Славенко Терзић

О српском политичком и културном регионализму

Могућности превазилажења

Догађаји током последње деценије 20. века означавају завршетак историјског круга, толико трагичног и болног за српски народ, године мира и напретка изгледају као епизоде. Двадесети век је нарочито поразан: Срби нису успели да нађу излаз (уз помоћ својих потенцијалних савезника) из пакленог плана њихових непријатеља о систематском уништењу и етничким чишћењима и практичном свођењу српског политичког и државног простора на Шумадију - један мали део Српске земље. Моје колеге, историчари, даће, надам се, трезвену и рационалну анализу свих тих процеса. Биће то за истраживача веома изазовно. Али, у моменту, када из дана у дан проживљавамо драму, тешко је латити се смирене и хладне анализе.

Да би се могао јасно дефинисати проблем истраживања, или проблем расправе, неопходно је дати макар у кратким цртама једну историјску ретроспективу ради извлачења искустава за времена која долазе. Поред сопствених, треба учити и на искуствима других народа, нарочито већих и развијенијих европских културних средина. Занимљиво је да Срби у свету врло брзо прихватају норме средина у којима се нађу, или живе, али да немају довољно истрајности или енергије да се у сопственој средини боре за исти такав начин социјалног живота и развијене културне навике.

Разуме се да духовни простор народа надилази његове државне границе, нарочито ако тај народ не живи у једној националној држави и ако је раздељен државним границама. Није први пут да су Срби издељени наметнутим државним границама. И у средњем веку они су живели у неколико својих држава (Зета, Рашка, Босна), а када су остали без својих држава онда су живели у туђим империјама. Сва српска ослободилачка енергија током 19. века била је усмерена на стварање јединствене српске националне државе. Југославија из 1918. године била је државно-политички оквир за највећи број Срба, иако је било рационалније и логичније да Срби створе своју националну државу. У Титовој Југославији они су изнова издељени, што се у први мах сматрало као ствар административних формалности. Изгледа да једино српски руководиоци нису схватили да нове административне границе међу југословенским републикама треба у будућности да постану нове државне границе које ће, опет трагично, изделити српски народ. У томе се огледа лакомисленост и недостатак државничке далековидости и мудрости политичких представника Срба у комунистичком руководству Федеративне Југославије. Након свега, Срби се опет налазе на почетку новог историјског круга: кључни проблем изнова постаје питање како остваривати и унапређивати политичко, економско, културно и духовно јединство Срба у новим од стране НАТО-а и САД-а наметнутим вештачким државним границама.

Као прво, српски народ би требао да, и након свих трагичних околности и наметнутих граница, настави да негује идеју јединствене српске националне државе, у коју треба да уђу сви они предели на којима су Срби вековима чинили етничку већину. Ту велику мисао, проистеклу по узору на друге велике европске народе неговали су највећи државници, политички мислиоци и научници српског народа током 19. и 20. века. Срби никада не би требало да се помире с резултатима геноцида и етничког чишћења Срба током 20. века, у Хрватској, Славонији, Далмацији, Босни и Херцеговини, Старој Србији и једном делу Македоније. Стање настало геноцидом, етничким чишћењем, насилним однарођавањем и агресијом страних сила не може се сматрати ни легитимним, ни коначним, а да и не говоримо са универзалне хуманистичке и моралне тачке гледишта. Не треба губити наду да ће се у измењеним међународним околностима, са новом и обновљеном Европом која ће афирмисати идеју суверене, националне, демократске државе, доћи и до обнављања класичних категорија међународног права и међународних односа који ће се заснивати на владавини закона и права.

Ако занемаримо међународне околности, које су истина увек имале изузетно важну улогу у решавању српског питања (често и пресудну), остаје низ проблема у самом српском националном и друштвеном бићу које би требало врло темељно и разложно критички преиспитати. Искуства током 20. века захтевају таква строга критичка преиспитивања, без много болећивости за сопствене промашаје и несавршености. Назначавам три чиниоца чију улогу не бисмо смели потценити у напорима за јачање српског културног и духовног јединства.

Српски политички и културни регионализам

Српски регионализам има своје историјске разлоге, али сличне примере налазимо и код других европских народа, с тим што су многи од тих народа успели да превладају историјски условљене регионалне и политичке разлике. Срби су од губитка својих независних држава, од друге половине 15. века, вековима живели без своје државе, у туђим империјама - углавном у Османском царству, Хабсбуршкој монархији и Млетачкој републици. Они су оставши без своје државе, друштвене и културне елите, без низа моћних интегративних средстава која стоје на располагању једној организованој држави, природно трпели многе утицаје држава у којима су живели. Ти утицаји су били и политички, и културни, и ментални, али и утицаји у обичајима, свакодневном животу, језику, одевању, исхрани и многим другим областима. Не може се спорити да су ти утицаји били и врло плодоносни, као на пример код Срба у Јужној Угарској. Али, са мноштвом утицаја, они су упијали чак и представе средина у којима су живели о Србима који су живели изван тих средина, са свим клишеима и стереотипима.

Појава нових средишта државног и политичког окупљања, од 18. века на простору данашње Србије и Црне Горе није много изменила прилично дубоке разлике у разним областима између појединих делова српског народа. У 19. веку Кнежевина, односно од 1882. године Краљевина, Србија је постала водеће политичко, економско и културно средиште српског народа, што је остала све до данас. И у другим европским националним покретима, примера ради, једна од мноштва немачких или италијанских државица играла је улогу обједињавајућег фактора више различитих државних и културних средишта. Међу Србима је то била Србија, иако је у том погледу наилазила на ривалство Црне Горе у другој половини 19. и почетком 20. века. Да се у Србији током 19. века имала у виду различитост регионалних српских традиција, показује мемоар Атанасија Николића, из 1862. године, иначе једног од главних сарадника Илије Гарашанина на пословима националног ослобођења и уједињења. Николић истиче да у грађењу плана о начину уједињења српских земаља треба обазриво водити рачуна да ове земље задрже своја историјска имена, провинцијалне установе и интересе. Треба избећи "једнообразно срезан централизам", задржавајући "само савршено народно, црквено, финансијско и судства јединство". Он предвиђа Народну скупштину свих српских земаља, назив Краљевине био би Краљевство свију Срба, а краљ би имао титулу Краљ свију Србски' земаља, Краљ Босне, Војвода Херцеговине, Старе Србије и. т. д^.[1]

Срби су за разлику од Немаца или Италијана на пример, који су уз помоћ јаке државе и економским и културним средствима успели да потисну регионалне разлике, до данас остали народ склон регионализму и регионалној свести. Они би вероватно, да су успели да створе јединствену националну државу, нешто дужем временском трајању успели да превазиђу поменуте разлике, на основама јединствених садржаја, пре свега културне и образовне политике. Пошто се то није десило, регионализам је у рукама непријатеља српског јединства постао моћно оружје различитих облика дезинтеграције српског етичког, културног и духовног простора. Још је Бењамин Калај, проучавајући историју Срба, дошао до закључка да су Срби народ склон партикуларизму и регионализму, и да су то управо то елементи који се могу изванредно искористити за аустро-угарску политику према Србима. Он на тој основи, на пример, покушава после Берлинског конгреса у Босни да ствара "босанску" нацију, и да на сваки могући начин спречи повезивање Срба са једне и са друге стране Дрине, подстакне суревњивост и ривалство у Црној Гори, и издвоји Рашку и целу Стару Србију из целине српског културног простора.

Аустроугарска дипломатија и политика су изванредно добро манипулисали овим српским склоностима. На тој основи се између два светска рата гради национална политика Комунистичке партије Југославије, у чијем спровођењу учествују и комунисти из редова Срба, али се регионална свест осећала и код неких других грађанских политичких групација. Из такве концепције КПЈ проистичу "обласни" и "покрајински" комитети за Црну Гору и Боку, за "Санџак", за Косово и Метохију, за Македонију, за Војводину и тако редом. На тој основи се фрагментаризује свест о политичкој, националној и културној припадности, и то само међу Србима, док се с друге стране, иде на окупљање и повезивање других народа у истој држави, чак и преко државних граница југословенске државе (огромна брига југословенске дипломатије и политике за судбину Словенаца у Италији и Словенаца и градишћанских Хрвата у Аустрији), као и скоро потпуно отворена граница између албанске националне мањине у Србији (на Косову и Метохији) и албанске државе. Подстицањем регионалне свести међу Србима, и коришћењем било државних традиција (Црна Гора), било дијалекатских и фолклорних особености (Македонија), у српском народу се стварају нове синтетичке нације "Црногорци" и "Македонци".

Политички и културни регионализам остаје и даље препрека српској политичкој и културној интеграцији. Насилно однарођавање Црногораца после Другог светског рата, има за последицу политички, државни и културни сепаратизам који сада постаје највећи изазов и препрека српској интеграцији. На другом месту стоји војвођанско "аутономаштво". Политичко менторство Загреба овим покретима више нема ону снагу коју је имало до распада југословенске државе, али се сада јављају још снажнији политички центри из Средње и Западне Европе и САД-а који ће и даље инсистирати на политичком и културном уобличавању ових покрета. Процес однарођавања Срба у Црној Гори није завршен, и стоји негде на раскршћу. Поред јасне свести о припадности српском народу, код дела српског становништва у Црној Гори, знатан део становништва има свест о томе да су "и Срби и Црногорци". Тај део становништва још увек није спознао истину да је црногорска националност на којој је инсистирала КПЈ заснована на негирању припадности српском етничком и културном бићу, што је иначе одувек било јасно свим најистакнутијим представницима политичке и културне елите Црне Горе, чије оличење представља Петар II Петровић Његош. У постојећим околностима снажног притиска на Србе не би требало потценити још увек малобројну али добро организовану, економски јаку и пропагандно вешту групацију становништва која себе сматра "Црногорцима" са изразитом "монтенегристичком" свешћу. Као што је чест случај са конвертитима она настоји радикално и без компромиса да уништи све што говори о Црногорцима као делу српског народа који живи у Црној Гори. Да би се такав политички план могао остварити, потребно је изнова интерпретирати целокупну историју и културну баштину српског народа у Црној Гори, нарочито дела и политичке идеје најистакнутијих личности као што је био Петар II Петровић Његош. Јер, како логично и разложно објаснити чињеницу да владике и сви владари Црне Горе као и сви значајни ствараоци, говоре и пишу о себи и Црногорцима као Србима у Црној Гори, а да наједном, након Другог светског рата, политичком одлуком партијског руководства Југославије, ти Срби постају друга нација - "Црногорци". То, разуме се, није било могуће спровести као политички пројекат без кривотворења историје, културе, народног стваралаштва, епике, и свега што је чинило суштину Црногораца као дела српског народа на простору Црне Горе. Готово да нема сличног политичког експеримента у историји Европе.

У интересу, пре свега историјске истине, а затим и васпостављања духовног јединства српског народа, преко је потребно започети скидање идеолошких наслага са српске духовне баштине Црне Горе, без било каквих политичких кампања већ научним и културним мерилима којима се вреднује баштина свих других европских народа. Баварска је, на пример, била вековима засебна немачка државица, са двором и династијом, па никоме не пада на памет у Немачкој и Европи да данас говори о "баварској нацији" или баварској културној баштини издвојеној из немачког културног наслеђа.

Постоје и други облици политичког и културног регионализма код Срба. Поред Црне Горе, могло би се говорити и о разним облицима испољавања војвођанског регионализма, али и других регионализама (који се јављају тамо где их никада није било). Наравно да треба правити разлику између, с једне стране локалних особености сваке покрајине или региона које су резултат различитих културних утицаја, и политичких тежњи које се уобличавају на тим особеностима и изражавају као сепаратна регионална свест, с друге стране. Целовит програм српске културне интеграције требало би да буде заснован на синтези свих српских културних традиција, свега онога што је најбоље у духовном наслеђу и традицији српских покрајина и региона. Поред поменутих, и низа других разлога о којима овде није било речи, извесни облици регионалне свести међу Србима јављају се и услед међусобног слабог познавања. Срби не познају само недовољно своје суседе. Они се међусобно слабо познају, што се онда јавља као погодна основа за различите клишее и стереотипе у виђењима једних делова српског народа о другим деловима истог народа.

Улога културе, просвете и науке у јачању српске културне интеграције

Пажљивом анализом српског националног покрета током 19. и 20. века може се доћи до закључка да су културна средства борбе за политичко и духовно јединство Срба била сасвим у другом плану. Иако се не може оспоравати значај националних буна и устанака, из искуства се показало да је културни и просветни рад увек давао дуготрајније и темељније резултате. Стојан Новаковић је, увидевши проблем занемаривања културних средстава националне борбе наглашавао управо важност и далекосежност таквог рада. У једном чланку-забелешки насловљеном Непозната нишка књига, из 1890. године, Новаковић пише: "Обнова националног живота у нашем народу почела се српском књигом прошлога века и ослобођењем Србије овог века. Поред све снаге коју је народ у оба ова посла показао, просветна и књижевна снага није била на висини задатка. Ослобођење Србије требало је да буде знамење за просветно и књижевно кристалисање племена српских. А српска књига и просвета мучиле су се и жртвовале очевидно без снаге да потребну светлост проспу по путу којим је ваљало да се креће национална мисао српска".^[2] Новаковић је писао о приликама од пре више од једног века, али оне се нису ни данас много измениле. Имао је у виду, тада пре свега Стару Србију и Македонију, покрајине у којима се "некад народни живот у најлепшој снази развијао", а у то време су изгледале као напуштене и остављене. "Наш рад је", пише Новаковић, "био без правога плана, без организације и недовољан; наша снага се уздала у политику, али је пренебрегавала онај тихи и смеран али плодни рад у корист будућности. Могло би се казати, да смо и ми сами били назадни и неспремни, и да појединости нисмо познавали". Новаковић је имао у виду дубље познавање прилика - од географије и природних својстава земљишта, до народа, његових традиција, обичаја, културне баштине, економских прилика и националних тежњи. И данас српски културни и просветни рад пати од истих бољки. Јер, ако данас прочитамо расправу Јована Цвијића О нашем националном раду, из 1906. године, готово је невероватно колико она звучи живо и препознатљиво. То је доказ да се нису много измениле социјалне и културне навике нашег народа.

Иако живимо у времену огромне моћи електронских медија, што је потпуно нов феномен у односу на време Стојана Новаковића или Јована Цвијића, верујем да своју важност нису изгубиле класичне установе и традиционални облици просветног, културног и научног рада. Нарочито оне установе које предметом свога истраживања и рада негују свест о сопственом идентитету и културном наслеђу. Квалитет наставних садржаја у школским програмима наставе историје, географије, српског језика и књижевности, у основним и средњим школама итекако може допринети изградњи свести о јединству српског духовног и културног простора. Стога није чудо да сви они који су настојали да дезинтегришу целину српског света, подстичући свест о регионалном идентитету и регионалној припадности полазе управо од ових програма. То је, на пример, радио аустроугарски окупациони режим у Босни и Херцеговини у време Бењамина Калаја, као што сада ради окупациона управа у Републици Српској. Сличне тенденције, истина још увек дискретне, запажају се у најновије време у наставним програмима у Црној Гори. Важну улогу на истом послу имају и музеји и музејске поставке, као значајне културне установе које негују културну баштину одређеног простора. Значајна улога је и локалних библиотека и културних центара који различитим програмима - књижевним сусретима, трибинама, представљањима књига, и на разне друге начине могу подстицати развијање културних навика и формирање уравнотежених представа о достигнућима српске културе, књижевности, уметности и науке и њеног места у балканским и европским оквирима. Такве трибине доприносе јачању личних и друштвених веза развијених и јачих културних средина, као што су Београд, Подгорица, Нови Сад, Бања Лука или Приштина, са културним срединама у мањим местима у унутрашњости.

Постоји неколико установа међу Србима које имају незаменљиву улогу, нарочито у културном животу. То су на првом месту Матица српска, Српска књижевна задруга, и у новије време Вукова задужбина. Било би добро уколико би ове установе изузетног угледа у српском народу својим духовним зрачењем стигле до сваког српског културног, библиотечког или музејског центра, као што је то био случај, на пример, у време великог српског културног полета крајем 19. и почетком 20. века (до Првог светског рата). Том полету допринеле су и српске задужбине и уопште дух задужбинарства, који, додуше, никада није био развијен као што је био код неких других народа, рецимо Грка, али је ипак имао значајно место у подстицању просветног, културног и научног живота. Многа значајна дела из српске историје, етнологије, књижевности и сродних области објављена су о трошку појединих задужбина.

И поред несумњивих резултата у истраживањима српске културне баштине многе области су остале још увек слабо истражене. То се пре свега односи на Стару Србију (Косово, Метохија, Рашка, Скопско-тетовска област), али и на друге области, чак и у централној Србији - као што је Топлица, многе области Херцеговине и Босне, Приморје (Грбаљ, Конавле, Далмација), а да не говоримо о просторима Републике Српске Крајине. Много некада чувених српских духовних и културних центара, као што су цркве, манастири и средњовековни градови, налази се у рушевинама и потпуно запустело. Истражити, описати и евентуално обновити та некада важна средишта српског културног живота значило би изнова повезати покидане нити српске културе и духовности, нарочито у областима које су некада биле средиште државног и духовног живота, а неупућенима данас може изгледати као да су одувек биле на периферији. Научни скупови посвећени овим темама допринос су не само научним истраживањима већ и јачању културног живота у најширем смислу тога појма.

Духу заједништва и солидарности међу Србима, као и неговање финих културних навика и укуса у културном животу, у своје време доприносила су различита певачка и културна друштва у свим српским областима. Многа друштва су била замрла након Другог светског рата. Последњих година се и она обнављају, као што је случај са српским певачким и културним друштвима Јединство у Котору (основано 1839), Братство у Пљевљима (основано 1889), и Цар Урош у Призрену (основано 1885). У новим околностима ова друштва могу имати значајно место у неговању високих критеријума српске музике и народног стваралаштва, тим пре што је управо та област угрожена масовном поплавом шунда и неукуса.

Јачање веза српске средине са европским развијеним културним срединама

Догађаји у последњој деценији нашега века показали су колико много познавања наше средине, и предрасуда о њој, постоји у развијеним европским срединама. То је свакако последица општих политичких прилика током 20. века као и наставак неких старих предрасуда из претходних векова у односу према источнохришћанској традицији и њеним вредностима.

До 1918. године Срби су били разједињени, и могли су се представљати Европи претежно у оквирима државно-политичких целина у којима су живели. У југословенској држави српска целина и њен културни идентитет никада није била довољно јасно профилисана у оквирима југословенске целине, а после Другог светског рата готово потпуно је стављена у други план зарад афирмације појединих регионалних идентитета или новокомпонованих нација. Сада када се распао југословенски државни оквир, отвара се исти проблем који је постојао до 1918. године. Он је још драматичнији и ургентнији, јер су Срби насилним етничким чишћењем померени (треба веровати привремено) са својих старих етничких станишта и из својих јаких културних средина.

У свету данас постоји очигледна тежња да се српски политички, културни и духовни простор сведе на Шумадију, а да се све изван тих оквира прикаже као тежња за стварањем "Велике Србије" која се наводно жели остварити "агресијом" на друге народе и њиховим "етничким чишћењем". Такве политичке тежње прате и одговарајуће пројекције научних и културних истраживања у складу са политичким виђењима српског духовног простора. Један такав свеж пример пружају књиге Ноела Малколма о Босни и Херцеговини и Косову и Метохији. Нама ће бити тешко данас доказати, у овом захукталом антисрпском мњењу, да су Темишвар, Призрен, Пећ, Скопље, Скадар, Цетиње, Дубровник, Задар, Загреб, Сарајево, Вуковар, Осијек, исто тако велики и незаобилазни српски политички, културни или привредни центри као што су били Београд, Крагујевац, Ниш, Нови Сад или друга места. Та свест о целини недостаје, прво, и самим Србима. А, друго, веома је мали број успелих синтеза попут рецимо Скерлићеве Историје нове српске књижевности који би пружиле целовиту слику политичког, културног, друштвеног и привредног развитка Срба. Историја српског народа у десет томова изузетно је значајно дело српске науке и културе, али оно не може имати ону функцију коју могу имати кратка синтетичка дела. Али ако бисмо и занемарили домаћу публику кључни проблем остаје то што таквих синтеза немамо на великим европским језицима. Делимично и због тога је широм света могуће развијати пропаганду да су Срби "агресори" у Призрену и Пећи, у Дубровнику, Сарајеву или Горажду, у Вуковару или Осијеку, тамо где су они од средњег века били ослонац привредног и културног развоја тих области.

Биће потребно много труда и много стрпљења да се снажна светска пропагандна матица сведе у разложне и на истим засноване научне токове. За тако нешто потребна је добро и дугорочно заснована национална стратегија, заснована на културној и научној офанзиви према свету. Треба по сваку цену радити на јачању српских студија у европским и светским славистичким и балканолошким центрима. Са друге стране, истраживања словенског света и истраживања Југоисточне Европе не би смела да заобилазе српске научне и културне центре. Београд, на првом месту, требао би да буде један од европских научних центара за проучавање Југоисточне Европе. У њему треба да се штампа више годишњих или повремених публикација на страним језицима. Београд треба да буде место научног дијалога научника и ствараоца и са Запада и са Истока. То ће омогућити јачање наших веза са европским и светским научним центрима, јачање научне и културне сарадње, а преко боравка угледних научника са разних страна света, биће могуће постепено сузбијати наталожене стереотипе о нашој средини, њеним људима и културним достигнућима. То није нимало лак и једноставан посао и нарочито не трпи импровизације, од данас до сутра. Он мора бити саставни део дугорочне стратегије. Само таквим изузетним напорима свих нас моћи ћемо да учинимо нешто да српски народ и српска култура добију оно место које су одувек имали у историји европске цивилизације.

Напомене

1 Србија и ослободилачки покрети на Балкану од Париског мира до Берлинског конгреса (1856-1878), књ. 1 (1956-1866), приредили Василије Крестић и Радош Љушић, Београд 1983, 273-284.