, чистим, часним, неопозивим огњем. Сагорети без остатка, изгубити се у општем пожару светова као ватра у ватри." (222) Ако не могу да владам, у неспутаној самоафирмацији пред туђим погледом, онда нећу ни да живим. Или краљевство или ништа! То је оно што Марта 'не мисли', али је њено тело натерује да помисли и осети. Повреда лепоте, од стране времена, тражи да се узврати повредом, и то радикалном и неумољивом, која је самоповреда до аутодеструкције.

Нагони нису склони умерености, ни у чему. Ако се некако умере и обуздају, то је онда силом. Логика која стоји иза преокретања самоафирмације лепог бића, као лепог, у аутодеструкцију, кад уживање у себи и у деловању на Другог прети да буде окрњено, није логика освешћеног бића које, сазревајући, мудро стари, односно старећи сазрева и долази до мудрости која мири са пролазним и непролазним, упознаје једно и друго, и предаје им се. То је логика моћи над Другим, која не подноси умањивање, опадање, постепено усахнуће, а најмање од свега може да поднесе да јој буде ускраћено признање од стране Другог. Отуд и патетика, нужна у сваком 'или-или', када се моћ измиче а без ње се живот не може замислити. Како живети кад је живот постао нешто "противно од оног што је увек био и што је једино могао бити"? Ако се не допадам, боље да ме нема – тако не размишља свако, већ онај ко се већ допадао и зна шта то значи. Окусити такву моћ над Другим, какву доноси допадање и из њега проистекла жеља Другог, па потпуно заборавити 'укус' те моћи – немогуће је. Могуће је мање или више потиснути такво осећање надмоћности посредовано жељом Другог, могуће је боље или лошије замаскирати радост што се на тај начин рађа у човеку и оно што она у њега егзистенцијално уцртава, могуће је, па и неопходно, саобразити своје понашање нормама друштва, средине, владајућег укуса, свога доба у целини. Али, у битном, у животу душе, обузетост лепоте самом собом, та нарочита саможивост лепог бића, везана је, и нужно остаје везана, за потрагу за туђим погледима. Нарцистички усредсређена на саму себе, лепота тражи да Други трајно, 'вечно', мимо сваког разгризајућег рада времена и насупрот њему, осведочава њену неодољивост, крај све "тежње ка неупадљивости" и уздржаности 'добро васпитаних' људи.

У оном осећању саме себе какво је Марта имала у младости има нечег незаменљивог. "Само једно би хтела у овом тренутку: да може да седи као некад на зиду који је затварао врт њене младости, да има још једном ону снагу да осети како, непомична, лети безгласно и слепо на оном прохладном ваздушном таласу. Само то. А то не може и никад више неће моћи." (219)

Шта је то чему би Марта још једном да се врати; у чему је вредност оног што се овде згушњава у једно: "Само то"; и зашто баш "то", а не и све друго, зашто не напросто младост као таква?

Важно је запазити, и за цело тумачење одлучујуће, да се Марта, док лежи на стени, не сећа ни својих мужева, ни своје десетогодишње љубави са "правим човеком" (214), која је уследила. Бракови су били "без правог значења и дубљег трага" (214), а велику љубав је чекао "неизбежни крај" (214). Да је Андрић себи допустио такву формулацију као што је "љубав са правим човеком", која је сасвим испод његовог нивоа, може да чуди. Ако је нешто, бар донекле, оправдава, то је контраст који ваља да буде успостављен између свега што је чинило стварни живот ове лепе и успешне жене и онога што јој се (крај свег што је било с "правим човеком" и с мање 'правим' мужевима) тако рећи против њене воље намеће као успомена из најраније младости, кад се тек била задевојчила.

Сад, на плажи, са безмало педесет година, она је у власти сумње и страха. "Поглед такве жене која стари постаје с временом све више немиран, тврд, сумњичав и зао, јер у туђим очима тражи да види само једно: утисак који оставља њена појава." (218) Марта, заправо, и не размишља о старости, она је клевеће (218). Наравно, лепота, док је по дубљој нужности усредсређена на саму себе и потребита туђег дивљења, не може на ино него да клевеће старост, дакле време. Немогуће је рећи шта је горе, то што време сатире лепо биће или што крњи његову лепоту, остављајући га да и даље живи без ње. Може ли бити мира с временом и било каквог прихватања, од часа кад се сами на себи уверимо да време делује тако, уместо – јер то је збиља нешто сасвим друго – да само знамо да то у начелу тако мора ићи?

Но, сумња и страх, одбијање да се прихвати оно што време доноси, отварају пут успомени на дане када је моћ над Другим била потпуна и испољила се недвосмислено, откривши самој Марти шта све може, шта би све могла. "Без њеног избора и против њене воље" (206), Марта се предаје "полусећањима и полусновима" (206) на божијег човека Матију, да ли пре наполичара или просјака, педесетогодишњака без куће и жене, кога приповедач читаоцу представља као старог Матију (206). Зашто се Марта, против своје воље, сећа управо њега, и не показује ли се у томе управо она дубља воља у њој, која се формирала с првим важним искуством света и спознајом себе у њему?

Марта је, кад је наишао Матија, седела на високом баштенском зиду, уздигнута и заштићена, с једном ногом опуштеном низа зид, а другом подигнутом, и осећала "као да великом, узбудљивом брзином плови на искричавом таласу" (206). То би она да може да се понови. Андрић са великом прецизношћу описује њено понашање у тренутку кад је угледала Матију под собом, на путу који води крај зида. Она се најпре осећа као да је ухваћена у некој "лакој кривици" (206), али се брзо и умири, помишљајући да је то "'само' стари, безазлени Матија" (206). Пошто он без речи гледа одоздо у њу, она "кад му је ухватила поглед" (206), нагонски, брзо спушта подигнуту ногу, но одмах затим је "нешто спорије" (206), дакле не више 'нагонски', већ намерно, и, очигледно, наведена тим његовим погледом, враћа у првобитни положај. Матија скида капу. То он, значи, поздравља госпођицу која седи на зиду, с једном ногом опуштеном а другом подигнутом, брзо спуштеном и опет подигнутом?

Марта не разговара с Матијом. Она прати његов поглед. Кад примети да му се "очи шире и да су необично сјајне" (206), она наставља своју провокацију у још три фазе. Искушава шта све може, докле се стиже ако се више, и још мало више, покаже Другом. У све три наредне фазе она се бори са стидом "као са хладном струјом" (206), али, ипак, владајући ситуацијом са свога уздигнутог положаја, "подигла је мало више ногу" (206), па, пратећи Матијин поглед и даље, када се, у загради, јави питање – њено? приповедачево? читаочево? опште и вечно – "(Шта је то што виде очи које тако гледају?)" – "још мало је подигла ногу" (207) и, најзад, "сва остуденела, она је још подигла ногу, привукла је сасвим уз груди, тако да је брадом додиривала колено" (207). У низању ових "још" читалац треба да замисли шта се збива у Матији. Писац му предочава како се он креће. Педесетогодишњак, пратећи Мартине покрете, све више почиње да се криви, тако да најзад није јасно пркоси ли он то законима гравитације. Важније од тога је можда оно што се збива с његовим погледом. После друге фазе ("подигла је мало више ногу"), његове очи су "велике, чисте" (208 ф.), а поглед "сав од неке богате, скупоцене ватре" (209). Очи тог убогника откривају лепоту, мада је то што виде очи које тако гледају више од лепоте и њене тајне; у свом самопоказивању, постепеном, изазивачком, иако праћеном "хладном струјом" стида, лепота се показује као неодгонетљиво 'то' тајне живота, жеље и заноса до којег, упркос свим немогућностима утажења, жеља доводи. Мистерија жеље обухватнија је и непрозирнија од оног што лепота нуди оку и души, али се без онога што им она даје не би о путевима и утокама жеље могло рећи ни онолико колико је, овако, ипак могуће рећи или бар наговестити. 'То' животне тајне осветљено је сјајем лепоте, коме је тешко отети се, макар у исти мах било и скривано тим сјајем, како то већ и иначе иде, са истином, као и са варкама које нас прате.

Чудна тачка (206) Мартиног живота, на којој је видела како Матија стоји под њом у неприродном положају и "у заносу који, изгледа, савлађује и физичке законе" (209), враћа јој се деценијама касније, на камену, пробијајући се у њен полусан-полусвест као доживљај у којем јој се, у туђем погледу, обзнанило у чему је неодољива снага њеног бића, а да при том авантура открића како се може деловати на Другог, све до граница физичких закона, па и преко њих, није била сувише опасна.

Своју провокацију Марта је сама прекинула, скочивши са зида у њиме заштићени врт, а читалац је доведен пред још једну Андрићеву заграду, која садржи изванредну слику, кроки који својим еротским набојем суштински допуњује смисао целе сцене: "(Завијорила је светла сукња. Тарући се једна о другу, зашуштале су свилене чарапе тихо, али оштро и сиктаво као два танка сечива кад муњевито и плоштимице пређу једно преко другог. Још једном је осетила уз нага стегна, све до утробе, струју хладног ветра с мора.)" (210) Лепота младе девојке, дакле, овде засијала, лепота је еротски изазовна. Апелује се на сва читаочева чула; поезија овог призора поезија је великог љубавног обећања – читаочевој имагинацији нуди се слика тела које је тело плотске љубави у заводљивом измицању и склањању. Читалац је позван да замисли шта и колико од тога види и осећа Матија, да га сагледа и разуме не само у предоченом амбијенту, већ у целини ситуацији у којој се нашао. Матија се, посрћући, захваљује Марти, која није одмах нестала иза зида, већ још неколико часака преко зида посматра онога који је њу гледао. "- Хвала, сињорина! (...) – И ... и ... хвала!" (210)

Зрелој жени, оперској певачици, госпођи Марти Л., све се ово чини невероватним, да ли је све баш тако било не може рећи, али зна да је тај изузетни тренутак "ипак био и постојао" (209). Он се уписао у њено биће и постао егзистенцијална залиха која је неуништива и неоспорна, важнија од догађаја из 'правог' живота, који су остали "без правог значења и дубљег трага". Једино такав осећај окушане моћи се може донекле супротставити страху и сумњи што их доносе знаци старости, и није нимало случајно што се успомена на Матију јавила тад кад се јавила. Размишљање о себи и другима без овакве егзистенцијалне подлоге, неоснажено оваквим искуством, не помаже. Питања и противпитања не изводе из зачараног, злог круга клеветања времена, односно старења. "И са неком горком, изненадном јасношћу увиђа да овако старе само они који се своје старости стиде, да је несрећно свако тело које живи само за себе и само себе ради, а праву меру своје несреће увиђа тек кад почне да стари." (220) Наравно, да би се поближе одредило како превазићи живот у којем постоји таква обузетост сопственим телом, и уопште самим собом, и живети животом који се не живи само себе ради, за то је неопходно посебно разматрање. (Марта, колико се из приче разабире, нема деце, а и веза с "правим човеком" је завршена. Она је сама, упућена на саму себе.) Којим год правцем да се такво разматрање упути, чињеница да неко живи сам чини измирење с временом тежим. Ако до њега, на крају, на крају приповетке, ипак долази, то је зато што, у окретању оној себи која "као да великом, узбудљивом брзином плови на искричавом таласу", Марта налази снагу и могућност да живи у садашњем тренутку. Садашњи тренутак бива лишен претње будућности, јер је оснажен искуством моћи из прошлости. Тренутак "мира и уточишта" (225) налази се у мирном задовољству (224) садашњег живота, када се не пита "о трајању, не мисли о циљу" (224): то је тренутак побеђене временитости. Али, да би таква победа била могућа, потребно је да у томе учествује "цело њено тело са свим што је икад било, желело, мислило и осећало" (224 ф.); претећа будућност се, дакле, 'неутрализује' и брише са хоризонта ако се изнова открије сећање на моћ среће и усрећујућу моћ: безимени темељ сопственог бића. Марта постаје "сама себи незнана", осећа се "лака а велика и моћна као свет" (225), а тренутак на камену срећно затишје (225) у застрашујућем хуку времена. То што виде очи које тако гледају, а што смо у туђем погледу и сами открили, омогућује накнадно ову срећу затишја, при чему је, док смо у њему, можда и боље не питати постоји ли уопште нека друга и другачија срећа. Марта престаје да се о томе пита, и да се уопште о било чему пита, када, макар и привремено, на врелини камена и под сунцем, заборавља на мере кратког људског живота ("сурова мерења", "трајање и дотрајавање", "бројеве") и кад јој се "поглед мири са познатим пределом (...), са светом који непромењен постоји изван њених мисли и свих промена у њој" (222). "Свет постоји. И све је исто" (222) – ту једноставну очигледност треба схватити очишћеном и окрепљеном душом, треба њоме ојачати и очистити душу од последица људских "свирепих мерења". Аутодеструктивни порив ће нестати, мир са собом ће се поново успоставити. Није лако – али Марти Л. је то дато – схватити и осетити снагу оног исконски једноставног што ме одређује изван малих људских мера и независно од њих: постојим! и: "Свет постоји. И све је исто." Време ми, док сам тако у свету, не може ништа, налазим се у неугрозивој садашњости. У њој постајем и сам велик и моћан као свет.

Разговор са собом: "'Ах, кад би ове жене знале како то пролази и како...'" (220), на шта следи: "'Шта ме се тичу остале жене и сав свет?'" (220), није такав искорак ка Другом који би донео нешто више доли унутарњи "лелек од којег одзвања цело њено тело" (221) и "цвиљење" (221), које Марта сама највише мрзи. Однос према Другом, међутим, какав се успоставио између Марте и Матије, када се у његовом погледу показала "богата, скупоцена ватра" ужежена лепотом, одређује њено биће и учвршћује га у свету много више и сасвим друкчије него односи у стварном, грађанском свету, где се човек најзад упита 'шта ме се он тиче'.

Када је Матија, у "факирској беди и голотињи" (210), умро, Марта не само да даје прилог за његову сахрану, као што су дали и други, већ даје и "нову, белу и фину мужевљеву кошуљу" (211), да буде сахрањен управо у њој. Тако она с њим, мртвим, посредством мужевљеве кошуље, накнадно 'остварује' и нешто више од онога самопоказивања које је у њему упалило "богату, скупоцену ватру". Она је у његовим очима ту ватру видела и упила је за сва времена, као сопствени еманирани садржај који јој је он, доживљен, вратио. У њему, видела је она најлепшу себе, да ли и оно најлепше и најбоље у свету уопште. Марта се тада, на зиду, својевољно дала, да је види; посредно, том кошуљом, у замену за немогућ и, по свему, сасвим 'незамислив' додир, који тим гестом симболичи ипак постаје замислив, дала је она, у смрти, и нешто више, кад су већ његове очи, које су тако гледале онда под зидом, виделе неухватљиво и неодредљиво 'то' живота, а она видела да је 'то' било виђено.

Усхитити туђе биће собом врхунски је облик самопотврђивања, који неизбрисиво оснажује нарцистичко језгро онога ко је то постигао, и постизао. Лепота која неког подиже до заноса који побија земљину тежу чини оног ко је у њега доспео својим дужником. (Матија се, доиста, захваљује.) Али, и та лепота (та лепотица – девојка која једва да тачно зна шта ради и куда води њен експеримент) постаје својеврсни дужник онога у коме је први пут могла да процени меру простирања своје еротске моћи – недотакнута при том, непритиснута било каквим захтевом, само виђена. (Чуло се како су оштро и сиктаво зашуштале њене свилене чарапе, али да ли је Матија то чуо?). Ако он њој дугује изузетан и, по свему, у свом животу једини такав тренутак опијености, она њему дугује за нескривено, никаквим угрожавањем или 'прљањем' праћено његово предавање фасцинацији њоме. Њено (фазно) самопоказивање праћено је његовим (несуспрегнутим) самоизручивањем: она је њему дала себе као призор који, такав, ко ће још икада видети, и који он нема у своме животу са чиме да упореди, а он њој богату и скупоцену ватру у коју се претворио, и која ће и њу, повратно, узвратно, обасјати. Никакво чудо, дакле, што млада супружница даје у смрти "нову, белу и фину" кошуљу свога земаљског, стварног мужа убогом старом Матији, с којим је у једном стварно-нестварном тренутку доживела такву егзистенцијално несагледиво важну размену бића, непроцењиво важан 'додир'. 'Дотакнувши' се тако с њим у његовој, од ње потеклој, и својој, од њега примљеној скупоценој ватри очију и целог бића, она је кренула у свет припремљена за све оне победе које у себе сигурни људи тачног и несвесно лаког корака доживљавају, не бројећи их, па и не хајући много за њих, док трају. У белој мужевљевој кошуљи ће човек који ју је једном онако гледао и видео почивати занавек. Она хоће да буде тако.

То је могла, још, учинити за њега.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]