Жељко Фајфрић: Света лоза Стефана Немање

41. Неуспели преговори са папом

Душан је са великим интересовањем и забринутошћу пратио све ове догађаје. Турци су постајали све дрскији па су упадали у Бугарску долазећи и до Софије. У тим сукобима са Турцима погинула су и два сина Бугарског цара Александра, Јован и Михаило. За сада Турци нису угрожавали Душанове поседе, али били су опасност у најмање два вида. Најпре, били су велика сметња Душановим плановима да се освоји Цариград и остали део Византије. Било је више него јасно да и сами Турци имају у виду неку сличну намеру. Онога момента када Душан покрене своју војску не би ли до краја остварио своје намере у погледу освајања Цариграда, он ће морати да дође у сукоб са Турцима. С друге стране, Турци су показали велике експанзионистичке намере и сасвим је било јасно да ће се веома брзо њихове жеље за пленом и освајањем проширити и на територије које држи Душан. Зато је много боље са њима се обрачунати док нису сувише оснажили и док се са њима може још обрачунати једним јачим ударцем.

Ту је Душан морао да наиђе на више проблема које није могао никако сам да реши. Турци су били доста јаки и он није имао неких посебних жеља да се сам обрачунава са њима, тим више што би онда оставио своје северне границе према Угарској отворене, што би угарски краљ сасвим сигурно искористио и провалио у незаштићене српске земље. Према томе, требало је обезбедити, ако не угарску помоћ, а оно барем да за време његовог ратовања са Турцима угари не проваљују у Србију. Исто тако, Душан је имао намеру да покуша да уједини хришћанску силу, те да сакупи војску из целе Европе под неким видом крсташког рата против Турака, те да на челу такве војске протера Турке. Тиме би он под заставом крсташког рата не само Турке сломио већ и остварио свој давно жељени сан и освојио Цариград. Практично, на неки начин би искористио сакупљену хришћанску војску за истеривање Турака, али и за остварење својих циљева. Душан се истовремено плашио да нека од европских сила, првенствено Ђенова или Венеција, не пружи помоћ Турцима, па се и за ту евентуалност требало обезбедити. Да неки од ових италијанских градова постане турски савезник не би било велико чудо, јер су они и до сада доста добро сарађивали са њима. То су били веома амбициозни циљеви за које Душан сигурно није имао ни доста ауторитета, али ни убедљивости. Европа га није баш радо гледала, тим више што су најмоћније државе тога доба биле листом католичке и један "шизматички владар" сигурно није могао имати толико симпатија да би му европски владари поверили своје армије. Стога је једини посредством кога би се могло учинити нешто више био римски папа.

Иако је био чисти православац, који није баш сувише радо гледао на католике, Душан се без много премишљања обратио папи Иноћентију VI који је столовао у Авињону. Сам папа је са интересовањем дочекао Душаново посланство током 1354. године, које је стигло у Авињон преко Венеције. Мада је Душан око себе као блиске сараднике окупљао католике (Михаило Бућа, Паламан, трогирски бискуп Вартоломеј итд.), а његова држава обухватала велики број католика, папи су стизале многобројне жалбе католичких верника на њихов третман у Србији. Било је ту различитих притужби попут оних да је Душан на силу одузимао католицима њихове цркве и манастире, да их је исто тако силом прекрштавао, да су им ударени неки посебни намети, итд., па је то била згодна прилика да се све ове жалбе разреше. Исто тако, папи сигурно није било право да Душан у свом Законику католичку веру назива са "латинска јерес" па тако каже "И за јерес латинскују; што су се обратили христијани ва азамиство, да се вазврате ва христијанство. Ако ли се кто обрете пречув и не вазвратив се ва христијанство, да се каже како пише у законику светих отац" (члан 6. Душановог Законика). Казне су веома строге, чак драконске "И кто се обрете јеретиг, живе ва христијанех, да се жеже по образу и да се прожене; кто ли га има тајити, и тази да се жеже" (члан 10 Душановог Законика). У суштини, Душан није дозвољавао католичку пропаганду и превођење православаца у католичанство, док старе католике није узнемиравао и дозвољавао им је да на миру исповедају своју веру. Тиме је сасвим јасно третирао православље као државну веру.

Душаново посланство, што је опет помало индикативно, било је састављено од дворског судије Божидара, једног Грка по имену Нестонг и Которанина Дамјана. Сви су они пред папом Иноћентијем VI били ватрени поборници Душанове политике, тако да су се без премишљања заклели пред њим да сва она обећања која Душан даје у писму има намеру и да испуни. Ово је посланство носило Душаново писмо по којем је он обећавао да ће прихватити унију цркава, односно да има намеру да призна папу као оца хришћанства, правога заступника Христова и наследника св. Петра. Затим од папе тражи да овај буде организатор крсташког рата против наилазећих Турака, те да Душан буде именован "капетаном" ове крсташке војске, заправо врховним заповедником. Исто тако, обавештава папу да је све оне мере које су ограничавали католике у Србије већ укинуо, вратио католицима оне манастире и цркве које им је одузео итд. Тиме је Душан јасно показао папи да има намеру да се приближи католичкој цркви, а у оквиру тога он поручује папи да би желео да он (папа) упути на српски двор своје посланство, где ће се све остало утаначити. Изгледало је да ће се коначно Србија приклонити Риму.

Тада папа начини неколико грешака, могуће и намерних. Најпре је послао Душану љубазно писмо (29. август 1354. године), али га одмах у писму увреди не обраћајући му се као цару већ као краљу Рашке "reg Rassie". Само папско посланство које је требало да отпутује у Србију било је именовано тек пред крај године (децембра 1354.), а њен вођа је био Падски бискуп (иначе Француз) Петар Тома. Иако је Душан јасно показивао знаке нестрпљења, папа очигледно није много журио, покушавајући на тај начин да покаже своју надмоћ. Ипак, могуће је да би Душан и то некако прогутао у замену за своја тражења, да нешто раније, у лето 1354. године, дакле баш док су српски изасланици боравили код папе, није провалила војска угарског краља Лудвига у Србију. Очигледно да папа није ништа озбиљније учинио не би ли Лудвига одвратио од напада на Србију, иако је на овога имао велики утицај, вероватно се плашећи да га не би увредио. Тиме је било јасно да од озбиљних преговора нема ништа и да ће папа увек првенство дати угарском краљу у односу на српског цара.

У то доба Лудвиг је већ завршио са својим војевањима по Напуљу, уверивши се да неће моћи да се дочепа напуљског престола. Током 1351. године упетљао се на страни Пољака у њиховим борбама са Литавском. Тада је у Пољској владао Лудвигов ујак Казимир Велики и изгледало је да ће умрети без мушких потомака, што би онда значило да ће Лудвиг након његове смрти наследити и Пољску. То је био и једини разлог зашто је Лудвиг помагао Пољаке. Рат са Литавском је био делимично успешан, а у њему при опсади града Белза Лудвиг умало није погинуо када га је неки Литавац ударио дрвеним топузом. Након тога било му је доста војевања, па се почео више бавити унутрашњим неприликама у Угарској. У оквиру тога дошло је до наглог открављивања односа између њега и босанског бана Стевана II Котроманића. Још од пре био је Лудвигу бан Стеван II сумњив због тајних односа са Венецијом (нарочито при опсади Задра 1346.), али немајући неких јачих доказа за издају, није га могао оптужити. С друге стране, босански бан Стеван је згодно дошао Лудвигу, јер је овај спретно знао ратовати са Душаном. Краљ Лудвиг и бан Стеван II су и иначе били у сродничким односима преко банове жене Елизабете, која је била Пољакиња. Убрзо су се те сродничке везе и прошириле када је Лудвиг банову рођакињу (сестру?) Марију удао у Немачку за грофа Улрика од Хелфенштајна. Врхунац је дошао када је током 1353. године краљ Лудвиг затражио од бана Стевана II да му за жену да ћерку Елизабету. То је иста она Елизабета коју је Душан тражио од Стевана II за снају, али је овај то одбио. Сада је бан Стеван II са одушевљењем прихватио за зета угарског краља Лудвига. То венчање је изазвало и мали скандал, јер су Лудвиг и Елизабета били у четвртом колену сродства, па је венчање обављено без папиног пристанка. Ипак, нешто касније папа Иноћентије IV пружи опрост и тако оснажи овај брак. Уз Елизабету бан Стеван II је краљу Лудвигу као мираз дао и Хумску земљу због које је са Душаном имао толико проблема.

Убрзо након ових догађаја умре бан Стеван II Котроманић (1353.) и буде сахрањен у манастиру Милешеву (десна обала Босне) који је сам подигао. Наследио га је Стеван Твртко, син његовог брата Владислава и кнегиње Јелене родом од брибирских кнезова. У то доба Твртко је имао тек петнаест година, па је Босном владала његова мати, али под великим утицајем угарског краља.

Током 1354. године (у лето) Лудвиг је одлучио да упадне у Србију. Детаљи овог рата нису познати и зна се само да је Лудвиг боравио у Београду док је током августа Душан био на реци Брусници, испод Рудника. Неких већих судара није било, јер је угарска војска јако страдала од неке заразе. "Дође још једном с огромном војском против цара, али не учини ништа значајно. Јер кад су његови људи почели у великом броју умирати због поквареног ваздуха који се дизао из баруштина преко којих су пролазили, био је присиљен да се врати у своју земљу" (Мавро Орбин). Да је помор међу Угарима узео маха види се и из тога што је ту умро и млађи брат Лудвигов, херцег Стефан од Славоније. "У то време разболео се млађи брат краља Лудовика, Стефан, па кад је стигао у Угарску, умро је од те болести" (Мавро Орбин).

Баш у то време умро је и српски патријарх Јоаникије и то 3. септембра 1354. године у Полумиру на Ибру. Њега је Душан позвао у Жичу зарад неких саветовања (вероватно верских) и патријарх је при повратку у Пећ изненада навукао неку болест од које је и умро. "И када је цар Стефан стао на Пакларима са свима војскама, написа и замоли патријарха да дође у Жичу. И када је патријарх дошао у Жичу, и после мало дана упаде патријарх у неисцељиву болест, а сам заповеди да га дигну у Пећ. И када се тада сабрао цео сабор жички и подигао га, и када је ношен, престави се у Полумиру у сутесци. И када је био донесен у Пећ, био је положен у свој гроб. И поживе у светитељству на престолу светога Саве шеснаест година и осам месеци, и са миром усну у Господу месеца септембра у трећи дан, у шести час ноћу" (Данилов ученик). У јесен те године (1354.) изабран је на државном сабору у Серу нови патријарх Сава III који је до тог момента био хиландарски игуман.

Код Мавра Орбина постоји један интересантан навод који остаје помало тајанствен. Он наиме наводи да је две године пре Лудвиговог упада у Србију (ако је упад био 1354. године онда би то требало бити 1352. године) дошло до неког састанка између Душана и Лудвига. Састанак је био негде на граници земаља ових двају владара и завршен је без неких опипљивијих резултата. "После тога краљ Лудовик и цар Стефан споразумно одлучише да се састану на договор с неколицином својих људи на одређеном месту, па да ту лично разговарају о међусобним споровима. Према томе, цар је дојахао с незнатним бројем властеле на обалу Дунава, а краљ се укрцао на једну лађу и пристао уз обалу, али се није искрцао на копно. Поздравивши један другога, почели су да разговарају, али, како се нису могли сложити, разишли су се. Преговоре су наставили преко поклисара, али ни на овај начин не дођоше до било каквог закључка" (Мавро Орбин). По Орбину главни кривац за неуспех ових преговора је баш краљ Лудвиг, који је Душану постављао такве услове на које овај никако није могао да пристане. Стиче се утисак да Лудвиг и није имао намеру да постигне било какав споразум, па је стога намерно тражио оно што неће моћи добити. "Краљ Лудовик је, наиме, тражио од цара четири ствари: прво, да прихвати католичку веру и буде покоран римској цркви; друго, да му уступи некадашње земље краља Стефана, које је желео припојити угарској круни; треће, да га призна за свога старешину и да му буде покоран и веран; четврто, да му даде за таоца свога сина Уроша" (Мавро Орбин). То су били такви услови на које нико при здравој памети не би могао да пристане, што признаје и Орбин. "Али цар, поносан какав је био, не хтеде пристати ни на један од тих захтева" (Мавро Орбин). Епилог је био тај да је Лудвиг пребацио војску у Србију и једно време пустошио по њој. "Стога Угри, пребацивши се са свом војском преко реке, пустошећи пређоше читаву земљу Рашана све до поменуте шуме Ломнице и Рудника" (Мавро Орбин). После извесног времена Угари не могавши да постигну нешто више, одустану од даљњег похода.

Ово је Орбинова прича, која нема својих потврда у историјским списима. Није познато да је тих година било неких сукоба између Угара и Срба, а да је било, о тако крупним војним акцијама морало је негде остати трага. Ако се одбаци Орбинова тврдња о провали Угара у Србију, његови наводи о преговорима Душана и Лудвига заслужују пажњу. Најпре зато што преговори оваквог облика када се на граници састају два владара у четири ока нису ништа неуобичајено за то време и сасвим је прихватљиво да су се Душан и Лудвиг могли одлучити за тај вид разговора. С друге стране, ови преговори би се можда могли посматрати у оквиру Душанових каснијих преговора са папом око организовања крсташког рата против Турака. Душанови предлози папи су били веома осетљиви: најпре покретање крсташког рата, а онда поверавање Душану врховне команде над крсташима. Римски папа је морао водити рачуна о томе шта каже угарски краљ и сигурно је да папа не би пристао на ове Душанове предлоге, а да претходно о томе нема угарски пристанак. Стога би било сасвим логично да је Душан можда могао пожелети да најпре са Лудвигом рашчисти нејасна питања и да добије од њега пристанак за своје идеје, па да тек онда крене у преговоре са папом. Но, очигледно да Лудвиг није имао намеру да са Душаном склапа било какав мир, па је преговоре тако и водио.

Током марта 1355. године код Душана напокон стиже и папско изасланство. Сада више није било ништа од срдачног дочека којем се можда ово изасланство надало, а Душан је на њих био толико љут, највише због угарских провала, да је и живот бискупа Петра Томе (вође изасланства) био у опасности. Душан се понашао охоло, а тај утисак је још више појачан тиме што је посланство дочекао опкољен од стране своје властеле и војника па је утисак на посланство одмах морао бити неповољан. Читав разговор се углавном свео на Душанова горка пребацивања због тога што папска курија сувише истиче угарске интересе насупрот српских. Разговор није макао даље од почетка и завршен је без резултата. Огорчен на бискупа Петра Тому Душан је одлучио да му прави ситне пакости док је овај боравио на српском двору. Бискуп је добио дозволу да држи мису, али је Душан забранио католицима на своме двору да присуствују тој миси. Ипак неки најамници су без обзира на цареву забрану присуствовали овој миси и навукли на себе Душанов гнев. Но све се завршило без последица. Сам бискуп Петар Тома отишао је огорчен са српског двора и отпутовао је одмах код угарског краља Лудвига, где је из све снаге оцрнио Душана, успут хушкајући Лудвига на рат против Србије. Ту се задржао нешто дуже, тако да је тек 1. маја 1356. године стигао код папе у Авињон. У то доба Душан је већ био мртав.

Тиме је стављена тачка на Душанову идеју да на неки начин уједини европске хришћанске владаре и да са заједничким снагама потисну надолазеће Турке. Помало је поражавајућа чињеница да Европа није схватала сав значај турског надирања, не видећи да то није само проблем пропадајуће Византије и делимично Србије, која је требала бити следећа на удару. Ако то већ нису могли схватити Французи или Немци, чудо је да Угари нису имали никакве воље да са Душаном учествују у овој акцији. У суштини, овде су се судариле амбиције тадашњих владара. Вероватно мислећи да би са овим крсташким ратом једини прави добитник могао бити Душан, који би освајањем Цариграда постао апсолутно најјачи фактор на Балкану и веома јак и за Европу, европски владари (посебно угарски) више су желели да гледају слабу Византију него јаку Србију. Но, у тим рачуницама некако су испуштени из вида Турци, који су страховито потцењени. Ако су можда прве њихове групације и наликовале пљачкашким хордама, освајање Галипоља је показало да су они и те како добро организовани и да њима управља једна чврста воља, која зна шта хоће. Душану није требало много да дође до ове истине и стога његова идеја није била за потцењивање. Турке је требало смрвити онда када су они тек једном ногом били у Европи (Галипоље) и док су били још увек релативно слаби. Једна одлучнија акција би њих брзо бацила у море, али Европа је у њима видела само једну шачицу одрпанаца који се могу лако згазити. Још ће дуги низ година бити такав однос према Турцима, па се намеће мисао да су за продор Турака у Европу ипак били много значајнији егоистични интереси Европских владара, који су онемогућавали иоле озбиљнију акцију, но што је то била турска умешност или војничка снага.

Последње активности Душанове везане су за далматинске градове Клис и Скрадин. Овим градовима је након смрти кнеза Младена III Брибирског (1348.) у име његовог сина Младена IV управљала сестра Душанова, а Младенова удовица, Јелена. Још од 1351. године ова храбра жена се носила са противницима, а њих је било заиста много. Најпре се ту појавила жена Павла III (стриц њеног сина Младена IV) која се звала Катарина и била је из Венеције, из чувене породице Дандоло. Затим се појавила као претендент и трећа жена, овај пут Јелена, мати босанског бана Твртка. Иза Јелене (мати Тврткове) је сасвим отворено стајао и угарски краљ Лудвиг, подржавајући њене намере, а у суштини желећи ове градове за себе. Током 1355. године појављује се опет нови претендент на ове градове и то Венеција, која је била од самог почетка веома предузетна. Они су још те године (1355.) послали кнегињи Јелени (Душановој сестри) понуду по којој желе да од ње ове градове откупе. Како она није хтела да прода ове градове, а није била у могућности да их брани од ових многобројних претендената, то од свога брата Душана затражи помоћ. У јесен 1355. године Венеција је сазнала да Душан има намеру да своју сестру и ове градове узме у заштиту. Наравно да Венецији то није могло бити право, али Душан их претекне и пошаље нешто најамника које је водио Паламан и који дођу у Клис док у Скрадин оде Ђураш Илијић са браћом, синовима и синовцима. Но грађани оба града нису били расположени према овим посадама, а мешетарење Венеције и Угарске узело је даљег маха. Тада је и било неких борби но оне нису биле оно што је одлучило да се оба ова града напусте. Душан је још од раније имао намеру да Скрадин преда Венецијанцима, не желећи да се са њима упушта у сукобе, јер је још увек мислио да ће успети да од њих добије флоту која му је била неопходна за освајање Цариграда. У том смислу он је Ђурашу Илијићу и дао упутства по којима је овај требао да Скрадин препусти Венецији.

Изненада на дан 20. децембра 1355. године умире цар Душан, не зна се од чега. Сахрањен је у Арханђеловом манастиру у Призрену. На вест о његовој смрти Ђураш Илијић је дана 10. јануара 1356. године предао Скрадин Венецији, док су Клис нешто касније узели Угари. Иако је предао Клис без борбе, Паламан је из њега успео да изведе кнегињу Јелену, али њен син Младен IV је остао као талац.

Са смрћу цара Душана завршио се и период успона српске средњовековне државе. Од сада почиње посртање државе које ће имати своју кулминацију Маричком битком (1371.) и њена пропаст у Косовској бици (1389.). Оно што је грађено два века једноставно је нестало за само двадесетак година од смрти цара Душана. Иако је уздигао Србију на до тада никада виђену висину, Душан је створио и клицу онога што ће ту исту државу до краја да упропасти. Неконтролисано ширење граница значило је под своју власт стављати масу народа несрпске националности који никада нису Србију прихватили као своју државу и који су то стање схватили само као тренутно. По свему судећи и сам цар Душан је то схватао и има неких наговештаја да је преко православне цркве покушао да све те разнородне елементе уједини и чвршће веже. Да ли би то до краја успео јесте хипотетично питање. С друге стране, мора се признати да је Душан на време осетио каква опасност долази из Мале Азије и његови предлози папи да се организује један крсташки рат који ће Турке бацити назад, јесу оно што је тада могло да спречи ову инвазију. Можда би то био онај амалгам који би зауставио канију пропаст државе. Због разноразних политичких разлога овај предлог код Римског папе није прошао и Турци су се уклинили на Балкан. Каснијих година, управо ће папе бити те које ће рецепт крсташких ратова, који им је предлагао Душан, да примене и да покушају да потисну Турке. Но, тада ће бити касно.

На неки начин и сам Душан је изазвао папско неповерење, будући да је са крсташким ратовима он имао намеру, не само да потисне Турке, већ и да заузме Цариград и већ посустало византијско Царство замени новим српско – византијским на чијем би челу стајала српска династија Немањића. Ова идеја није била његова и о томе је размишљао још и краљ Милутин, међутим био је реалан политичар који је знао да спровођење те идеје није само војна ствар. Није било довољно само армијом ући у Цариград и прогласити се царем, требало је добити и признање осталих европских земаља. На неки начин, Европи тога времена, више је одговарало слабо Византијско царство него неко ново које би било јако и које би тада могло своје интересе да натура у томе делу региона. Душан као да то није схватао и помало заслепљен том идејом, упорно је покушавао да од Венеције добије бродове не би ли освојио Цариград. Временом је и сам увидео колико је то тешко оствариво и могуће да би у том моменту одустао од те идеје. Но, то ипак није било оно што ће касније да буде клица пропасти српске државе. Прави разлог јесу границе које су развучене преко сваке мере и које српски биолошки елемент није могао контролисати јер га није било довољно. Осим тога, цар Душан иза себе јесте оставио решено питање наследника и промена владара ће проћи релативно лако, без већих потреса, али само у старим српским земљама. Новоосвојене територије ће се са својим подручним владарима одмах отцепити и прогласити самосталност и тиме начети пропаст државе.

Ипак, и поред свега цар Душан остаје највећи српски владар у средњем веку. Раширио је границе до неслућених могућности, прогласио државу царством, уздигао Српску православну цркву са архиепископије на патријаршију, донео први писани законик и још много тога што до тада Србија није имала. Међутим, није оставио оно што је најважније, достојног наследника.

42. Србија након смрти цара Душана

Цар Душан (1308-1355.) је након своје смрти оставио Србију огромне територије, али и огромних супротности које су владале у њој. Несумњиво је да су његова освајања допринела томе да Србија буде најважнији политички и војни чинилац на Балкану, без којег се не може донети ни једна иоле важнија одлука, али се убрзо показало да је баш та снага била и клица њеног брзог распада. Било је томе доста узрока. Најпре, сама Душанова освајања су ишла углавном ка југу, на рачун византијских области, од којих је он успео да откине огромне комплексе територија. Тим освајањима Душан је желео да свеже српско царство уједини са већ изнуреним византијским, и да створи ново српско – византијско царство, на челу са новом династијом, Немањићима. Идеја није била нова, а вероватно да је и њега као и његове претходнике необично привлачила византијска надмоћна култура. Да је њој одмах подлегао, видело се из усвојених византијских дворских и других обичаја, дворских титула, облачења итд. Таквом својом политиком Душан је успео да од Србије начини територијално највећу и најјачу државу на Балкану, али и да створи све предуслове за њен распад. Основна грешка Душанова је била у томе што је он у својим освајањима био искључиво ослоњен на политички резултат који је требало да донесе српско – византијско царство, док је сам национални циљ био потпуно запоставио. Душана уопште није привлачила идеја да уједини све оне територије на којима су били настањени Срби, а да је то тако, види се из тога да је веома мали број његових активности био усмерен ка Босни или Срему, који су били насељени искључиво српским елементом. Његови су планови били усмерени у сасвим другом правцу. На новоосвојеним византијским територијама скоро да и није било српског становништва, већ су оне биле насељене Грцима и Арбанасима што се и те како осетило током 1350. године, када се скоро све грчко становништво које се налазило на територијама под Душановом влашћу дигло на побуну. Никада Грци нису осећали да су саставни део српског царства, а било је сувише мало времена да се на томе успешно ради. Можда би се ту могла повући паралела између Душанове политике и политике коју су водили његови претходници Милутин и Стефан Дечански. Ни Милутин, а ни Стефан Дечански нису ишли у неконтролисано ширење српских граница, добро знајући да је Србија ограничена биолошким елементом (бројем становника), и да не би могла контролисати сва остварена освајања. То се поготово односи на Милутина, који је на самом почетку владавине освојио мноштво византијских територија, па је изгледало да се та његова освајања могу протегнути чак и на сам Цариград. Но, то њега није заварало и он је тада мудро стао, да би дуги низ година утврђивао оно што је до тада узео, желећи да све освојене територије чвршће повеже са Србијом, у чему је до краја и успео. Слична је била и политика Стефана Дечанског, који након победе над Бугарима код Велбужда није подлегао захтевима да се бугарско царство припоји Србији, иако је то тада могао учинити без икаквих проблема. Баш та његова суздржаност коштала га је касније и престола.

Могуће је да су и Душанова размишљања ишла у том правцу и да је био свестан ограничавајућег момента својих освајања, а да је имао у плану да касније више поради на тешњем спајању освојених територија, али изненадна смрт га је у томе спречила. Улазити у мотиве Душанове и његове касније планове, данас је веома тешко и без сврхе, тако да се на томе и не треба сувише задржавати. Било како било, Србије јесте била колос, али на веома слабим ногама. Све њене неприлике ишле су управо од описаног неконтролисаног ширења државних граница. Чак и проглашење Српске православне цркве патријаршијом (1346.) није допринело учвршћењу Србије на новоосвојеним територијама, већ је изазвало нове сукобе, пошто су српске власти протеривале оне грчке свештенике (митрополите, углавном) који су се затекли на новоосвојеним територијама и који нису желели да признају овај чин. То је довело и до каснијег бацања анатеме на Српску православну цркву током 1352. године од стране цариградског патријарха Калиста. Без обзира колико у чину бацања анатеме има много више политичких но верских разлога, показало се да је то био поступак који је имао и те каквог ефекта у каснијим догађајима. Наиме, није требало много да добар део српског свештенства, али и племства, убрзо након Душанове смрти сасвим отворено постави питање оправданости стварања царства и уздизања српске цркве на ранг патријаршије. Та питања су се додуше у првом моменту кретала тек у оквиру вере, не и политике, али имајући у виду да су верска питања била по тежини често важнија од свих других, то је било савршено јасно да ће се верско питање ускоро претворити и у политичко. За све касније несреће које су задесиле Србију окривљена је управо Душанова амбиција да створи царство. "Ухвати се и он у замку од опћега непријатеља, узвиси се срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства, зажелевши царско достојанство, венча се на царство. И после овога остави од прародитеља и светога Саве предано му архиепископство од патријарха цариградскога, постави себи насиљем патријарха Јоаникија. Затим са саветима овога одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области, и настаде не мала беда" (Данилов ученик). Још је био оштрији Константин Филозоф: "мислим од дана цара Стефана, званога Душан, српска црква отцепи се од саборне цркве и (стаде) тонути у зло, као што се много пута од мале искре разгори велики огањ" (Константин Филозоф). Сматрало се да Србија никако није смела да постане царевина, већ је морала остати краљевина, као што се ни црква није смела уздићи на ранг патријаршије, а да је Душан са својим поступцима пореметио оно што је остало од његових славних предака, нарочито Светог Саве. За Душанова живота о томе се није много расправљало из једноставног разлога што се нико није усуђивао да њему противречи, али могло је бити и те како приметно да овај пут црква није као у Немањино време та која ће бити кохезиони елемент на новоосвојеним територијама. Но, то тада Душана сигурно није много бринуло, био је релативно млад и доброг здравља, тако да је изгледало да има још доста времена да поради на том питању. Његов циљ још увек је било освајање Цариграда.

Баш та његова усмереност ка освајању Цариграда створила је још један елемент који је довео до разарања царства. Тај елемент су биле изразито јаке властеоске личности које је створило Душаново освајање. Снага тих личности била је везана баш за новоосвојене територије, иако неки од тих велможа и немају толико заслуга за све Душанове успехе. Душан их је уздигао на, до тада за Србију, невиђено висок ранг и то како по богатству и величини територија којима управљају тако и по привилегијама. Најпре су добили, као цареви намесници, огромне делове освојених византијских територија на управљање. Баш те новоосвојене територије су се налазиле на југу, који је био очуван од тадашњих ратних разарања која су Византију потресала већ доста година, тако да су Душанови ратници затекли Епир и Тесалију и остале крајеве сасвим нетакнуте, са свим њиховим богатствима. Ту су се ови сурови ратници сусрели са једном за њих потпуно непознатом културом и свом раскоши за коју нису ни знали да постоји. Осим могућности да уживају у материјалном благостању, ови племићи су добили и низ привилегија које су до тада биле везане само за владаоца, попут права да праве новац, да имају властеличиће у својој служби итд. Осим тога, уведене су и византијске титуле деспота, кесара, севастократора итд, па су се и по томе уздизали. То је њима самима, али и њиховој околини, одједном створило слику о сопственој важности, што ће након Душанове смрти тек да добије на интензитету. Ове велможе су имале изразито јак положај још за његовог живота и само је његова јака личност успевала да сузбије њихову самовољу. Тако је познат Душанов сукоб са Хрељом, који се одметнуо, затим са Брајаном, Толиславом и Хлапеном који су то исто учинили нешто касније (1350.). У старим српским земљама већина ствари је остала по старом и тамошња властела је остала много конзервативнија у својим схватањима о важности царства, а уз то није имала ту снагу коју је имала она на новоосвојеним територијама. То и не треба да чуди, јер је Душан своје најзаслужније људе награђивао управо освојеним територијама и привилегијама. Стога је та властела била и много покретљивија од оне у Србији, али и много богатија и ратоборнија, те самим тиме свеснија свога високог положаја. Узимајући у обзир да су поданици на тим освојеним територијама били најчешће Грци или Арбанаси, које ништа није везивало за Србију, много је јасније зашто су први знаци осамостаљења појединих велможа долазили управо из тих крајева. Веома често су захтеви за осамостаљење долазили управо од Грка и Арбанаса који су насељавали те територије, а Душанове велможе које су управљале тим областима само су следиле те захтеве. Како су ове личности одиграле велику улогу како у помагању Душанових освајања тако и у каснијем распаду српског царства, о свакој од њих биће нешто речено.

Међу самом Душановом властелом било је доста разлика. Посебан положај свакако су имали чланови владајуће породице, односно цареви рођаци и рођаци његове жене царице Јелене. Ради се о деспоту Јовану Комнину Асену (царичин брат) и деспоту Симеону (полубрат цара Душана). Ова двојица немају много значаја у Душановим ратним походима, али захваљујући својим родбинским везама имају висок положај на његовом двору. Укратко, њихове заслуге за стварање српског царства су веома мале, али они имају ту сумњиву славу да су били ти који су први почели са смутњама након Душанове смрти. Оба су имали једну заједничку особину која се састојала у изузетној частохлепности, а та не баш похвална карактеристика им је касније омогућила и сарадњу.

Јован Комнин Асен је као брат царице Јелене добио од Душана титулу деспота и намесништво у северном Епиру. Није он био посебно способна и значајна личност, а да зло буде још и горе од самог почетка је показивао велику самовољу и частољубље. Чак и за време цара Душана деспот Јован је показивао знакове непослушности према централној власти. Као пример наводе се његови недолични поступци према млетачким трговцима, тако да је сам Душан морао да решава притужбе које су стизале од Млетака. То је био један од разлога да Душан уопште није био расположен према деспоту Јовану, али због тога што га је царица Јелена непрестано штитила, он је некако одржавао свој положај. Колико је он био превртљив, види се из тога што је са Млецима тајно преговарао и успео поред сталне опасности да Душан за то сазна, те да стога изгуби све привилегије да са њима нађе заједнички језик па је током 1353. године постао и грађанин ове републике. Сами Млеци се нису за њега интересовали због његових квалитета, већ искључиво због квалитета територије у којој је он био намесник. Наиме, северни Епир је имао неколико згодних утврђења и лука (посебно Валона, где му је било и седиште) на које су лукави Млеци бацили око и који би им добро дошли у њиховим трговачким пословима. Но, све ово није дошло до изражаја за време живота цара Душана, будући да се деспот Јован, и поред заштите своје сестре царице Јелене, ипак није усуђивао да иде баш толико далеко у својим односима са Млецима. То и јесте био основни разлог да су односи њега и Млетака за Душанова живота били добрим делом ипак уздржани. Душан га није много марио, али због великог утицаја који је имала царица Јелена на њега, трпео је неке ствари са његове стране, које иначе сасвим сигурно не би.

Други члан царске породице био је полубрат цара Душана, по имену Симеон. Рачуна се да је Симеон рођен око 1330. године (можда нешто мало раније) од оца краља Стефана Дечанског (оца Душановог) и краљице Марије Палеолог. Дакле, он и Душан су били браћа по оцу (Стефану Дечанском). Иако су биографи наводили да је Стефан Дечански једно време, под утицајем своје жене Марије Палеолог, имао намеру да престо остави Симеону, те да је то био један од разлога Душанове побуне против оца, све се то није могло осетити у односима између Душана и Симеона. Сам Симеон је уживао изузетан положај код Душана, па му је он и доделио титулу деспота и намесништво над јужним Епиром (са седиштем у месту Арту). С друге стране, стара српска властела га уопште није подносила, јер му је мати била Гркиња (Марија Палеолог), а уз то је још био и ожењен Гркињом Томаидом (ћерка Јована II Орсинија и Ане Палеолог ). Да га нису у Србији баш много ценили види се и из тога да га је мало ко у Србији звао његовим грчким именом Симеон, већ је остао познат под именом Синиша, мада је имао и других надимака попут Симче, Симша итд. За време Душанове владавине он се скоро и не помиње, што би требало да значи да га Душан није много користио у својим подухватима.

Орбин наводи да је цар Душан имао посебно добар однос према Симеону, али да га царица Јелена никако није трпела, па га је чак покушала и отровати. Да би га спасао од царичиног гнева, Душан је, по Орбину, удаљио Симеона са двора дајући му део новоосвојених земаља на управу. "Иза смрти краља Уроша Слепог била су остала два сина, један (како рекосмо) Стефан Душан, који доцније узе титулу цара, други Синиша, којему је његов брат Стефан, с једне стране, због велике љубави коју је гајио према њему, с друге стране, пошто је видео да га је његова жена настојала отровати, био дао још као дечаку град Јањину у Романији са свим подручјем све до Арте, као и многе друге тврђаве и градове у оним пределима. Стефан га је уз то био упозорио да води бригу о своме животу, а посебно да се пази царичиних замки" (Мавро Орбин). Ако би то било тачно, што је веома лако могуће, царица Јелена је изгледа утерала такав страх у кости Симеону да се за Душановог живота није чуо да је жив. Изгледало је да он нема посебних амбиција и да се задовољава са оним што му додели Душан, но то је био изгледа само привид. Одмах након смрти цара Душана, он истиче своје право на српски царски престо и уз мало спретности он га је можда могао и задобити. Могући кривац за овакву Сименову амбицију јесте изгледа баш сам Душан који га је 1342. године означио као могућег наследника. Те године Душан је био тешко болестан па је назначио као свог наследника сина Уроша, који је тада имао тек шест година (рођен 1336.), а онда навео као евентуалног наследника (уколико се Урошу нешто деси) и Симеона. Но, то је изгледа био тек тренутак Душанове слабости, који није дуго трајао, јер године 1345. у Скопљу се Душан крунише за цара док му син Урош бива крунисан за младог краља. Од тог момента више није било никакве сумње ко би могао да буде наследник и Симеон се у том контексту више и не помиње. Међутим, и ово веома дискутабилно његово навођење за могућег наследника Душановог је код Симеона изгледа пробудило неке идеје које ће он на крају покушати и да оствари. Но, о томе касније. Сам Симеон за Душанова живота, да то још једном наведемо, не игра скоро никакву улогу ни у политичком, а ни у војном смислу. То што је он намесник у пограничној и стога осетљивој области није заслуга његових квалитета већ искључиво тога што је био најближи царев рођак. Ипак за Симеона се не може рећи да није имао упорности и извесног талента, што ћемо касније видети много јасније. У самом моменту Душанове смрти он на српском двору и међу српском властелом није значио скоро ништа, и нико га није озбиљно схватао као могућег цара. Оваква његова непопуларност међу српском властелом би се можда могла повезати и са његовим сталним сукобом са царицом, која је опет, насупрот Симеону, имала и те какав утицај на велможе. У жељи да обезбеди сигуран долазак сина Уроша на царски престо, царица Јелена је, у страху да би Симеон то можда могао ометати, учинила све не би ли то обезбедила, па је изазвала и мржњу властеле према њему, а када јој се учинило да је и то мало, покушала га је и отровати. Но, то је за сада само непотврђена претпоставка.

Много значајнија личност је био свакако намесник у Тесалији, кесар Прељуб, вероватно најистакнутији војсковођа цара Душана. Свакако највећи моменат у Прељубовој каријери била је његова улога у освајању Тесалије током 1348 године. За награду, Душан га прогласи намесником у Тесалији и додели му и титулу кесара. Намесниковање му није било лако у овој пограничној области, којом је управљао из града Трикале, коју је одабрао за своје седиште. Од свих његових војних успеха свакако најпознатија је одбрана утврђења Сервије током 1350. године. Управо на тој тачки сломио се напад Византинаца које је водио цар Јован VI Кантакузен. Већ тада Кантакузен је веома ценио Прељуба. "И удостојивши војску са мало одмора, цар (Јован Кантакузен) је кренуо на Сервију. А то је био не мали град који се налазио на граници између Вотијеје и Тесалије, њиме (је) са осталом Тесалијом заповедао Прељуб, један од Краљевих (цара Душана) велможа, који се особито истицао мудрошћу и храброшћу и предњачио је над другима ратним искуством" (Јован Кантакузен).

Прељубова улога на политичкој сцени је била далеко слабија, мада он није био без политичког утицаја, а што нарочито потврђује једно папино писмо од краја 1354. године, у познатим преговорима између Рима и цара Душана о евентуалној унији Католичке и Српске православне цркве. Тада је папа имао намеру да ангажује и Прељуба у овим преговорима рачунајући на његов несумњиви утицај. За историју је још увек остало отворено питање порекла Прељубове жене Ирине, а сумњу је изазвало једна повеља цара Уроша из 1357. године где он Ирину назива љубљеном сестром. Да ли то значи да је Ирина заправо рођена сестра цара Уроша? Ову сумњу донекле потврђује и фреска западног зида у манастиру Дечани где су насликани Урош, краљица Јелена и још једна непозната особа. Како је натпис изнад ње уништен, а из слике се не може разабрати да ли је та особа (несумњиво млађа) мушко или женско, то се створило мишљење да би то могла бити баш Ирина, овде приказана као Урошева сестра, односно Душанова ћерка. Оно што посебно нагони на такво размишљање јесте нарочито благонаклон однос цара Уроша према Ирини у њеној каснијој несрећној судбини. Касније размишљање да је та насликана особа у Дечанима заправо Душанов полубрат Симеон, створило је збрку, па је одређенији одговор на ово питање немогуће дати.

Можда најутицајнији на двору цара Душана био је Јован Оливер који је нешто пре 1349. године постао деспот. Добио је велику област која је обухватала Овче поље, Лесново, Радовиште, Тиквеш, Мариово, а било је и других привилегија попут права да кује сопствени новац, непосредни утицај на избор злетовског епископа итд. То ниједан великаш није имао пре њега. О његовом напредовању у служби код цара Душана нарочито сведочи текст написан 1341. године, уз његов (деспота Оливера) ктиторски портрет у манастиру у Леснову. "Ја, раб Христов Јован Оливер по милости божјој и господина ми краља Стефана бих у Србаља велики начелник, потом велики слуга, потом велики војевода, потом велики севастократор, за верно њему залагање по милости божјој и велики деспот све српске земље и поморске и учесник грчки." Сам успон Јована Оливера се креће узлазном линијом нарочито од 1342. године (мада је он и тада био крупна политичка личност). Те године он је дочекао Јована Кантакузена, који је стигао у Србију не би ли од Душана добио помоћ у покушају да се дочепа византијске царске круне. Први српски великаш којег је тада Кантакузен срео био је баш Јован Оливер, а сусрет се десио код Велеса на Вардару. Они се тада нису упознавали, јер су се знали још од 1334. или 1336. године, када су били присутни приликом сусрета цара Андроника III Палеолога и краља Душана. Тада су обојица били у пратњи свога владара. Баш Јован Оливер је уз краљицу Јелену одиграо одлучујућу улогу приликом склапања савеза између краља Душана и Јована Кантакузена, тако да чињеница да је Кантакузен од свих српских великаша срео најпре Јована Оливера сигурно није тек случајност. Није немогуће да су они још од пре имали контаката и да је овај њихов сусрет био договорен. Сам Душан изгледа да није имао много воље да уђе у савез са Кантакузеном, али под притиском своје властеле ипак је пристао. Колики је значај Јована Оливера још тада био на Душановом двору види се из тога што је на скупу 24 највиђенија великаша из Србије који су решавали о склапању савеза са Кантакузеном, он био једини (уз краљицу Јелену) који је говорио са српске стране. Стиче се утисак да је Оливер био тај који је говорио у име целокупне властеле, што већ само по себи довољно говори о величини његовог угледа у Србији. Тај скуп је донео и веридбу Манојла (сина Јована Кантакузена) и његове ћерке. Но, каснији догађаји омели су склапање овог брака. Одмах након склапања савеза српска војска коју је водио Јован Оливер и грчка коју је водио Јован Кантакузен, ударили су на Сер. Но, под Сером се није нити један од њих двојице прославио, јер је та прва опсада (1342.), али и друга (1343.) завршена неуспешно. Сер пада 1345. године, али када је Душан лично дошао да га заузме. Ипак, нису сви Оливерови подухвати били тако неуспешни.

Само Оливерово порекло остаје под знаком питања, тако да постоје мишљења да је он грчког порекла, могуће српског, али и западног. Његова жена Ана Марија такође изазива неке недоумице. Њено само име наводи да је она дошла са Запада, али по неким размишљањима након смрти краља Стефана Дечанског његова удовица краљица Марија Палеолог се преудала за деспота Оливера и то је управо та Ана Марија. Као доказ за ту тврдњу наводи се слика у цркви у Леснову (Оливерова задужбина) где је она насликана поред Оливера са веома сличном круном као и царица Јелена која је насликана нешто више. Било је и других индиција за такво размишљање (попут Душанове повеље из 1340. године), али подаци су још увек оскудни да би се ишта могло са сигурношћу утврдити.

Истакнуту улогу имао је и владар крајева око Велбужда и Куманова, деспот Дејан, који свој успон може да захвали колико томе што је био ожењен сестром цара Душана, која се звала Теодора, толико и својим властитим квалитетима. Он се не спомиње много у Душановим војним подухватима, мада његов каснији углед (и његових наследника) несумњиво говори да је био присутан у већини царевих успеха. Да је био познат и ван граница Србије, види се из тога што се током 1355. године папа Иноћентије VI обраћа деспоту Дејану тражећи од њега подршку при стварању уније између Католичке и Српске православне цркве. Њему је била поверена на управу територија између скопске Црне горе и реке Струме, мада та територија није биле такве величине за време Душанова живота, већ је касније проширена.

Осим ове најзначајније властеле веома битни су били и кесар Војихна који је господарио Драмом, а ту је била и серска област, веома битна у овој причи. Кесарова ћерка Јефимија била је удата за Угљешу Мрњавчевића, који је заповедао у тврђави Сер (?). Колики је утицај Војихна имао на серску област остаје да се претпоставља, међутим сигурно је то да је имао амбицију да је стави под своју контролу. Непосредно након Душанове смрти, његова удовица царица Јелена одједном са нашла у овој области и почела њоме да управља. То сасвим сигурно није могло бити право кесару Војихни и његовом зету Угљеши Мрњавчевићу, који су имали сопствене планове. То ће изазвати нешто касније и оружане сукобе. Како се царица одједном нашла у Серу и почела њиме да управља, остаје још увек тајна. Има претпоставки да је у Серу боравила због топле климе, будући да је у Србији владала жестока зима коју она није могла трпети. Баш док је она ту зимовала умро је и цар Душан. Као енергична и надасве сналажљива, (мада не баш много талентована) предвидела је могући распад Душановог царства, па је стога одлучила да завлада овим крајем. По тој верзији Угљеша и Војихна су јој морали служити као што су некада служили Душана, мада са много мање одушевљења, а видеће се касније, и верности. С друге стране царици је положај Сера изузетно одговарао будући да је био одмах уз византијску границу чијом је културом и начином живота она била очарана. Ту је била и Бугарска где су њени рођаци владали и могли јој по потреби помоћи.

43. Сукоби око престола

А шта се десило одмах након изненадне смрти цара Душана? Иако је сама држава, због свог разнородног националног састава, била несигурна, само питање наследства се није постављало. То је Душан решио још за живота будући да је свога сина Уроша приликом свога царског крунисања 1345. године, прогласио "младим краљем". На државном сабору у Скопљу 1346. године Душан је и званично проглашен за цара, а син му Урош крунисан за краља. Тиме је Урош постао Душанов савладар, а добио је на управу све старе српске земље (не само Зету, као сви остали престолонаследници дотада), док је цар управљао у освојеним (грчким) земљама. Кроз документе из тога времена јасно се раздваја ова двострука власт па се ствара привид да је Урош стварно управљао старим српским земљама, али не треба мислити да је он стварно са само девет година могао управљати својим делом државе. Но, сврха и није била да Урош управља (био је сувише млад), већ је Душан желео да га постепено, као наследника, уведе у владање. Заправо, желео је да Уроша властела постепено прими као будућег цара, да приликом наслеђивања не дође ни до каквих јачих потреса. Сигурно је желео да се избегну сва она трвења која су толико била присутна при променама владара у Србији, а која су и те како остала свима у сећању. Никакве, дакле, није било сумње ко ће бити Душанов наследник. Међутим, осим што је био веома млад када је наследио царство, по свему судећи Урош не да само није имао способности да влада (то му замерају скоро сви), већ изгледа да није имао ни неке посебне воље. Чудно је да га Душан, иако га је веома рано прогласио за савладара, није више укључивао у своје ратне походе или политичке акције. Урош се уопште не спомиње све до оног момента док није био присиљен да преузме власт, па се стиче утисак да је он цео свој дотадашњи живот провео на неком другом месту, а не поред Душана, учећи се државној и ратничкој вештини. Да ли га је Душан стварно запостављао, рачунајући да има још довољно времена да га научи како се влада српским царством, или сам Урош није био много заинтересован, остаје тајна. Касније ће се видети да Урош није био без извесног талента, али није имао одлучности када је то требало. Додуше, нешто јаче акције код њега видимо одмах по преузимању престола (1356.) тако да сам почетак његове владавине ипак улива известан оптимизам. "Био је, наиме, прекрасног изгледа и од његова владања надаху се сваком добру. И мада је имао једва двадесет година, у почетку је ипак показивао велику разборитост и памет у свим својим делима, али током времена показа да не вреди много" (Мавро Орбин). Међутим, све то је код њега трајало само једно веома кратко време, отприлике до 1360. године. До те године он је успео да царство колико – толико одржи на окупу и да сачува централну власт. Међутим, од 1360. године све се почело нагло осипати.

Нагло пропадање српског царства се не може Урошу ставити на душу. Осим што он није по способностима раван своме оцу, што је на неки начин и разумљиво, од самог почетка ни ситуација му није ишла на руку. Најпре је била у питању његова младост и неискуство, а на то се одмах морају надодати неке ситуације које су се на несрећу десиле одмах након Душанове смрти. Најпресуднија је свакако била изненадна смрт кесара Прељуба, намесника Тесалије. Нестанком овог верног и веома способног Душановог војсковође Урош је изгубио једну јаку полугу дотадашње власти. Осим тога, одједном је ова погранична област, након Прељубове смрти, била отворена за напад са стране, на који није требало дуго чекати. Већ у рано пролеће 1356. године Прељубову смрт искористи деспот Нићифор II Орсини (зет византијског цара Јована Кантакузена) и заузме Тесалију. Тиме је он значајно проширио своју територију, а своју самосталност у односу на византијског цара, чију власт већ тада није признавао, још више ојачао. Искориштавајући ситуацију, а већ у налету, Нићифор II провали одмах и у јужни Епир, где је владао Душанов полубрат Симеон, и заузме и ову област, а свога зета Симеона отера. Тиме је српско царство веома брзо након Душанове смрти, једва пет месеци, остало без две значајне области. Што је још горе никакве противакције са српске стране није било, што је већ само по себи било довољан знак слабости. Сам цар Урош је у почетку бринуо друге бриге јер му је на двор ускоро стигла Прељубова удовица Јерина са децом, тражећи од њега помоћ. Можда је она желела да Урош оружаним путем поврати Тесалију, али Урош се показао као веома благонаклон према Јерини, у помало неочекиваном правцу, дајући јој старе мужевљеве области, које су обухватале средњи ток Црне реке, Мариово и Селечке планине. Њима је Прељуб управљао раније, док није од Душана добио на управу новоосвојене Грчке земље. Већ ту, у самом почетку, Урош је био немоћан, не могавши да помогне жени истакнутог војсковође свога оца, а то је сигурно било одмах примећено. Увек непокорна властела сада се уверила да је цар неодлучан и није требало бити много промућуран па предвидети следеће догађаје у царству. Шта је било у питању, може само да се претпоставља. Да је Урош стварно био толико неодлучан, зато што није имао снаге за интервенцију, тешко је поверовати. Немогуће је да се снага Душановог царства могла истопити за само пар месеци од његове смрти, а исто тако је тешко поверовати да је властела тако брзо почела показивати знаке непослушности. Највероватније да је била у питању његова неодлучност и неспремност да одмах решава такве проблеме.

Самом Симеону, који је прошао као и Прељубова удовица, није падало на памет да се обрати Урошу за помоћ, што је овоме можда у самоме почетку олакшавало положај, али је то довело до других последица. Могуће да је Симеон мало боље познавао Уроша од Јерине, па је то био разлог да одмах увиди да му са те стране нема наде, а исто тако он је тада сигурно већ показивао амбиције према царској круни, па је и то био разлог зашто се није могао обратити Урошу за помоћ. Веома је интересантан Симеонов каснији поступак, који говори да се ипак ради о човеку који није био без амбиција, али ни без значајних способности. То што је он био полу-Грк и што је касније посегнуо за царском круном изазвало је велико нерасположење према њему, тако да је на његов рачун било и много примедби да је безначајна и неспособна личност, што сигурно не одговара истини.

Иако га је деспот Нићифор на крајње груб начин избацио са поседа Симеон није уопште очајавао већ је и сам кренуо у акцију, али његов циљ није био само у томе да поново за себе освоји нове поседе. Са неких пет хиљада ратника, што никако није био мали број, успева да заузме Костур и околину. То га је охрабрило на следећи поступак. Сматрајући се легитимним наследником српског царског престола, он се прогласи за цара и затражи "власт над свим српским земљама мислећи да су његова права претежнија" (Јован Кантакузен) у односу на Урошева. Њему очигледно није на памет падало да покуша да поврати јужни Епир од деспота Нићифора II, тако да га ускоро видимо како из Костура упада на север и покушава да на своју страну привуче властелу из старих српских земаља, рачунајући да уз њихову помоћ истисне Уроша. Но, у томе није имао много успеха. Да је отпор према њему био веома јак, види се из тога што су и поред прилично бројне војске, око пет хиљада ратника, његови успеси тек минимални. Од значајнијих личности које су му пружили подршку једини који нешто значи био је Јован Комнин (брат царице Јелене), а то и не чуди, јер је овај уображени Бугарин одавно показивао знаке самовоље, чак и према Душану, тако да је овај хаос који је настао након његове смрти била идеална прилика да се отргне царској власти. Оно што је посебно интересантно у међусобном односу Симеона и Јована Комнина јесте то да Комнин није признавао Симеона за цара, мада му је помагао да освоји српску царску круну. Симеонови напади су били ограничени углавном на пограничне крајеве, а највише је акција било по скадарској области. Успеси су били или мали, или скоро никакви. У суштини, он је покушавао да крене ка северу, очекујући да ће га властела на коју је наилазио признавати за цара, али ту се љуто преварио. Ту је одмах налетео на Хлапена, господара Водена и Бера, који је остао веран цару Урошу. Иста је ситуација била и са севастократором Бранком Младеновићем, који је управљао охридским крајевима. Симеон је у тим својим настојањима остао углавном сам.

Не треба мислити да је Јован Комнин нешто издашно помагао Симеона. Превејани Бугарин се приклонио Симеону искључиво зато што ни њега, као ни Симеона, српска властела не само да није марила, већ га је отворено и мрзела због грубијанског понашања. Њему се тада учинило да су се створили идеални услови да своју област отцепи од српског царства и да коначно постане независтан, али то није могао сам. Из Србије се није могао надати било каквој помоћи, јер су га тамо отворено мрзели. Према томе, једини пут за успех водио је преко Симеона, али онога момента када је Јован Комнин осетио да Симеона српска властела жели да види у Србији још мање него њега, било му је свега доста. Стога се он у потпуности окренуо ка Млечанима, а објективно другог избора стварно није ни имао. Управљао је територијом на којој су били искључиво Грци којима није требало много да се подигну не би ли свргли омрзнутог Бугарина, док опет он није желео да буде завистан од цара Уроша. Од његове сталне заштитнице царице Јелене (сестре му) није могао очекивати помоћ, јер се она налазила у серској области и до ње није могао доћи, јер су их делили Хлапенови поседи. Додуше велико је питање да ли би га царица и помогла у његовим акцијама против њеног рођеног сина. Амбиције са Симеоном су се показале као нереалне и једино је преостало да Млецима препусти своје приморске градове у замену за њихову помоћ. То му је тада било и те како потребно, јер му се на границама појавио деспот Нићифор II, који је тада био у великој експанзији. Временом је Комнин успео да се отцепи од Србије, да се отресе Симеона и да постане независтан у крајевима око Валоне и Канине, међутим цена је била велика. Млеци су добили толико велики утицај у Комниновим земљама, да је чак један њихов племић постао кнез у његовим градовима. Ипак, мора му се одати признање да је свој наум успео да изведе без икаквих ратних акција са било које стране, па су његове области биле поштеђене ратних разарања, што у сваком случају није мали успех. Ипак, није до краја успео да сачува целокупну област која се постепено сужавала, па је тако изгубио веома значајан град Берат.

Док се све то дешавало, Урош је био принуђен да сакупи државни сабор у Скопљу, који је одржан током априла 1357. године. На том сабору најважније питање је било Симеоново тражење царске круне, односно српска властела је требало да се одлучи између Уроша и Симеона. У суштини, ту неког великог питања није ни било. Урош је још од пре био одређен за наследника, па је тако Симеон проглашен за узурпатора. Тиме је и ово веома битно питање било решено, будући да је сва властела била листом уз Уроша. Постоји мишљење да је под утицајем оваквих одлука на сабору у Скопљу Симеон одлучио да са Урошем ступи у преговоре. Већ у касно лето 1357. године (септембар, вероватно) посредством Дубровника почели су преговори између Уроша и Симеона. Да ли је до њих и стварно дошло, остаје да се претпоставља, али ако и јесте сасвим је сигурно да су они завршени потпуним неуспехом. О чему су они могли да преговарају и где су се разишли у преговорима, не зна се. Вероватно под утицајем неуспешних преговора Симеон наставља са војним акцијама покушавајући да своје области прошири. Ипак, то су сада само акције локалног карактера, које не могу озбиљније да угрозе Уроша.

Но, сада иду догађаји који су били далеко битнији од ових сукоба са Симеоном. Већ је речено да је царица Јелена за сво то време господарила серском облашћу. Одмах након смрти свога мужа, цара Душана, она се сходно тадашњим обичајима замонашила под именом Јелисавета, али из политичког живота није имала намеру да изађе. Познавајући њену улогу још за Душановог живота, стиче се утисак да је овој веома одлучној жени политика била велика страст. Осим што је господарила Сером (видели смо да тамо није била примљена са одушевљењем од стране кесара Војихне и његовог зета Угљеше Мрњавчевића), она је активно учествовала и у раду државног сабора у Скопљу (1357.) када је Урошу дата подршка од стране властеле. Она је тада била значајан политички чинилац, тако да је и њена подршка Урошу и те како значила. Стога није тачна констатација коју је о њој дао Јован Кантакузен. "Мајка му пак Јелена нити приста уз сина нити уз девера Симона, него себи одвоји многе градове, окружи се доста знатном силом, и поче владати сама за се, те нити на кога нападаше нити коме помагаше." Ту је Кантакузен био необјективан, јер нити је Јелена издвојила серску област ван Урошеве власти, нити је хладнокрвно посматрала Симеонове покушаје да од њеног сина, Уроша, отме царски престо. Она јесте била у Серу, али је признавала Урошеву врховну власт и активно му помагала у одбрани његовог права од Симеона. Међутим, имала је и она својих мука у Серу. Најпре зато што то није била изворно њена област, већ је она њу преузела непосредно након Душанове смрти. Наравно да то није могло бити право кесару Војихни, који тада владао Драмом и његовом зету, који је по свему судећи заповедао у серској тврђави. Њих двојица су имали исте такве планове, али их је царица Јелена предухитрила, па су сада Војихна и Угљеша, уместо да заповедају целом облашћу, постали Јеленини подложници. С друге стране, Јелена је тада била већ и монахиња (Јелисавета) па је и тај њен духовни положај са активним учешћем у политичком животу био помало неуобичајен. Добро осећајући немоћ централне власти, а поготово Урошеву неодлучност, Војихна и Угљеша одлуче да Јелену протерају из Сера. Но, они сами то нису могли учинити и стога нађу савезника у Матији Кантакузену, сину Јована Кантакузена, који је владао источно од Војихне. Завера је имала све изгледе за успех, јер је добијен пристанак и сарадња архонта града Сера (највероватније баш сам Угљеша), а ту су биле и удружене снаге кесара Војихне и Матије Кантакузена.

Ево како је то све ишло. Почетком лета 1356. године кесар Војихна пошаље гласника Матији Кантакузену по којем му поручује спремност да овоме (Кантакузену) преда град Сер са царицом и свиме оним што је у њему. Војихна му обећава да ова акција неће бити тешка, будући да се већ дуже време спрема, а обезбеђен је и пристанак заповедника тврђаве у Серу (Угљеше, највероватније). Због озбиљности ситуације Војихна тражи од Кантакузена да не оклева много, али да му и јави унапред дан за акцију, не би ли и он (Војихна) спремио своје чете. Кантакузену није требало много да се одлучи, па је одмах јавио Војихни да са војском стиже за тридесет дана. Међутим ни он сам није имао довољно војника за ову акцију, па се стога обратио своме зету Турчину Орхану за помоћ. Овај очигледно није знао за какве потребе Матији треба војска, па му је уместо поузданих ратника дао око пет хиљада обичних пљачкаша и разбојника. Чим је ова хорда стигла Матији он је видео са каквим олошем има посла. Њих никако није смео држати беспослене, јер би у противном одмах почели отимати по његовим земљама, а то је сада значило да више нема времена за чекање да се његова (Матијина) војска окупља. Стога Матија са овим разбојницима крене на Сер знатно раније од оних договорених тридесет дана како је већ јавио Војихни. Да би се избегла забуна он пошаље гласника да јави Војихни да стиже нешто раније, али гласник не нађе Војихну у Драми. У међувремену и царица Јелена је осетила да се нешто дешава, па је стога од сина, цара Уроша, затражила помоћ и он јој без икаквог премишљања пошаље један јак одред добрих ратника. Управо на ту војску цара Уроша која је ишла у Сер, налети кесар Војихна који се ту задесио по неком свом послу. Војихна се овој војсци придружио и не знајући шта је њена сврха, а да она иде у Сер да би помогла царици Јелени против Матије Кантакузена није му на памет падало, јер је било још доста времена до договореног рока од тридесет дана. И, како то судбина уме често да одреди, баш тај српски одред са Војихном, ни мање ни више него налети директно на Матију Кантакузена и његове Турке. Турци су се већ по свом старом обичају распршили ради пљачке, тако да у првом судару са Србима не само да нису били комплетни, већ су деловали и збуњено. У том метежу Срби убију турског вођу, али због своје малобројности на крају су морали да се склоне иза тврдих зидова Сера.

Сам Кантакузен заузме логор недалеко од Сера, очекујући да се врати остатак његових Турака који су се расули пљачке ради, па стога нису били присутни у овом првом војном судару. И тада је дошло до кобне забуне. Од Турака који су враћали из пљачке, помисле Турци који су били са Кантакузеном да су то Срби који их нападају па се без размишљања разбеже. Сада је Матија Кантакузен одједном остао сам, али није губио наду већ крене да сакупи своје разбегле Турке. Но, сада су њих већ почели да прогоне становници ових крајева, светећи се за њихову недавну пљачку. Испред града Филибеџика ускоро грађани ухвате и Матију који се са коњем сакрио у оближњи тршћак. Било је то као лов на дивљу звер, а употребљавани су и ловачки пси. За то време Војихна сигурно није мирно спавао јер је постојала опасност да се царица Јелена дочепа Матије Кантакузена који би у жељи да спасе своју кожу могао царици да исприча ко је заправо иницијатор овог целокупног подухвата. Стога је веома пожурио да ухваћеног Матију Кантакузена преузме што пре и да га склони што даље од царице Јелене, којој би ухваћени заробљеник, као врховној заповедници, по правилу требало да буде предан. Но, ни она није много затезала питање око Матије па је Војихна могао Матију Кантакузена да за скупе паре прода византијском цару, коме је и те како било стало да се овога дочепа. Ипак, на крају овај подухват је само Кантакузену нанео штету, јер је византијски цар, за време Матијиног заробљеништва успео да му преотме сву земљу.

Сви ови горњи наводи су овде представљени на основу записа Јована Кантакузена тако да су као такви веома дискутабилни. Сасвим је сигурно да је било покушаја од стране Матије Кантакузена да узме ову област и да је такав покушај завршен његовом катастрофом. Све то и да је хтео, Јован Кантакузен није могао да сакрије, али дискутабилни су они моменти који на неки начин оправдавају Матијин неуспех. Помало драматично делују сви они моменти када се он договара са кесаром Војихном и архонтом Сера (Угљеша?), а као одлучујући моменат за пропаст овог подухвата Јован Кантакузен наводи то да се Војихна није надао да ће Матија тако брзо кренути на Сер, па је то био основни разлог зашто га није помогао. Ако је то сви заиста тачно, онда то сасвим сликовито говори о тадашњим великашима цара Уроша и њиховој спремности да издају чим им се укаже згодна прилика и опипљива корист. Међутим, исто тако види се и да је Урошева рука ипак била тешка јер Војихна није имао храбрости да своју издају и заврши, већ одједном поново прелази на цареву страну. То би требало да значи да је још у то време власт Урошева ипак била довољно јака, а он сам показивао довољно одлучности.

Непосредно након ове успешне акције, Урош је успео да докрајчи и свој сукоб са Симеоном. Након што није успео да га сабор у Скопљу прогласи за цара (1357.), као и после неуспешних преговора са Урошем (касно лето 1357.), Симеон је наставио са ратним акцијама покушавајући да што више прошири своју област. Успео је да продре доста дубоко у Скадарску област, али је ту његов поход на крају сломљен. "Кад је, дакле, Синиша видео да сви великаши заузимају подручја поменутог његовог брата, сакупивши и сам нешто војске, коју су сачињавали Грци и Арбанаси, дође с њом у Зету и поче да напада скадарску тврђаву. Али није могао ништа постићи, било што је речена тврђава била по природи тешко освојива, а уз то брањена од добрих ратника, било што га ниједан зетски и рашки великаш, видећи га онако јадна и невољна, није хтео следити. Стога се вратио кући,..." (Мавро Орбин). Тим поразом и његове амбиције за продор у Србију су доживеле коначни крах, а то је ускоро и он сам увидео. У ратним акцијама са српске стране овај пут учешће је по свему судећи имао и сам цар Урош, али ми данас не знамо којег је обима његово учешће, односно да ли је само присуствовао ратним операцијама или је њима активно руководио. Иако ратне операције нису ишле даље од скадарске области, не треба мислити да је ово била лака победа. Напротив, читав крај је тешко опустошен и опљачкан, а у старим српским земљама (Рашка) и те како се пратило ко ће у овом дуелу да надјача.

Након свега, Симеону није остало више ни пријатеља, а ни војске док му је област којом је управљао била сужена тек на Костур са околином. Међутим, сада је коначно и њега срећа послужила. Његов љути непријатељ Нићифор II Орсини завадио се са Арбанасима које је затекао у освојеној Тесалији и Епиру, тако да је ускоро морао и војску на њих да покрене. То му је било и последње што је урадио, јер код Ахелоја (1359.) његова војска састављена скоро искључиво од Турака буде сатрвена, а њега самог Арбанаси убију. Ту згодну прилику одмах је искористио Симеон и без икаквих потреса ушао у Тесалију и Епир, који су му се одмах приклонили. Тако је он коначно успео да за себе створи једну прилично велику државу. Центар ове државе постала је Трикала, а он сам и даље је задржао царску титулу и све што иде уз то. Ипак, он се више нигде не наводи као члан династије Немањића, већ се потписује једино грчки и то као Палеолог. То не треба да чуди, јер су га Срби одбацили, а области које је држао насељавали су углавном Грци којима име Немањића није много значило, док име Палеолога јесте. Но, он се до краја није показао као злопамтило, будући да је са својим суседима Србима био у веома добрим односима и то како државним, тако и породичним. На крају је посинак војводе Хлапена, Тома, (иначе син кесара Прељуба) постао његов зет (оженио му ћерку Марију), а као мираз Симеон му је дао читав Епир са центром у Јанини. Гледајући у ретроспективи чињеница је да се Симеон до краја показао као најсналажљивији и најупорнији од свих великаша покојног цара Душана. Имао је Симеон доста покушаја који су били неуспешни, али он се показао као веома упоран и веома сналажљив. Ратничка страна његове личности није била посебно изражена и са оружјем он је успео мало тога да придобије, али се показао као веома спретан када је требало искористити тренутну повољну ситуацију и узети за себе максимум.

Још раније од описаних догађаја, на северу српске царевине, у области која се граничила са Угарском, беснео је рат између два Урошева великаша. Није познато како су се они звали, али претпоставља се да су једни од њих били браћа Растислалић. Урош је покушао да примири овај сукоб, али очигледно није имао довољно ауторитета па се ускоро један од ових великаша (Растислалићи вероватно) нашао пред тоталним поразом. Како су се њихове територије налазиле уз сам Дунав, а на другој страни је већ била Угарска, то им није било тешко да пређу на угарску територију у Мачву, и тамо затраже помоћ. У то време је у Мачви бановао способни Никола Горјански који је и до тада стално ратовао са Србима, одбијајући њихове нападе на Голубац. Он јесте био врло млад, али је имао већ много искуства, тако да је одмах схватио шта би се све могло добити и политички и војно уколико би успео да обезбеди угарском краљу Растислалиће за вазале. Стога је Горјански у име угарског краља обећао војну помоћ Растислалићима, под условом да пређу у католичанство и постану угарски вазали. Ови и нису имали баш много избора, па су видевши да од цара Уроша нема никакве помоћи, на крају пристали на све услове. Ускоро уз помоћ угарских чета браћа Растислалић успеју да сломе свог противника, те да га убију и да завладају Браничевом, али по свему судећи и Кучевом. Од тог момента они постају угарски вазали и од тада спомињу се као господари Браничева. Овај прелазак Растислалића на угарску страну био је много значајнији него што је тада можда могло изгледати у Србији, где је то све прошло углавном незапажено, вероватно због тадашњих сукоба са Симеоном.

Угарски краљеви су већ дуже време покушавали да од Србије откину северни део, те да себи обезбеде сигурни мостобран преко Дунава и Саве у својим нападима на Србију. У тим својим покушајима они су се већ више пута са својим одредима залетали дубље у Србију, углавном пљачке ради. Последњи такав угарски покушај 1354. (за време цара Душана) завршио се тешком катастрофом и ту срамоту угарски краљ Лудвиг сигурно није могао тек тако лако да заборави. Тада је и сам краљ Лудвиг попут својих војника безглаво бежао испред војске цара Душана, а сигурно није заборавио ни стотине својих ратника који су се подавили у Дунаву покушавајући да га препливају пре него што наиђе Душанова војска. За самог Лудвига мора се рећи да се радило о веома способном владару, који је на крају добио и епитет Велики. Већ дуже време он се налазио на угарском престолу, односно од 1342. године (владао све до 1382.), тако да се радило о веома искусном и сналажљивом владару коме ратови нису ни мало страни. У то доба (након мира у Задру 1358.) он влада огромном територијом, на којој је успео да сломи отпор скоро свих својих великаша. Држао је у рукама све хрватске земље, а самог босанског бана Стефана Твртка држао је у таквом запту да њега нико и није сматрао за независног владара, већ више за неког краљевог службеника. Готово сви његови дотадашњи ратови били су му успешни, али љуто га је пекла срамота коју је доживео од цара Душана током 1354. Но, сада се ситуација значајно изменила у његову корист. На првом месту Србијом више не влада цар Душан, већ његов син Урош, који се доста тешко сналази, а да је то тако види се из тога што није успео да умири сукоб своја два великаша. Да ни сами великаши немају баш много поверења у цара Уроша, али ни страха од њега, види се из тога што један од њих (браћа Растислалић) без икаквог страха тражи помоћ у Угарској, нимало се не плашећи Урошеве реакције. С друге стране и то што Растислалићи не траже помоћ од цара Уроша наводи да је Урош био толико уплетен у своје послове (рат са Симеоном се баш тада одвијао), да он све и да је хтео није могао интервенисати на северној страни своје државе. Дакле, моменат за напад је био изузетно повољан. С друге стране, сада је Угарска имала поузданог вазала са српске стране (Растислалиће), који ће им обезбедити сигуран мостобран. То је све обећавало једну доста лаку војну акцију пред којом може бити само успех.

Оног момента када је Урош завршио свој рат са Симеоном и када је можда могао и да интервенише на северу, тамо је већ све било готово. Растислалићи су господарили Браничевом, али сада као угарски вазали и Урош ту сада више није имао приступа. Целу ту збрку намислио је сада угарски краљ Лудвиг да до краја искористи, и током пролећа 1359. године са прилично јаком војском одједном пређе Дунав. Да је војска била јака и да је поход брижљиво спреман, види се из тога да је било доста немачких витезова, али и познатих достојанственика попут грофа Урлиха Цељског. Ова је војска без већих проблема прешла Дунав, али одмах потом налети на једну српску војску коју разбију (постоје индиције да ју је водио кнез Војислав), али и сами љуто пострадају. Ова победа им је омогућила да несметано продру "осам дана хода" дубоко у српску земљу, али ту су тада морали стати. За даље није било снаге, а осим тога становништво је бежало испред Угара, носећи све са собом, тако да ни пљачка није била бог зна како велика. С друге стране, угарска војска је тешко страдавала при проласку кроз непроходне шуме, обрасле увале и урвине где су их непрестано узнемиравали преостали становници. За даљи продор у планине, где су се Срби крили, али где су их и спремно чекали, није било ни храбрости ни воље. Ситуација се није много изменила ни када је током лета стигао и краљ Лудвиг лично са новим четама. Нико више није хтео ни да чује да се и даље ломата по планинама, у потрази за Србима. Ризик је био толики да није било начина да се, већ сити свега, угарски ратници убеде за даљњи поход. Ни ауторитет краља Лудвига није много помогао, па је средином јула 1359. године он морао својој уморној и разочараној војсци да дозволи повратак у Угарску. Повратак није ни мало личио на тријумфални полазак, али за утеху Растислалићи су и даље остали угарски вазали, док је Мачва, коју су до тада Срби стално узнемиравали, била осигурана од даљњих српских напада.

Са овим колико – толико успешним одбијањем упада Угара завршава се прва фаза владавине цара Уроша. Још увек постоји централна власт, али државна територија је огромно смањена и то не само на новоосвојеним територијама у Грчкој, јер су почеле да се "круне" и оне територије које би се могле назвати старим српским територијама. Почео је увелико процес који се у историји назива "појавом обласних господара". Видели смо до сада да је тај процес на новоосвојеним територијама најпре започео, до 1360. године он се скоро и завршио, али још увек није пољуљао централну власт, као ни власт самога цара Уроша. Међутим, појава Растислалића и њихово одметање од Уроша и прелазак Угарима означио је процес појаве обласних господара и у старим српским земљама. Сада је то већ значило и распад српске царевине, али и саме српске државе. До тог момента цар Урош је још нешто и покушавао, са јадним успехом све укупно, али од сада његова улога скоро и да не постоји. Мора се рећи да територијални губитак који је српско царство до тога момента претрпело није био уопште мали, али остаје чињеница да је четири петине земље остало недирнуто и тај део је био управо срж српског царства. Дакле, држава је још увек била велика, још увек највећа и најснажнија на Балкану и још увек је могла уз једну чврсту вољу и чврсту песницу сломити све отпоре. Међутим, за тако нешто сада је требао човек различитог кова од оног којег је био Урош. Да се сада којим случајем могао појавити владар типа Милутина или Душана несумњиво да би држава за кратко време стала на ноге и повратила све оно што је до тада изгубила. Ни тада све није било касно, али Урош више није имао ни воље, али изгледа ни жеље да било шта предузме. То је осетила и властела у старим српским земљама која је до сада ипак доста статично посматрала процес осамостаљивања велможа на југу, све очекујући да ће се централна власт и цар Урош тргнути из летаргије и зауздати ове силнике. Видевши да од тога нема ништа и властела у старим српским земљама је ускоро изгубила сво поштовање према централној власти, напосе према цару Урошу, и покушала да дограби за себе што више може. Ипак, сама личност цара Уроша никада није дошла у опасност и у то доба он још увек никоме није мета, а сви одају дужно поштовање његовој царској личности, али нико нема намеру да му буде послушан. Даљња историја српског царства има сада веома мало везе са царем Урошем, али и са оним личностима које су изрониле одмах након смрти цара Душана чија је улога завршена. Сада се појављују нови силници за чију судбину се везује царство. Ко су они?

Најпре је то веома моћни кнез Војислав Војновић, који је у тим пресудним тренуцима за српско царство (1360. и даље) већ веома искусан ратник и политичар, мада веома осоран. Кнез Војислав води порекло из старе и веома угледне властеоске породице, будући да му је отац, војвода Војин, био један од јачих властелина краља Стефана Дечанског, док су му се синови кретали углавном око младог краља Душана. Сам Војислав није имао баш спектакуларан политички пут мада је изгледало да би његов успон ка власти могао бити брз, будући да је још 1333. године био послат од краља Душана у Дубровник, ради неких преговора. Међутим, његов успон је тада нагло застао, вероватно стога што је Војислав био трећи и то најмлађи син војводе Војина, па су сви погледи били усмерени ипак на његову браћу Милоша и Алтомана. Тако и преговарачки тим који је 1333. године упутио краљ Душан у Дубровник није водио Војислав већ његов најстарији брат Милош. "Од Војина се родише три сина: Тома, Војисав или Војислав и Алтоман. Они после очеве смрти разделише између себе Хумску област. Војиславу допаде онај крај који се граничио са Дубровником" (Мавро Орбин).

Ипак, Војислав се налазио стално на двору у околини краљевој, мада са веома скромном титулом ставиоца. Но, и то је било довољно за боравак у краљевском двору, тако да је будућност ипак могла донети много тога новог. Убрзо је умро најстарији Војислављев брат Милош, па су његове територије поделили Војислав и Алтоман који је био жупан негде у околини Дубровника. Не зна се када, али сигурно пре смрти цара Душана (1355.) Војислав је добио титулу кнеза, што значи да је између 1350. (када је био ставилац) и 1355. (када је постао кнез) очигледно био веома активан и користан цару Душану, па га је овај сходно томе и наградио кнежевским звањем. Након смрти цара Душана изгледа да се Војислав доста добро снашао па су његов утицај и територија којом је управљао постајали све већи. У томе га је неизмерно помогло и то што му је и други брат, жупан Алтоман 1359. године умро, па је он добар део његових територија припојио својим. Иначе, овај Алтоман је интересантан стога што је био ожењен са Ратославом која је била ћерка војводе Младена, родоначелника познате властеоске породице Бранковића.

Сам Војислав се није много жацао над тим што је иза његовог покојног брата Алтомана остао његов малолетни син Никола (доцнији опаки жупан Никола Алтомановић), онда када је од њега отимао оне поседе који су овоме остали иза оца. У сваком случају био је неуморан када је требало заузимати територије околне ниже и неупоредиво слабије властеле, тако да је ускоро он постао најмоћнији српски феудалац, са огромним територијама које је контролисао. У доба највеће моћи он је држао области између Рудника, Дрине, Поповог поља, Дубровачке Републике, Боке и Косова (ту су спадале и територије које је отео од великог челника Димитрија). Међутим, област коју је држао није била концентрисана, већ се протезала дуж границе са Угарском (углавном) и на неки начин била војна крајина која је као таква била веома подложна ударима са стране. То се осетило нарочито 1359. године, када је угарски краљ Лудвиг провалио у Србију и када је пленио углавном ону област коју је држао кнез Војислав. У сукобима које је имала српска војска са Угарима учествовао је кнез Војислав који је по свему судећи и предводио српску војску. Његов сукоб са угарским краљем је показао да он веома добро барата војном вештином и углавном се доста добро носио са Угарима.

Међутим, тај рат са Угарском (1349.) је показао и неке незгодне стране Војислављевог карактера. Крајњи резултат његовог војевања са Угарима ипак није био за њега бог зна како повољан, будући да су му Угари попалили и опљачкали део поседа па је њихово повлачење за њега ипак била слаба утеха. Стога је намислио да се Угарима освети и тражио је згодну прилику за то. Поглед му је одмах пао на Дубровник, који је од 1358. године (Задарски мир) признавао врховну власт угарског краља. Дубровник су Војислављеве територије окруживале са целокупне његове копнене стране и због тога биле веома подложне његовим нападима. И иначе односи Дубровника и Војислава су били и до тог момента веома тешки, а Дубровчани су непрестаним новчаним даровима покушавали да избегну веће сукобе са ћудљивим кнезом. "С њима је за живота водио непрекидни рат, током којега је похарао и попалио читаву њихову територију и побио много њихових трговаца који су, ослањајући се на његове гарантије пословали у његовој земљи. И то је радио, казиваше, по упутствима свога господара краља. Но и њему су Дубровчани понекад узвраћали мило за драго" (Мавро Орбин). Ту Орбин мало претерује, јер кнез Војислав није непрестано ратовао са Дубровником, већ само у периоду 1360-1362, али су зато њихови односи били стално затегнути. Додуше, мржња кнеза Војислава према Дубровнику потиче још од његовог оца Војина, који је имао несугласица са овим градом у време када се Дубровник светио Брајку Бранивојевићу и којег су до краја Дубровчани на зверски начин убили. Поменути Брајко је био ожењен за Војинову ћерку (сестру кнеза Војислава) па је и она једно време боравила у дубровачкој тамници. Дакле, корени њихове међусобне нетрпељивости су били веома дубоки.

44. Обласни господари

До угарске провале Војислав се колико – толико суздржавао да не нападне Дубровник, но након рата са Угарима ништа га више није могло задржати. Одмах је почео да прикупља војску, а Дубровчане је већ била ухватила паника што се види из једног њиховог писма. "А сада се Војислав вероватно с великим војском спрема на нас. И већ је близу нас, само за један дан". Оправдање за овај рат Војислав је нашао у томе што му је, како је он то тада наводио, припадала титула хумског кнеза и самим тим власништво над полуострвом Пељешцем и градом Стоном, које су тада држали Дубровчани и којима није на памет падало да их препусте кнезу. Да Дубровчани нимало не претерују у свом страху од кнеза Војислава могло се видети када су кнежеве чете попалиле и уништиле један део Дубровачких копнених поседа. Видевши да од угарског краља неће бити помоћ (њему је изгледа и одговарало да Војислав што више притисне Дубровник не би ли још више умањио управо дату самоуправу поносне републике), Дубровчани прогутају понос и одлуче се на преговоре. Интересантни су ти преговори које су Дубровчани покушали тада да иницирају и које је Војислав грубо одбио. Ево шта јавља једно дубровачко писмо на угарски двор поводом тих преговора. Навод почиње од оног момента када дубровачко посланство долази код кнеза Војислава, а он их гневно дочекује. "Тај се тамо с њим договарао и затекао га страшно гневна на нас. Говорио је: Доћи ћу ето са својом војском све до Лесне плоче и тамо ћу стајати с читавом војском и дат ћу да се опустоши читав котар Дубровачки, а нећу поштедети ни цркве. И узећу вам Стонски рат, јер је мој. Ја сам кнез Хума, а Стонски рат је столица кнезова хумских, па је стога мој. И још много и небројено је претио како ће доћи с читавом силом својом да уништи читаву нашу жупу, говорећи да има за то заповед од краља рашкога, јер је господин краљ угарски провалио у земљу српску. И то нам је јавио наш посланик у свом писму да је кнез Војислав неки караван, за који је дознао да долази из Пријепоља, дао заробити." Ипак, до већег сукоба још увек није дошло, делимично захваљујући и интервенцији цара Уроша, али највише због тога што су Дубровчани пристали да исплате извесну суму новца. То кнеза на извесно време ипак примири.

За све то време кнез Војислав јесте иступао самовољно у односу на Дубровник па би се могао стећи утисак да већ тада он није признавао врховну власт цара Уроша, но то би био само тренутни утисак. Наиме, евидентно је то да је он и те како уважавао власт цара Уроша и да је на његов захтев прекинуо са управо започетим непријатељствима. Значи, никада кнез Војислав није показао да има било какве намере према цару Урошу које би могле да излазе из оног оквира који имају цар и поданик. Он јесте често био самовољан, тако да ће и касније имати сличне поступке, али увек је цар Урош у кнезу Војиславу ипак имао извесну потпору у односу на остале непокорније великаше. Но, није кнез Војислав био једини који је толико ојачао. Било је и других.

Наиме, након преговора са Дубровником издао је цар Урош у Сјеници у јесен 1360. године једну повељу у којој гарантује слободу трговине и у којој спомиње област Зету коју означава као земљу која припада Балшићима. То је прва појава овог имена где се Балшићи ни мање ни више већ одмах признају за обласне господаре. О њиховом пореклу се зна веома мало, тако да осим навода које је оставио Мавро Орбин других података скоро и да нема. Постоје неки фрагментарни наводи који указују да је родоначелник ове породице, Балша, заправо род од "цара Немање" те да је држао област Бојане (у суседству Скадра), но то је све веома несигурно. По Орбину родоначелник ове породице био је неки Балша, сиромашни властелин који је држао тек једно село у време цара Душана. Међутим, одмах након смрти цара Душана, Балша са својим синовима (имао их три) и групом пријатеља крене да осваја део по део Зете. "Балша о којем ћемо сада говорити беше веома сиромашан зетски властелин и за живота цара Стефана држао је само једно село. Али кад је умро цар, а како његов син Урош није био ваљан владар, почео је с неколико својих пријатеља и са својим синовима Страцимиром, Ђурђем и Балшом да заузима Доњу Зету. Од Балшиних синова Страцимир је био и по доброти и по верности бољи од других. Ђурађ је био мудар, веома оштроуман и вешт у оружју. Балша је био добричина и врстан коњаник, али није био велике памети" (Мавро Орбин). Временом су Балшићи све више јачали, а изгледа да су одиграли и активну улогу приликом сукоба цара Уроша и Симеона око Скадра помажући Уроша "Њихов отац држао је најпре град Скадар, који су му предали неки од његових бранилаца, а затим освоји сву Зету до Котора" (Мавро Орбин).

Без икакве сумње радило се о крајње ратоборној и бескрупулозној породици која је уништавала све што јој се нађе на путу у освајањима. Чак је и стари војсковођа, Ђураш Илијић био ликвидиран од Балшића онда када им се нашао на путу. Радило се о веома цењеном властелину чије порекло вуче још из времена краља Милутина. Будући да је породица Илијића већ две генерације живела у Зети, сасвим је могуће да су Балшићи са њима могли доћи у сукоб око превласти, тако да навод Орбина може да одговара истини. "После тога кренуо је са својим људима на освајање Горње Зете, коју је држао Ђураш Илијић и његови рођаци. Ђураша убише Балшини синови, неке његове рођаке заробише, а остали напустише земљу. И тако су Балшини синови загосподарили и Горњом Зетом" (Мавро Орбин). Сада су Балшићи држали скоро целу Зету, али то није моменат у којем их и спомиње повеља цара Уроша (1360.). Они су тек након 1362. године постали моћни, а моменат када их спомиње повеља (1360.) затиче их док држе један део земљишта између Скадарског језера и мора.

Колико су они били ратници остаје велико питање, али чињеница јесте да је ова породица била веома сложна и да је у оквиру њих владала строга хијерархија и послушност. Старији су заповедали, а млађи су имали слушати. Територија се није делила међу члановима породице, већ је увек припадала на управљање старијем од браће. То је била њихова основна снага, али поседовали су и бескрајну подмуклост и безобзирно лукавство којим су постигли већину својих успеха. "Исто тако пали су у њихове руке Дукађини који су имали много поседа у Зети. Неке су поубијали, а друге бацили у тамницу. При освајању ових и других покрајина више су се служили лукавством и преварама него силом оружја" (Мавро Орбин). Њихова снага, у време када их цар Урош спомиње у својој повељи, више потиче од тога што је њихова територија због неприступачности терена стварно била недоступна и погодна за отцепљивање од централне власти, него од њихове објективне моћи. Они су у то доба тек у успону. Међутим, њихова безобзирност већ је и тада била видљива, а нарочито долази до изражаја током новог рата са Дубровником.

Нови сукоб са Дубровником био је по свему судећи испровоциран са српске стране и то како од стране цара Уроша, тако и од његове мајке, царице Јелене, али на највероватнији наговор од стране кнеза Војислава Војновића. Током 1360. године изненада се сетила царица Јелена да од Дубровника тражи неко златно посуђе и новац које је још цар Душан давно оставио у Дубровнику на чување. Узалуд су била доказивања да је то посуђе већ одавно враћено и да Дубровчани о томе имају уредне признанице. Ову несугласицу (намерну са српске стране) једва је дочекао кнез Војислав па је не оклевајући започео ратна дејства према Дубровнику. Као оправдање је искористио то да се наводно царица Јелена обратила њему за помоћ у натезању са Дубровником око златног посуђа. На Дубровник упути свога војсковођу Милмана, који почне да уништава околину града, али због тога што га Дубровчани убију, акције стану за једно време (око шест месеци). Дубровчани су мислили да искористе ово међувреме и да покушају преко цара Уроша да некако зауставе кнеза Војислава. Међутим, на царском двору их дочека горко разочарење, јер сада је одједном почео и цар Урош да тражи оно златно посуђе на које је бацила око царица Јелена и око којег је све ово и започело. Уследило је затварање оних дубровачких трговаца који су се нашли на српској територији, а Дубровник одговори тако да позатвара српске трговце и блокира им имовину. Сада је настало ратно стање и између Дубровника и српске државе. Међутим, настаје једна помало чудна ситуација, будући да цар Урош уопште не учествује у ратним акцијама против Дубровника. Његова љутња се очигледно испразнила са затварањем дубровачких трговаца, али зато кнез Војислав интензивира ратна дејства, истовремено увлачећи у сукоб и град Котор, на својој страни. Которани и нису имали неког правог разлога да ратују са Дубровником, али су изгледа очекивали да уз помоћ кнеза Војислава сломе Дубровнику трговачку моћ. Тада би нестало јединог конкурента за трговину на том делу Јадрана, и Котор би играо ону улогу коју Дубровник сада има. Дакле, у питању су били типично економски интереси.

Сада су и Дубровчани увидели да је време да се ратује и да преговорима није време. Једна њихова ратна галија блокира улаз у Которску луку потпуно заустављајући било какав трговачки промет Котора. Како се радило о моћној галији са великим бројем морнара то је ова галија често пристајала уз обалу и онда су морнари кретали у пљачку и палеж. Наравно, највише су страдали которски поседи па се на крају овај град веома брзо покајао што је уопште пристајао да се бори против Дубровника. Цар Урош није био у стању да помогне Котору иако је он био његов, царски, град. До те мере су Которани били доведени у очајање, да су чак почели да тајно договарају мир са Дубровником. Сам кнез Војислав се брзо уверио да не може провалити преко Дубровачких зидина и стога је сав свој гнев према Дубровнику искалио на његовим копненим поседима које је скоро потпуно уништио. То бестијање и паљење дубровачких копнених поседа је било толико да су у једном наврату ратници кнеза Војина допрли скоро до капије града. Мржња Дубровника према њему је била толика да је ускоро расписана награда за онога ко убије кнеза Војислава у износу од 10.000 перпера, а глава неког од његових синова је вредела 1.000 дуката. Уз то, убица је требало да добије и камену кућу у Дубровнику. Рат је био кратак, али жесток и исцрпљујући, будући да се сводио на обичну пљачку и уништавање материјалних добара. Док је кнез палио околину Дубровника, ови су опет организовали експедиције које су уништавале кнежеве поседе.

Ко зна докле би ово исцрпљивање трајало да дубровачка дипломатија није извела један веома смели и генијални потез. Наиме, до тог момента од српске стране у нападима на Дубровник је учествовао само кнез Војислав док се остала властела (која није била подложна кнезу) није мешала, сматрајући да се њих овај сукоб не тиче. Слично је било и са Балшићима, који су до тада мирно посматрали шта се дешава, не предузимајући ништа. Могуће је и да су меркали која је страна јача, па да се њој на време придруже. Помало ненадано, Дубровник им понуди савез за напад на Котор, што је за Которане било велико и непријатно изненађење. Ови преговори нису били ни мало тајни, тако да се о њима врло брзо рашчуло. Ово је за Котор била реална опасност и њихова дотадашња релативна сигурност је одједном била угрожена. Наиме, било је јасно да Дубровник нема тих ефектива којима би могао Котор напасти са копна док са мора није било могуће извести такав напад. Но, сада се ситуација из основа мењала, јер су Балшићи представљали реалну опасност. Само понашање Балшића, који су били номинално поданици цара Уроша, јесте за сваку осуду, јер они без размишљања прелазе на страну непријатеља свога цара, али истовремено то је први конкретан знак да власт цара Уроша постепено посустаје и у старим српским земљама. То је сада био и дефинитиван распад српског царства. Пример Балшића је био заразан јер ускоро још неки царски градови, који су спадали под власт цара Уроша, нагло прелазе на страну Дубровника. Изразит је пример за то град Будва, где се одједном осамосталио неки властелин по имену Површко. Дубровник га је придобио тако што му је дао камену кућу унутар дубровачких зидина и право грађанства. Слично је урадио и град Улцињ. Ови преговори између Балшића и Дубровника нису стигли да се оживотворе, тако да ми данас само можемо да претпоставимо да ли би Балшићи заиста напали Котор. На крају, они су и даље мировали не помажући ни једну страну, али горак укус је ипак остао. Било је очигледно да се ради о породици на коју нико није могао да рачуна, а кнез Војислав им није заборавио ову издају.

У лето 1361. године почињу и озбиљни преговори о склапању мира, а иницијатор је био Котор. Тада се Дубровник осетио довољно јаким да одбије њихову понуду, али Република је све учинила не би ли се измирила са кнезом Војиславом. Са српског двора стигне у Дубровник посланство, и то под водством сина Вукашина Мрњавчевића који се звао Марко (касније познати Краљевић Марко). У суштини, само посланство није изгледа успело у својој мисији, јер мир није био склопљен, али је оно на неки начин ипак било успешно, пошто су Дубровчани наставили са својим мировним делатностима. Наиме, они тада моле за посредовање царицу Јелену и Вукашина Мрњавчевића, који је изгледа имао одлучујућу улогу на српском двору. Симптоматично је да се Дубровчани не обраћају за помоћ цару Урошу, што само по себи довољно говори ко сада има највећу моћ на двору. Мир није склопљен одмах искључиво због тога што је кнез Војислав нагло почео тврдоглаво да истиче неке захтеве које Дубровник нити је могао, нити је хтео да прихвати. Током априла 1362. године Дубровник поново покушава преко цара Уроша и царице Јелене да приволи кнеза Војислава на мир, али узалуд. У мају поново покушавају, али овај пут само преко царице и Вукашина Мрњавчевића. Овај покушај је већ много успешнији и ускоро почињу преговори о утаначењу мира.

Управо ови преговори и овај рат са Дубровником избацују на површину два нова имена међу српском властелом. Први од њих је Вукашин Мрњавчевић, који је тада у наглом успону и представља, поред кнеза Војина, коме је снага већ у паду, најјачу фигуру на српском двору. Истовремено, мировни преговори на сцену доводе једну тада и више него минорну личност пред којим је сјајна будућност, мада то тада тако не изгледа. Био је то Лазар Хребељановић, тада само ставилац, који додуше не учествује директно у преговорима, али на чију помоћ Дубровник и те како рачуна. У августу 1362. године бива потписана у Оногошту повеља о миру, па је и овај сукоб са Дубровником коначно завршен. У самој повељи о миру покушао је цар Урош да себе уздигне у некаквог помиритеља обеју страна, иако је и он на неки начин био учесник у овом сукобу, па стога наређује да повеља о миру истакне његову улогу овим речима: "Беху се Дубровчани поплашили од царства ми, и свадили с братом царства ми, с кнезом Војиславом...и смирих их с братом ми царства ми кнезом Војиславом". Тиме није био завршен само овај надасве исцрпљујући сукоб Дубровника и кнеза Војислава, већ је постигнуто и нешто више.

Најпре, у потпуности је изашла на видело немоћ цара Уроша у чије име је кнез Војислав водио рат са Дубровником, али за свој рачун. С друге стране, тада је по први пут дошло и до отвореног сучељавања обласних господара и то оног најјачег кнеза Војислава Војновића и обласних господара у успону, Балшића. До сада се овако моћни обласни господари нису сукобљавали, али то сада више није био случај. Исто тако, цар Урош је био сасвим немоћан да било шта учини не би ли казнио Балшиће, као и градове Будву и Улцињ за очигледну издају. Треће, појављује се у пуној снази Вукашин Мрњавчевић и уз кнеза Војина постаје најмоћнији обласни господар у Србији. И коначно, четврто, на сцени је и нова личност у лику будућег кнеза Лазара. Тада га нико није бог зна колико примећивао, и он представља само једног од многобројних царевих дворана. Међутим, вредно је забележити да су га Дубровчани ипак приметили и да су рачунали на његову помоћ при склапању овог мира. Дакле, очигледно да је већ тада показивао неке особине које ће му помоћи да за неколико година постане најзначајнији српски великаш.

Трећа личност, тада веома значајна била је царица Јелена, која је тада била увелико монахиња Јелисавета, али никако није имала намеру да се повуче у тишину манастирских зидова. Област којом је она управљала, о томе смо већ говорили, била је Сер. Она се у Серу сасвим добро осећала, будући да је у близини била њена родна Бугарска, али и Византија према чијој је култури осећала велику наклоност. До 1360. године она је, мада ја владала великим делом самостално, признавала врховну власт свога сина, цара Уроша. Но, временом и њена се област почиње све више осамостаљивати, тако да ускоро и она самостално иступа.

45. Браћа Мрњавчевић

Но, свакако најзначајнија личност која се тада јавља у својој пуној снази јесте Вукашин Мрњавчевић, за кога се сматра да је 1361. године био најмоћнији великаш на двору цара Уроша. Само порекло ове породице је мутно, па се углавном само претпоставља. По Орбину, родоначелник ове породице био је неки Мрњава, сиромашни властелин, који је имао три сина и то Вукашина, Гојка и Угљешу. "Они су се родили у Ливну, од оца Мрњаве, који је у почетку био сиромашни властелин, али га је касније, с његовим синовима, цар Стефан много уздигао" (Мавро Орбин). По Орбиновим наводима Мрњава своје уздизање има да захвали само сретном случају. Наиме, једне ноћи цар Душан се зауставио под Благајем, где га је угостио у својој кући поменути Мрњава. Будући да му се допало Мрњавино понашање, узме га цар заједно са синовима на свој двор. "Кад је цар Стефан касно једне вечери дошао под Благај и није хтео ући у град, Мрњава га љубазно прими у своју кућу. Видевши ту цар његово отмено понашање, узе га, заједно са женом, три сина и две кћери на свој двор. Синови се зваху Вукашин, Угљеша и Гојко" (Мавро Орбин). Ми данас не знамо да ли је трећи Мрњавин син Гојко заиста и постојао или је само плод Орбинове маште или погрешног податка. Осим ова три (два?) сина, Мрњава је имао и још једну ћерку која се звала Јелена и која је била удата за Николу Радоњу, једног од синова родоначелника Бранковића, севастократора Бранка Младеновића.

Успон браће Мрњавчевића (Вукашина и Угљеше) није могуће пратити, а извори који се односе на њих нису увек поуздани. Тако је дискутабилан навод Халкокондила да је Вукашин на Душановом двору био пехарник, а Угљеша коњушар, мада није ни сасвим немогуће. Оно што је сигурно јесте то да око 1346. године Угљеша јесте намесник цара Душана, и да као такав управља неким крајем око Дубровника (Конавли и Требиње ?). Но, овде се он није дуго задржао те га одједном, након смрти цара Душана, затичемо у серској области. У то доба је већ ожењен ћерком кесара Војихне, која се звала Јелена, али је познатија по свом монашком имену – Јефимија. Сама Јефимија је изузетно интересантна личност, рођена око 1349. године, веома образована, тако да се са сигурношћу зна да је знала да чита и пише и то како српски тако и грчки. Истовремено је наручивала, али и израдила сама доста уметничких предмета. Иако рођена у познатој породици и удата за једног од најјачих великаша у српском царству, њена судбина је у правом смислу те речи несрећна. Удата је за Угљешу веома млада и у том браку је родила сина (јединца) Угљешу Деспотовића, који је са само четири године умро. Овај дечак је сахрањен у Хиландару у истом гробу са својим дедом (Јефимијиним оцем) Војихном. Ова несретна жена је између 1368. и 1371. године послала на гроб свог сина једну иконицу на којој је на спољашњој њеној страни у металу био урезан натпис пун бола и нежности за тако рано умрлим сином. Између осталог стоји записано: "Удостоји, Господе Христе, и ти, пречиста Богомати, и мене јадну да се свагда бринем за разлучење душе моје, које угледах на онима који су ме родили и на рођеном од мене младенцу" и све своје мисли упућује свом умрлом сину кога никако не може да прежали "за којим жалост непрестано гори у срцу моме". Но, то није био једини ударац који јој је судбина наменила будући да ускоро (1371.) њен муж Угљеша гине на Марици, а она са само 22 године остаје удовица и мора да се склања из Сера. Остаје тако без матере, без оца, без детета и на крају и без мужа па се ускоро замонашила под именом Јефимија. Све до косовске битке борави код кнеза Лазара и кнегиње Милице у Крушевцу. Међутим, ни ту је није сачекао спокојан живот, јер нова искушења долазе након косовске битке (1389.), а задње године живота проводи у манастиру Жупањевцу, од кога су данас остале само рушевине.

У време када се оженио за Јелену (Јефимију), Угљеша постаје већ доста јака личност, нешто својом заслугом, али доста захваљујући и томе што је био зет кесара Војихне са којим заједно иступа. У сваком случају, његова делатност у југоисточној Македонији ће касније бити основа његове целокупне снаге. "А ћесар Војихна са својим зетом Угљешом загосподари читавим крајем на граници Романије" (Мавро Орбин). У то доба (1358.) по свему судећи (то није сигурно) Угљеша носи титулу великог војводе што значи да му углед није био никако мали. Постоје извесни извори (опет несигурни) који наговештавају да је нешто пре 1365. године он чак имао сусрете са византијским царем Јованом V, где га овај спомиње као "нећака деспине Србије", односно као рођака царице Јелене. Угљеша наравно није био никакав рођак царичин, али заузимао је очигледно веома високо место у Серу, где је царица владала, па га ово навођење као царичиног рођака заправо само жели уздићи у очима савременика и у сваком случају представља велику част. Њега касније у једној повељи византијски цар Јован V, назива "вољени нећак преузвишене деспине Србије... пресрећни деспот Србије Кир Јован Угљеша". (Повеља из 1365.). Дакле, када се говори о Угљеши онда се мора рећи да се радило о једној политички веома спретној личности.

Вукашинов пут је био нешто другачији и његов је успон у прво време много спорији, али касније неупоредиво бржи. Он се спомиње тек 1350. године као жупан прилепског краја и касније је његов успон везан управо за тај део Македоније. Заправо, Вукашину је у односу на Угљешу напредак био и много тежи, будући да се он налазио на двору цара Уроша који је био препун моћних великаша (попут кнеза Војислава) поред којих се није могло баш тако лако истаћи. С друге стране, двор царице Јелене је ипак био сразмерно много мањи, са мањим бројем јаких личности, што је Угљеши опет давало веће шансе. Исто тако, не треба заборавити ни то да је Угљеша био зет кесара Војихне, који му је сигурно знатно помагао и то би могли бити разлози његовог релативно бржег напретка у односу на Вукашина. У оквиру тога остао је веома тајанствен покушај Манојла Кантакузена да сруши царицу Јелену у Серу, где му је велику помоћ пружио баш кесар Војихна, мада улога самога Угљеше остаје веома дискутабилна. Но, о томе смо већ говорили. Вукашин је био ожењен једном властелинком која се звала Јелена (Аљена, Јевросима) и о њој не знамо много. Надживела је Вукашинову погибију на Марици и замонашила се под именом монахиња Јелисавета. Умрла је око 1388. године. Вукашин и Јелена су имали шесторо деце, а од тога четири сина (Марко, Андрија, Иваниш, Дмитар), и две ћерке Милицу и Оливеру, која је била удата за Ђурђа Балшића. Сам Вукашин је у својим поступцима био много прагматичнији и тактичнији од Угљеше. Ако већ није могао да оствари јачи утицај на цара Уроша, то није спречавало Вукашина да барем своје територије прошири што више може. Попут других моћних великаша он је искористио сва средства не би ли остварио своје циљеве, па му је један од не баш похвалних потеза био и то што је великог војводу Николу Стањевића 1365. године отерао у манастир и преузео му територије којима су до тада заједнички управљали војвода Стањевић и Вукашинов син Марко (познати Краљевић Марко). Таквим својим поступцима, неким промишљеним, а неким подмуклим, али увек енергичним, Вукашин је постепено сабирао и повећавао своје територије.

Но, прави успон за Вукашина почиње тек од 1361. године у време већ описаних ратних сукоба Дубровника и кнеза Војислава Војновића. И иначе то је доба када великаши у старим српским земљама нагло почињу да се осамостаљују и да прибирају огромне територије под своју контролу. Наравно, у тим борбама за територије страдавала је слабија властела, а јачала она крупна. У тим обесним наступима посебно су се истицали баш Вукашин и кнез Војислав (Балшићи нешто касније). Сигурно да то није могло промаћи царевој околини, оној добронамерној, којој је било савршено јасно каква се борба за моћ одвија између Војновића и Мрњавчевића. Наводно да је тада цар Урош добио и неколико савета да ликвидира Мрњавчевиће, али и кнеза Војислава. "У то време неки великаши Рашке, користећи смрт цара Стефана, настојали су да постану већи него што су били. Међу њима је био деспот Вукашин и његов брат Угљеша, који су били хумска властела, и кнез Војислав, син Војнов, од којих је свако био на управи најважнијих земаља краљевства. Стога су неки Урошеви људи који су му били веома верни саветовали цару да затвори у тамницу деспота Вукашина, и кнеза Војислава и неке друге који су у свим својим делима показивали велику охолост и били преко мере поносити" (Мавро Орбин). Очигледно да је царева околина схватила о каквој се погубној за царство, али и за самог цара борби за власт ради. Ти савети нису били усмерени само на уклањање Мрњавчевића и кнеза Војислава, већ и на неке друге моћнике "који су у својим делима показивали велику охолост и били преко мере поносити". Жеља цареве околине је била да се од ових моћних великаша отму имања, те да се све то подели сиромашној властели која је и даље била верна цару Урошу. "Ти људи су такође подстицали цара да њихове покрајине преда на управу сиромашној властели која га је волела и била му верна, доказујући му исправно да ако то не учини на почетку, док поменути, не сумњајући нимало у њега, слободно долазе на двор, касније, кад се они буду учврстили и кад постану јаки, неће моћи то извршити без великих тешкоћа и опасности" (Мавро Орбин). И више него очигледно да су овакви савети могли доћи само од далековидих политичара којима је веома брзо било јасно да ће осиљени великаши ускоро да откажу послушност цару. Исто тако, радило се о веома одлучним људима који су предлагали цару најједноставније, али зато најделотворније средство: ликвидацију противника. Но, шта се десило. "Међутим, Урош не само да није хтео слушати ове савете него их је открио, и тиме упозорио те људе да се добро пазе, па су они ретко долазили на двор. Зато они који су давали добре савете Урошу, видећи да су откривени, убудуће се оканише тога да не навукли на себе зловољу и мржњу великаша" (Мавро Орбин).

Овај одломак ипак говори и мало више од тога. Наиме, Орбин наводи да Мрњавчевићи, кнез Војислав и остали на које се ова претња односила, буду упозорени од стране самог цара Уроша да имају бројне непријатеље на двору, те су од тог момента они почели да се пазе. То би требало да значи да је омраза на царском двору достигла такав степен да су Вукашин и кнез Војислав били у стварној животној опасности, било од ножа, било од отрова или неког другог начина ликвидације. Овако моћни великаши се уопште нису осећали сигурним на царском двору, па су стога почели на њега и да ређе долазе. Очигледно је да је цар Урош ипак имао моћну околину која је на њега, али и на себе пазила, као што је исто тако очигледно да су ови обласни господари били страховито омрзнути. Стога се стиче утисак да они нису имали тако велику моћ на двору, те да је дворска околина за њих ипак повремено била веома опасна. То опет, изгледа да значи да њихова моћ није потицала из дворских односа већ искључиво из величине територије којом су владали. Заправо, они на цара Уроша и нису можда имали велики утицај у смислу да утичу на њега да донесе овакву или онакву одлуку, већ је њихова снага била у томе да не спроводе на својим територијама захтеве цара Уроша. Дакле, у својим областима они су били апсолутни господари, али до цара Уроша су ипак мало теже долазили. Ту је било мало способнијих сплеткара него што су то они сами били. Управо зато трвења између оних који су окруживали цара Уроша и појединих обласних господара била су стална, а резултати су очигледно били променљиви. Наиме, сасвим је нејасно како је нестао моћни Оливер који је био најснажнији великаш за време цара Душана. Имајући у виду Орбинове наводе о мржњи која је пратила Вукашина и кнеза Војислава, сасвим је близу памети да је и Оливер страдао у дворским сплеткама. Заиста, због чега тражити њихов нестанак искључиво на бојном пољу или у њиховом присилном затварању у манастире. Вероватно да је већи број њих нестао захваљујући отрову или ножу у каквом мрачном ходнику. То су иначе биле сасвим уобичајене ствари на свим европским дворовима, а посебно у Византији, па заиста не постоји разлог да се такве ствари нису дешавале и у Србији.

Могло би се поставити и питање како се сам цар Урош осећао између оваквих различитих струја. С једне стране су били обласни господари који су га формално признавали, али на које он није имао никаквог утицаја, док је с друге стране била његова околина која га је по свему судећи поштовала, али која опет није имала оне количине територија и моћи које су имали обласни господари. Самим тим цар Урош је био моћан у дворској околини, али није имао никаквих средстава (јер их није имала ни његова околина) за било какву самосталнију акцију. На обласне господаре је имао све мање утицаја и то је разлог зашто су се ту у Урошевој околини сударале разне амбиције и сплетке. Обласни господари су покушавали да остваре утицај на цара не би ли истисли своје такмаце (друге обласне господаре), док би остала ситнија властела, која се попут ројева купила око цара, покушавала да на цара такође изврши утицај не би ли помоћу његове милости успела да формира своју област. Он се ни са једнима није могао носити и по свему судећи осећао је одвратност и према једнима и према другима, па их је вероватно у пар наврата покушао и међусобно сукобити не би ли тако себи прибавио већу снагу. У том смислу би се могао схватити и Урошев поступак када је обавестио Мрњавчевиће и кнеза Војислава да им се на двору спрема клопка. Тиме је открио једне другима. "Зато они који су давали добре савете Урошу, видећи да су откривени, убудуће се оканише тога да не навукли на себе зловољу и мржњу великаша" (Мавро Орбин). Заправо ради се о томе да оваквој превејаној околини и њеним марифетлуцима и сплеткама цар Урош једноставно није дорастао. Он није имао онај префињени осећај за политику који је имао његов предак Стефан Првовенчани, али ни грубост коју му је имао прадеда Милутин, а још мање снагу коју му је имао отац Душан. Стиче се утисак да се ради о погрешном човеку у погрешно време који покушава да набујале страсти и, што да не, разулареност која ће ускоро да до краја упропасти државу, смирује разговорима и саветима. Ту је требала чврста песница попут Милутинове, који сигурно не би дочекао да га околина саветује да се са оружјем разрачуна са силницима. То би он сам давно обавио. Урош као да је заборавио на који се начин његов отац разрачунао у пар наврата са побуњеницима, не очекујући да се великаши сами уразуме.

Након свега, свима је било јасно да је Урош у потпуности немоћан да се супротстави Вукашину и кнезу Војиславу, као тада најмоћнијим обласним господарима, а стиче се утисак као да им се покушао умилити, па то и Орбин констатује. "Штавише, цар, као да му ни то није било довољно, уздизао је оптужене на још веће части и положаје". Но, у том кошмару кнез Војислав се много боље снашао од Вукашина. "Још је на веће достојанство уздигао кнеза Војислава Војнова кад је узео једну његову кћер за жену, а отпустио прву жену, кћер влашког војводе Влајка. Мада је горко осетила ову неправду, не желећи да непрестано има пред очима своју супарницу, она својевољно напусти двор и врати се у дом свога оца" (Мавро Орбин).

У сваком случају, кнез Војислав је до краја свога живота остао веран цару Урошу и није га никада ни по једном основу угрожавао. Какви су били планови Вукашинови у то доба тешко је рећи, јер о томе не постоје било какви трагови. Његови каснији поступци су јасно говорили да се радило о човеку са веома јаком вољом и што је још важније, човеком који уме да чека. Уосталом стрпљиво чекање и јесте највећи дар политичара. Свестан да, док је кнез Војислав жив, он неће моћи имати на Уроша више утицаја него што га има кнез, Вукашин је одлучио да чека. Узимао је учешћа у државним пословима где год је то могао, постепено ширећи свој утицај, што је јасно видљиво и из тога што га 1361. године Дубровчани и те како добро познају. Они га можда не цене као човека, али веома цене његов политички утицај и његову тадашњу снагу. Од тога Вукашин ништа више није ни могао пожелети, но још увек му је онај одлучујући утицај ван домета. Но, тада је и срећан случај за Вукашина одиграо своју улогу.

Након мира у Оногошту (1362.) године, на који је кнеза Војислава по свему судећи био присилио цар Урош, ситуација се у Србији нагло заоштрава. "Наиме, свако од властеле поче настојати и трудити се да се дочепа већих положаја и предузимати све како се не би покорио себи равнима." (Мавро Орбин). Свемоћном кнезу Војиславу сигурно није могло бити право то што су у прошлом рату са Дубровником браћа Балшићи иступали против њега, а на страни Дубровника. С друге стране, Балшићи су тада показивали и велику експанзију, заузимајући околне територије, отворено показујући да не признају никакву власт цара Уроша над собом. У суштини, они су били први од обласних господара у Србији који су отворено отцепили своје територије од царске власти. Они би вероватно, да су наставили тим темпом да јачају, ускоро могли постати и такмаци самом кнезу. Да њихова моћ расте, видело се из тога што је истог дана (3. јули 1362.) и кнеза Војислава и Балшиће као своје грађане примила Венеција. У самом поступку примања у грађанство Венецијанци су направили разлику (кнез је добио повељу са златним печатом, а Балшићи са сребрним), међутим то није много мењало на ствари. Било је више него очигледно да браћа постају све моћнија, али и све дрскија, не поштујући никога. Стога је кнез Војислав одлучио да са Балшићима раскрсти и почне одмах да спрема војну акцију на њихову територију. Знајући да су они ипак тврд орах, пришао је припремама за поход веома детаљно. Наиме, желео је да изврши напад и са копна и са мора, али се баш ту указао проблем. Кнез Војислав уопште није имао флоте, па је стога морао да се обрати Дубровнику за помоћ. Током марта 1363. године његово посланство се налази у Дубровнику, где тражи галију, али они га дипломатски одбијају, говорећи да му не могу помоћи, будући да су и он и Балшићи под једним господаром (царем Урошем), па не би било згодно да се они у то мешају. Тиме су припреме за рат на тренутак застале, а за њихов наставак кнез више није имао времена, будући да је крајем 1363. године умро.

Осим ових припрема имао је кнез Војислав и других активности. Наиме, већ је речено да су његове области биле заиста веома велике, али да нису представљале једну природну целину, већ су биле развучене, тако да их је било веома тешко контролисати и што је нарочито битно, као такве биле су веома изложене ударима са стране. Значи, није их било лако бранити. Управо тих година (1362-1363.) већина његовог деловања је усмерена баш ка заокруживању територија које је држао. То заокруживање је радио на различите начине, односно, нешто силом, а нешто заменом са другим властелинима. Нарочито је позната његова замена територија са челником Мусом коме је препустио град и жупу Звечан за град и жупу Брвеник, а као један од учесника у овој замени помиње се и (будући кнез) Лазар, тада само казнац. Не треба мислити да је челник Муса пристао на ову замену својом вољом, биће да га је кнез на индиректан начин присилио.

Управо његов рад на заокруживању области, односно територија које је држао под својом влашћу може да има и једно посебно значење и да буде део будућих планова које је можда тада имао. Наиме, он до тада, што је већ речено, није показивао никаквих амбиција ка цару Урошу и ни једног момента му није угрожавао царску власт. Могуће је да му је тада пало на памет да, пошто цар Урош није имао деце, постане овоме савладар и узме учешће у власти. У оквиру тога би се могле посматрати и припреме за обрачун са Балшићима, што би заправо значило да он жели да са сцене уклони оне који отворено нису признавали царску власт. Сходно томе, ако већ нису признавали ауторитет и власт цара Уроша, вероватно би још мање признавали и њега као савладара. С друге стране, када се говори о Балшићима, мора се рећи да се радило о веома лукавој и на све спремној породици, која би му могла направити многе неприлике и то нарочито онога момента када би се прогласио краљем (савладарем). Према томе, било је много мудрије уклонити их док још нису ојачали и док су још били без јачих савезника. Након тога би вероватно дошао на ред и Вукашин, да се и он сломи. Овакво размишљање јесте само претпоставка, али сасвим могућа, јер зашто би Вукашин био тај који се први досетио и приметио да цару Урошу треба савладар? Зашто не би кнез Војислав, као и те како способан човек, био први коме је та идеја пала на памет? Сасвим је друга ствар то што кнез своју могућу идеју није успео и да изведе. С друге стране, кнез је био веома близак цару и сигурно да је могао много лакше да изврши на Уроша утицај у правцу могућег савладарства, него што је то касније имао прилику Вукашин. У прилог томе иде и да су можда били и рођаци, и коначно, кнез је био најмоћнији феудалац у целој Србији, са многобројном зависном властелом. Ништа нормалније него да он буде тај који ће бити царев савладар. Исто тако, тешко да би и сам цар Урош могао имати било шта против такве солуције. Осим што није имао деце, према томе остало је отворено питање наслеђа престола, било је више него очигледно да он није у стању да се носи са разулареном властелом. Балшићи су се већ сасвим отворено отцепили, а ускоро ће и други. И до сада се цар Урош одржавао делом захваљујући вековном ауторитету имена Немањића, али још више тиме што је кнез Војислав стајао иза њега и што је већ тада вршио фактичке дужности савладара. Проглашавањем кнеза за савладара стварно стање ствари само би се легализовало. Сам натпис на његовом гробу у манастиру Бањи код Прибоја на Лиму говори да је кнез био свестан свога значаја и снаге: "Месеца октобра, 25. дана, престави се раб Христа бога Стефан, а зовом велики кнез Воислав све српске, грчке и поморске земље". То што га на надгробној плочи означавају као великог кнеза све српске, грчке и поморске земље може да потврди да је он имао и веће амбиције но што је била његова тадашња титула великог кнеза. Осим тога било је ту и име "Стефан" које су узимали само чланови владарске куће Немањића, па би то говорило у прилог овој тези.

Ово је наравно само размишљање које уопште не мора бити тачно, али изгледа сасвим могућно. С друге стране ако кнезу Војиславу тада није пала на памет таква идеја, сасвим сигурно би му то сунуло у главу само да је поживео коју годину дуже. То би било сасвим нормално јер је и он био у сталној експанзији и вероватно би му убрзо досадило да он, који једини држи праву моћ у Србији, стално сагиње колено пред једним слабићем и човеком којег у Србији нико не поштује због његове снаге. И у досадашњој историји куће Немањића и више је него видљиво да су најјачи владари били управо они који су знали да ударе гвозденом песницом и нису се бојали да на себе обуку панцир. Неко је од Немањића био способнији на бојном пољу, неко у потајном ударцу ножем из мрака, али одлучности су сви имали. Само такве људе је српска властела поштовала, и то искључиво зато јер их се бојала. Цара Уроша се нико није бојао, а понајмање кнез Војислав. Оно мало поштовања према имену Немањића које је цар Урош носио, вероватно да је и тада код кнеза било смањено, а временом би сигурно сасвим ишчезло. И шта би било нормалније него да он сам, пошто је већ најјачи, понесе најпре краљевску, а онда можда и царску круну. Ако не он онда његови синови, јер не заборавимо, цар Урош није имао деце. Можда је тада размишљао да је дошло време да дође до смене династије на српском престолу. Какве би реперкусије то изазвало, остаје само да се претпоставља, али кнез није био слабић и вероватно да би такав његов покушај имао и те какве шансе за успех.

Било како било, кнез Војислав и да је имао овакве намере није успео да их изврши, јер већ у току децембра 1363. године он је како се наводи мртав. Претпоставка је да га је куга покосила, будући да је ова опака болест у то доба харала по јадранској обали. Да ли је баш куга била узрок смрти, не зна се али је сигурно да је он тада био мртав. Међутим, могућ је и другачији расплет догађаја. Ако је кнез Војислав заиста имао планове да постане савладар цара Уроша, сигурно је да то није могло остати непознато осталим обласним господарима. Плашећи се да би могли кроз кнеза Војислава добити одлучног царског савладара (краља), није немогуће да се десила и каква урота међу великашима и да је кнез пао као њихова жртва. То не би било ништа ново, јер су и европски дворови препуни таквих обрачуна, па ни српски по том питању није никако могао да буде изузетак. Сигурно је да осталим обласним господарима никако не би кнез одговарао као савладар, не само зато што он није Немањић (то је мањи проблем за њих), већ више зато што је био јак и одлучан и што би можда скршио њихову самовољу. Њима је идеално одговарао цар Урош са својом неактивношћу и неодлучношћу, будући да су поред њега, иако су му формално признавали да им је он господар, могли слободно да се баве својим пословима и да ратују међусобно проширујући и губећи територије. Мало је ко од њих имао каквих владарских амбиција (једино касније Вукашин), јер таквим владарским захтевима једноставно нису били дорасли, а с друге стране (и то ће се видети), њихови погледи и размишљања никако нису ишла даље од граница њихових поседа. Њима је било једино у главама како да од најближег суседа отму које село или жупу, док их сама држава и њена судбина није ни најмање интересовала. Стога и није чудо што, до Вукашина, нико није покушао да се дочепа царског престола. Све то племство које је окруживало цара Уроша и није било способно за такво размишљање (видећемо како су се понашали пред маричку битку), будући да би царска круна носила и велико бреме одговорности, а они нису били спремни за то. Овако им је било много лакше. Међутим, сви они иако нису били способни и спремни да преузму бреме државне власти, знали су врло добро како да сплеткама некоме сломе врат. Никога они нису поштовали, јер за такво нешто и нису били способни. Једино што су поштовали била је снага и владар који је у стању да витла буздованом изнад њихових глава. Цар Урош или за то није био спреман, или једноставно није био такав човек. Међутим, кнез Војислав је био баш такав силник који није имао никаквог поштовања према било чему када напредује ка своме циљу. Такав човек би можда сломио обласне господаре. Стога би претпоставка о насилном крају кнеза Војислава можда и могла имати смисла.

Сам кнез је иза себе оставио жену Гоиславу са два малолетна сина: Стефаном и Добровојем. Међутим, била је ту и гомила проблема. Сасвим је сигурно било да сама удовица неће успети да се одржи на тако великој територији, нешто због непогодног положаја територија, али далеко више због тадашње ситуације. Тада је наиме била права јагма за туђим територијама, па је и кнежева смрт била идеална прилика за неке да се осамостале, а за друге да се дочепају његових територија. Међу њима нису Гоислави и њеним синовима били највећи непријатељи Вукашин и Угљеша, како би се то можда могло очекивати. Њихов најопаснији супарник био је из њиховог властитог дома. Ради се Николи Алтомановићу, сину Алтомановом (рођени брат кнеза Војислава). Он је у то доба био веома млад (рођен око 1348. године) и већ је показивао црте свога напраситога карактера. У сваком случају, ради се о једној самосвојној и веома интересантној личности, којој не недостаје извесне романтике и тајанствености. Његови потези су узбуђивали савременике, а и данас Никола Алтомановић ужива, помало и незаслужено, углед опасног грубијана, мада он са својим поступцима никако није одударао од осталих српских великаша. Но, о њему ће касније бити много више речи.

У то време изненада нестаје и деспот Оливер, некада најмоћнији великаш на двору цара Душана. Од доласка на власт Уроша, њему скоро да се губи траг и није познато шта се са њиме дешавало. Вероватно да је остао на својим територијама, али није имао више било каквог удела у политичком животу. На њега би се можда могао односити навод Пајсија Јањевца, у којем коментарише да цар Урош од свог доласка на власт није обраћао пажњу на савете старијих, већ се окренуо искључиво ка младима. "Био је толики разумом, да су се сви дивили, успевао је из дана у дан у доброти и разуму, не примајући савете старих, а држећи савете младих" (Пајсије Јањевац). Исто то наводи и "Летопис Пећки" када каже: "И роди сина Уроша четвртога, године 1337. Тај Урош красан и доиста диван изгледом, али млад разумом беше, и одвише кротак и милостив, савете старих одбациваше, а савете младих примаше и вољаше" (Летопис Пећки). О томе је дочуо чак и јаничар Константин Михаиловић који у "Јаничарским успоменама" коментарише: "а после њега је остао син његов Стеван Урош, који је лоше управљао царством: због греха оца његова Господ Бог му је одузео разум, јер напустивши верне заслужне слуге, он се приклони новима и невернима, који га пак прозваше Луди Урош". Дакле, могуће је да се Оливер није могао наметнути Урошу, осетио се сувишним, а можда и угроженим и стога се склонио са двора. Од тада је углавном боравио на својим имањима. Међутим, он је контролисао велике комплексе територија и сасвим је схватљиво да је морао ускоро постати трн у оку нагло ојачалим обласним господарима и то првенствено Вукашину. У то време Вукашин је већ веома јак и утицајан на двору и цар га је удостојио и титулом деспота. "Овај Вукашин удостоји се од њега части деспотског чина,.." (Летопис Пећки). Тада је већ морао Оливер да Вукашину засмета у његовим територијалним амбицијама (не политичким, јер се Оливер политиком мало бавио). Углавном на сцени одједном Оливера више нема, а ако се стварно склонио у манастир (замонашио се), како се негде претпоставља, онда је то једино могао учинити зато што га је на то неко натерао. Тај неко је могао бити по свему судећи баш Вукашин, коме је након Оливеровог нестанка и припао највећи део његових територија. Колико је Вукашин заграбио Оливерових поседа види се из тога што Оливеровим синовима Крајку и Русину није остало скоро ништа, па су морали да Лесново одузимају од Хиландара иако га је њихов отац (Оливер) још давно поклонио манастиру. Уколико је смрт или повлачење у манастир деспота Оливера дошла баш у то време (дакле негде око смрти кнеза Војислава) онда се може рећи да је Вукашина пратио изузетно сретан (мада је вероватније да је у питању много више с п р е т а н случај. Све се то десило некако у кратком размаку времена да би се могло рећи да Вукашина служи само "срећа". С једне стране, смрт најмоћнијег великаша на двору цара Уроша (кнеза Војислава) одједном отвара Вукашину могућност да стекне највећи могући утицај на цара, а с друге стране, нестанак деспота Оливера ствара шансу да се Вукашинов територијални посед по Македонији несметано шири.

Но, није једини деспот Оливер био тај који је тајанствено нестао омогућујући Вукашиново ширење. као што ни он није био тај који је једини користио сва могућа средства. Слично Вукашину, радио је и његов брат Угљеша, који је искористио нестанак деспота Дејана. Деспот Дејан је држао веома пространу област која се простирала између скопске Црне горе и горњег и доњег тока реке Струме. Пошто је био ожењен са Теодором, сестром цара Душана, цар Душан му је доделио титулу севастократора, а цар Урош касније и титулу деспота. Након смрти Дејанове, његове територије, изузев жупе Жеглигова и Горњег пострумља, присвојио је властелин Влатко Паскачић. Постоје оправдане сумње да је у комадању деспотових територија тада учествовао и Угљеша. Он је искористио веома повољну прилику да присвоји углавном оне области које су се граничиле са серском облашћу, где се опет он налазио. Никоме тада није падало на памет да води рачуна о малолетним синовима деспота Дејана који су се звали Драгаш и Константин и који ће касније бити и те како битни. Од смрти деспота Дејана користи су извукли и Вукашин и Угљеша, не толико можда кроз проширење својих територија (што и није сигурно), колико кроз то што је деспотовим нестанком нестало и последње иоле јаче личности која би могла да у том крају парира Мрњавчевићима. Додуше, било је још обласних господара који су се тада уздизали или су падали (Никола Стањевић, браћа Голубићи), но они за нашу причу немају неки посебни значај, као што немају ни неку посебну улогу у догађајима који сада следе.

Смрт кнеза Војислава је отворила нека питања у српској царевини. Можда се очекивало да ће цар Урош сада да одахне, јер се ослободио туторства овог моћног великаша, међутим то се није десило. Управо је цару највише недостајао кнез Војислав, тако да није никакво чудо што је он постао ускоро плен Вукашинових амбиција. Уопште није било сумње да ће, ако то ико буде, баш Вукашин бити онај великаш који ће преузети ону улогу коју је до тада имао кнез. Вукашин је тада заиста и био најјачи, а уз подршку свога брата Угљеше, који је стварно владао Сером (царица Јелена тек формално, али ни то неће још дуго), такмаца једноставно није имао. Додуше, тешко да је било ко од осталих иоле јачих велможа имао жеље и амбиције да стекне одлучујући утицај на цара Уроша. И они преостали ситнији и крупнији властелини који су можда очекивали да би милошћу цара Уроша могли нешто постићи, ускоро су се могли уверити да на царском двору нема више ничега ради чега би се вредело потрудити. Ту се још једино могло добити високих титула које су биле "празне", јер никоме више нису ништа значиле. Скоро све територије и богатства држали су обласни господари и ко је желео успон, морао је тражити милост код њих, а не код цара. Тада је дошло и до потпуног расцепа међу српском властелом на ону која је из старих српских земаља (Рашка, Травунија, Хум) и ону која је из грчких земаља.

До тог момента властела из грчких земаља се показала као амбициознија, јер је поседовала и више титуле (деспот Дејан, севастократор Влатко Паскачић, деспот Вукашин, кесар Војихна итд.) и више самосталности (истина и далеко веће поседе, а самим тиме и богатства) у односу на властелу из старих српских земаља. Додуше, за живота кнеза Војислава, на цара Уроша, захваљујући кнезу, имали су више утицаја велможе из старих српских земаља. Но, након кнежеве смрти све се то изменило. Вукашин одједном добија пресудни утицај на цара, што властели из старих српских земаља за прво време није много сметало, али Вукашинова амбиција и његови следећи потези нагло са распалили дуго успављивани антагонизам. Но, не треба мислити да је само Вукашинова бескрајна амбиција и частољубље њему прокрчило пут ка врху у српској држави. Имао је он доста подршке од стране друге властеле која је у свему томе налазила и неку своју рачуницу.

Најпре, подршку Вукашину, али и Угљеши, пружала је царица мати Јелена. Какву је она рачуницу у свему овоме налазила није баш тако лако открити, тим више што ће њу, само пар година након смрти кнеза Војислава, баш Угљеша, којег је тако свесрдно помагала, немилосрдно отерати из Сера и преузети ту област. Она је пружала подршку Мрњавчевићима искључиво због свога самољубља, а да је оно било велико, видело се из њеног целокупног живота. Док је цар Душан био жив, она је имала и те како велику улогу у политичком животу Србије, а након његове смрти пожурила се да завлада серском облашћу и тиме на себе навукла мржњу кесара Војихне, који је имао исту такву идеју. Од самог почетка она је са новим царем, својим сином, Урошем сарађивала веома добро, али су временом ти односи између њих ипак захладнели, но ипак никада у толикој мери да би их потпуно раскинули. Но, временом царица Јелена се потпуно осамосталила у серској области, али то је имало за последицу да је изгубила сав утицај на свога сина, цара Уроша. Она је вероватно најбоље од свих познавала свога сина и била и те како свесна да се ради о неодлучном човеку, поред којег ће се царство расути. Вероватно је и то разлог да је пожурила да завлада серском облашћу што пре знајући да њен син неће имати снаге да је у тој њеној намери спречи. На крају је у томе и успела, међутим сада је била сувише далеко од сина на којег одлучујући утицај има кнез Војислав. Осим оног најнужнијег поштовања према њој као бившој жени свога господара, цара Душана, којем може да захвали свој садашњи успон, кнез Војислав није показивао ништа више. То је осетила и она, али због тога што је кнез имао одлучујући утицај на цара Уроша, царица је била потпуно немоћна. Дакле нашла се одједном изван свих одлучујућих догађаја у којима је све до тада узимала тако радо пуног учешћа. Тада је и те како осетила колико је политичка судбина превртљива, но праве последице тек ће да доживи. Остале су јој само сплетке, што је она и искористила.

Она није могла да другачије утиче на то да смањи власт и утицај кнеза Војислава, осим да пронађе неког другог великаша којег би подржала и на тај начин га супротставила моћном кнезу и тиме га постепено истиснула. Најпогоднија личност за то је био Вукашин, који је баш у то време у Македонији формирао своју област и није био далеко од серске области. С друге стране, он је био рођени брат Угљеше, који је боравио код ње у Серу и чију способност она није могла а да не примети. Највероватније да је преко Угљеше она и нешто боље упознала Вукашина, кога је до тога момента могла знати само површно. Ту је њој сигурно сунуло кроз главу да би својом подршком могла Вукашина да уздигне на двору цара Уроша и да преко Вукашина оствари на сина утицај који до тада није имала. Ипак, није никако немогуће ни то да су лукави Мрњавчевићи успели да њој наметну ту идеју, па је она целу ту ствар гурала мислећи да је њена. Међутим, ту се очигледно прерачунала, јер су и Вукашин, али и Угљеша имали своје сопствене планове па се до краја десило да уместо да она искористи њих, они су искористили њу. Но, у то прво време након смрти кнеза Војислава они сарађују веома добро и чинило се да је сада прави тренутак да се Вукашин прогура на оно место које је до тада држао кнез Војислав.

С друге стране, ни браћа за све ово време нису седела скрштених руку. Осим што је Вукашин постепено, али ипак нешто успорено, проширивао своју територију, Угљеша је постао веома битна личност у Серу и постепено истискивао царицу Јелену. Исто тако, они су помоћу породичних веза на своју страну привлачили и један значајнији део важне властеле. На првом месту, сам Угљеша, био је ожењен са ћерком кесара Војихне који је господарио Драмом. Са Балшићима су успостављени односи захваљујући женидби Вукашинове ћерке Оливере са Ђурђем Балшићем. "С краљем Вукашином су живели у миру, јер је Ђурађ имао за жену његову кћер Милицу,..." (Мавро Орбин). Орбин греши овде у имену, будући да се Вукашинова ћерка звала Оливера, а не Милица. Вукашинов син Марко (Краљевић Марко) био је опет ожењен са ћерком Хлапена који је био намесник у северној Грчкој. По свему судећи била је успостављена и породична веза Угљеше и севастократора Влатка. Сва ова властела, повезана породичним везама, међусобно се помагала у формирању својих области, тако да су они представљали и те како јак блок. Што је још важније, они нису ни мало оклевали, тако да након смрти кнеза Војислава почиње одмах и поход Вукашина ка главној позицији у Србији. Додуше, ту сада и није требало много тога учинити да би се то постигло, јер и до тада је Вукашин био најснажнији након кнеза Војислава, тако да је након кнежеве смрти требало само заузети његово место. То је учињено толико брзо да помало и изненађује са колико је лакоће цар Урош пао под утицај Вукашина.

Већ четири месеца након смрти кнеза Војислава (јануар 1364.) имамо сведочанство нове снаге Вукашинове. Наиме, Дубровник је покушавао да на неки начин отвори трговачке путеве кроз Зету, коју су држали Балшићи и да би то успели они се обраћају Балшићима, што је нормално јер су они држали овај крај. Међутим, помало изненађује то што се они обраћају ни мање ни више већ Вукашину, тражећи од њега да се он заузме код Балшића. Дакле, Дубровник то не тражи од цара Уроша, јер зна да је он немоћан, али као веома спретни политичари, знају ко им може стварно помоћи, односно знају ко је права снага у Србији. Осим тога што је најмоћнији у Србији и што може учинити и оно што цар не може, Вукашин има и породичне везе са Балшићима, што га чини још погоднијим за помоћ Дубровнику.

46. Вукашин као краљ

У том првом периоду након смрти кнеза Војислава успон Вукашина је ипак тек постепен, тако да није привлачио неку посебну пажњу и подозрење код властеле у Рашкој. С једне стране, њих нису посебно занимали догађаји у Македонији, где се Вукашин ширио, још мање их је интересовала серска област, а чини се да их ни догађаји око цара Уроша нису много бунили. Заправо, и сама властела која се дизала баш тада у Рашкој, нарочито Лазар Хребељановић, Вук Бранковић и Никола Алтомановић, отимала се међусобно за поједине територије, тако да нису имали ни воље, а ни неке посебне снаге да се интересују за догађаје у далекој Македонији. Питање је и колико су имали политичке мудрости и далековидости да разумеју шта се то све догађа око цара Уроша. Ипак се мора признати и то да је Вукашин био изузетно тактичан у својим потезима, не радећи ништа сувише нагло, како не би изазвао подозрење. Оваква тактика, мудро смишљена, тешко да је била његово дело, а имајући у виду каснији развој догађаја, сасвим је сигурно да је духовни отац свега био Угљеша.

Управо тада долази до једног догађаја који ни до данас није до краја разјашњен и који ће изазвати много више последица но што се уопште могло и мислити. То је било проглашење Вукашина за краља, односно његово проглашење за савладара цара Уроша. Овај догађај пада негде у време август – септембар 1365. године и обухвата не само крунисање Вукашина за краља, већ и уздизање Угљеше на звање деспота. Вукашиново уздизање, односно његово крунисање за краља, десило се на неком од сабора српске властеле, уз присуство цара Уроша. На овом сабору сигурно није било присутно сво српско племство, већ само један његов део, будући да Рашка властела никада није признала Вукашина за краља. Стога и претпоставка да они овом сабору нису присуствовали, што значи да су се отворено изјаснили за Вукашинове противнике. Исто тако, могуће је да је овом догађају присуствовала и сама царица Јелена која је и до тада давала пуну подршку Мрњавчевићима, па се може претпоставити да она сигурно не би пропустила овај догађај. Ако већ није била на том сабору, оно је за њега сигурно знала и одобравала га сасвим отворено. Дуго се мислило да је Вукашин узурпатор, односно да је титулу краља сам узео без Урошевог одобрења. Међутим, данас је сигурно да је то учињено по Урошевој вољи и да није постојала никаква присила да би се обавио тај чин. У тадашњој ситуацији цар Урош је био у заиста тешком положају будући без новца, без војске, без ауторитета. Њему самоме највише од свега је требала подршка једног јаког великаша, а од Вукашина он тада стварно није имао бољег избора. Ако се претпостави да је и царица Јелена пружила оваквом потезу своју подршку, онда се заиста не види како се цар Урош уопште могао одупрети и не дати пристанак да му Вукашин буде савладар.

Овај догађај је веома узбудио савременике и то из више разлога. С једне стране, што је можда и највећи разлог, Србијом је већ скоро два века владала једна династија: Немањића. Једноставно нико није могао да замисли да Србијом влада било ко други осим ове породице. Колики је ауторитет Немањића био, види се из тога што је и тако неодлучан владар попут Уроша владао, а да му за цело време његове владавине ни једног момента није претила опасност да га неко сруши са престола. Незадовољства његовом владавином било је на претек, али то још увек није стварало такве незадовољнике који би ишли на рушење једног од Немањића. Сада се одједном појављује Вукашин који руши целу ту вековну традицију и њега је зато мало ко могао да трпи на престолу (макар и са владарском). Вукашина су подржавали практично само они који су имали неке користи или су били у односу зависности, тако да су се прави сукоби тек могли да очекују. С друге стране, Вукашиновим уздизањем на краљевски престо, српска властела из грчких земаља је добила апсолутну превагу, а односи између њих и властеле из Рашке никада нису били добри. Конзервативна Рашка, језгро српских земаља, која је очувала стару традицију и обичаје, никако није могла да прихвати да им властела из грчких земаља сада води државу. Све до тог момента Рашка је била та која даје основни тон српској политици, но сада се то одједном изменило.

Све је то Вукашин морао знати онога момента када је примио краљевску круну на главу. Ако већ он није био тога свестан, био је вероватно Угљеша. То се одмах осетило. Наиме, Угљеша, као изузетно виспрен човек, вешт и интелигентан политичар, који никако није био груби силеџија, знао је да се Мрњавчевићи морају најпре учврстити на власти. Вукашин је имао велики део територија којима је владао, један део властеле (Балшићи, севастократор Влатко, кесар Војихна) био му је наклоњен због породичних веза (не из љубави), али сам Угљеша није имао ни једну област којом би владао. Додуше, у Серу он већ дуже време у потпуности држи власт, а царица се води само формално као господар Сера, али то ипак слаби његов положај. Стога непосредно након крунисања Вукашина за краља, а његовог проглашења за деспота, Угљеша отера царицу Јелену из Сера и загосподари овом облашћу. Осим што је коначно постао господар једне значајне области, Угљеша се коначно ратосиљао и царице Јелене, од које се извукло све што се могло. Сада је она могла да буде само сметња, а била је толико безначајна и без утицаја у Серу да би била лудост не искористити њену слабост.

Шта су добили Мрњавчевићи тиме што је Вукашин проглашен за краља – савладара цара Уроша? У самом почетку скоро ништа, а касније само проблеме који су на крају резултирали ратом против рашке властеле. Шта је добило царство? Вероватно још мање неголи сам Вукашин. Наиме, велики део српске властеле није уопште признавао цара Уроша за свога господара (за цара да, али не и за господара), тако да је ситнија властела признавала за свога господара некога од моћних обласних господара, а они сами нису ни до кога држали, а понајмање до краља Вукашина. На тај начин Вукашиново крунисање је само убрзало процес цепања царства на области. Оно мало што је признавало Уроша, сваким даном се све више смањивало, а нарочито од тренутка када је Вукашин крунисан. Помало иронично делује констатација да је највише добио ни мање ни више већ сам цар Урош, који би по логици ствари, пошто је добио савладара, требао бити у својим правима окрњен. Међутим, он је кроз Вукашина добио прилику да добар део послова царства, које он сам није био способан да обави и које је до недавно обављао кнез Војислав, једноставно пребаци на Вукашина. Можда је то њему било олакшање, али само у почетку, јер се ускоро уверио да Вукашин није кнез Војислав и да је крунисање Вукашина само један део Вукашинових амбиција и то оних почетних. Тачније речено, Вукашин самим крунисањем још увек није до краја открио које су му намере, он ће то учинити тек касније. Сада је било других брига.

Одмах након Вукашиновог крунисања кренули су Мрњавчевићи да повећавају своје области. Угљеша је преузео серску област тако што је отерао царицу Јелену. За то време Вукашинови потези су били далеко шири. Најпре је отерао великог војводу Николу Стањевића у манастир и преузео му области. Након тога завршио је са освајањем западне Македоније, задржао је и Скопље и Призрен. Затим је кренуо на север, заузимајући Приштину и Ново брдо, у суштини покушавајући да се пробије у Рашку. Тада је и Приштина постала његов престони град. "Краљ Вукашин одредио је Приштину као престони град и држао сву околну земљу" (Мавро Орбин). Но, у продору ка северу, на Рашку, није имао више скоро никаквог успеха. Сада су се испречили рашки властелини попут Вука Бранковића, Николе Алтомановића и челника Мусе. Изгледа да је у дотадашњим акцијама Вукашин иступао као краљ и своје нападе оправдавао тиме да заводи ред и послушност међу непокорном властелом, односно да је заправо иступао у име цара Уроша. "Припојивши, наиме деспоту Вукашину многе покрајине, даде му такође титулу краља. Тим поводом Вукашин поче угњетавати многе личности тога краљевства, иступајући као да то чини по упутству цара и ради учвршћења његова царства" (Мавро Орбин). Тешко да је Вукашину помагало то што се позивао на цара Уроша, непокорна властела није више уопште марила за цара, а још мање за њега као краља.

У досадашњој причи нису спомињане околне земље, тако да се стиче утисак да су оне на догађаје у Србији имале веома мало утицаја и да су све догађаје који су се тамо дешавали само гледале са стране. Такво запажање би добрим делом могло бити и тачно. Са северне стране, Угарска је осим краткотрајне експедиције током 1359. године, која је завршена траљаво, углавном само регистровала шта се дешава по Србији, немајући било какве намере да се уплиће у тамошње догађаја. За то време Бугарска, други сусед Србије, била је у страшним превирањима и стога више обузета сопственим проблемима, тако да није била у стању да брине и о туђим. Трећи сусед, Византија, распадала се, немајући ни снаге, а ни воље да искористи нагло распадање српске царевине, не би ли себи обезбедила барем делимични повратак раније изгубљених територија. Византијска неспремност не треба да изненади, будући да је она на својим границама имала нову силу која се до сада тек спорадично појављивала. Били су то Турци. Колики је био турски замах види се из тога што су се већ 1359. године они појавили и под зидинама Цариграда. За утеху, Цариград још увек није био у опасности, будући да је био окружен јаким бедемима, па га Турци нису ни покушавали да заузму. Но, за узврат су преплавили Тракију, а затим заузели Димотику (1361.) и коначно следеће године узели су и Једрене. Током 1363. године пада и Пловдив, а султан преноси своју престоницу из Азије, најпре у Димотику, а онда у Једрене.

Да ово више нису само спорадични упади, већ да се ради о систематском освајању могло је бити јасно из најмање два разлога. Први је био тај што су Турци све освојене територије нагло насељавали својим становништвом, док је домаће становништво углавном отерано као робље у Малу Азију. Други разлог је био у томе што је султан сасвим отворено преселио престоницу у Европу, очигледно желећи да буде што ближи месту ратних операција које су очигледно тек требало да се размахну, а што је требало да значи да ће турска сила ускоро из све снаге да закоракне на Балкан, а касније и даље. Византија је одахнула када је током 1362. године умро турски султан Орхан, од неке заразе изгледа, очекујући да ће сада Турци да се нађу у збрци, у борби око престола. Они су наивно веровали да су ова освајања византијских територија плод Орханове насртљивости, те да ће његовом смрћу Турци да се врате у Малу Азију. Међутим, десило се то да се султанског места дочепао Орханов млађи син (престолонаследник Сулејман је умро 1357.) Мурат I (1362-1389.), изузетно предузимљив војсковођа и владар, још спремнији и властољубивији владар и ратник од свога оца Орхана. Мурат је вероватно осећао страшну нетрпељивост према Византији и због својих личних разлога, будући да су Византијци сплеткарили чак и по питању султанскога престола након Орханове смрти. Они су наиме прижељкивали да Халил, зет византијског цара Јована, постане турски султан. Но у томе не успевају, а Мурат се супротно њиховим жељама и потрошеном новцу дочепа султаната. Одмах по седању на султанску столицу, он обнавља војне походе и на византијске територије. Муратов војсковођа Лала Шахин заузима Једрене, а султан Мурат ускоро своју престоницу Бурсу сели баш у Једрене не би ли био ближе следећим догађајима. Међутим, већ је тада било видљиво, а султану Мурату и сасвим јасно, да он са својом војском, каква је тада била, још увек није спреман за удар на Цариград. Он је ипак био сувише утврђен за њих, а Мурат сувише мудар да то не би увидео, стога је правац турских продора усмерен према Бугарској и српским земљама које су се налазиле око Струме и Вардара. У оквиру тога најпре је освојена Кумуцина, седиште византијске покрајине Волерона. Сада је било више него отворено приказана турска намера.

Само сељење турске престонице у Европу требало је да буде довољна опомена за све оне који су се налазили на мети турског удара, али очигледно да није. Истини за вољу, Византијци су добро схватили каква опасност прети од Турака, па су у оквиру тога познати узалудни покушаји цара Јована Палеолога да покрене Европу на крсташки рат. Он је тражио помоћ у Италији и Француској, али узалуд. Цар тражи касније помоћ и од Угара (1366.), па се до краја понизио одлазећи им на ноге, али и ту без икаквих резултата. Нико није имао разумевања за византијске проблеме, али ни слуха за надолазак турске плиме. Посебно изненађује кратковидост Угарске, чији се краљ заплитао у све могуће сплетке и ратове по Европи, не видећи непријатеља на прагу своје куће.

У то време пада и један веома интересантан покушај цариградске патријаршије, а који је везан за измирење са Српском православном црквом. Правилно увиђајући да су Византија и серска област подједнако изложене турском удару, те да је савезништво између њих питање опстанка, поведени су преговори о могућој сарадњи. Иницијатор је била Византија. Током 1364. године цариградски патријарх Калист је допутовао у Сер, где је још увек владара царица Јелена. У плану су били преговори о будућој борби са Турцима, међутим да би се ови преговори могли успешно обавити, било је потребно претходно уклонити једну препреку која се налазила у црквеном расколу између Српске и Цариградске православне цркве. Раскол је дошао због тога што је цариградски патријарх (и то баш Калист) својевремено анатемисао српског патријарха и цара Душана, а због тога што је Душан, приликом свога крунисања за цара, уздигао Српску православну цркву на степен патријаршије, а да за то није имао дозволу од цариградског патријарха. У суштини, разлози за анатему су били мање канонске или верске природе, а више политичке, будући да је то Калист урадио под притиском Кантакузена, који је у то доба наваљивао на Србију, па му је требао овакав црквени раскол. Иако га је имала у веома непријатној успомени (што је сасвим разумљиво), царица Јелена се показала на висини и примила лепо патријарха који је њој и њеном мужу (цару Душану) направио толико неприлика. Интересантан је тај покушај цариградског патријарха. Он је прогутао свој понос и дошао на двор царице оног цара (Душана) на којег је не баш тако давно бацио црквено проклетство. Питање је како се он осећао док је прилазио двору у Серу, вероватно помало се прибојавајући како ће га царица примити. А она је имала и те колико разлога да се сећа његовог проклетства и свих оних неприлика које је имала тада, али које је и сада осећала.

Сасвим су јасни мотиви којима су се руководили Византијци, али није баш најјасније које су биле намере царице Јелене. Да су Византијци били свесни опасности од Турака, ван сумње је, али питање је да ли је и царица Јелена била толико политички далековида? Да ли је она из Сера могла схватити каква опасност долази из Мале Азије ? Судећи по свему, требала је бити свесна, јер је Једрене пало 1362. и од те године султан Мурат борави у Европи, веома близу Сера. Међутим, њени мотиви за разговоре са патријархом Калистом били су могуће ипак сасвим друге природе. Њу је можда више интересовало црквено помирење и превазилажење раскола српске и цариградске цркве, које је као љута рана трајало скоро двадесет година. Она је била већ старија жена којој је власт у Серу полако измицала из руку, више наклоњена размишљањима о успоменама о далекој прошлости када је била царица и имала стварну моћ. Из тих далеких дана њене и мужевљеве моћи остала је као ружна успомена анатема коју је бацио патријарх Калист, који ето баш сада долази, као одјек далеког времена, и то баш код ње на двор. Ипак, она није мислила да се освети. Осетила је да би то могла бити прилика да исправи оно што није успео да поправи ни њен муж цар Душан, иако се заиста трудио да постигне помирење две цркве. Било како било, ако је тако и мислила, није успела да своје намере до краја и спроведе. На серском двору, већ добро остарели Калист, изненада умире. Царица Јелена га сахрани у цркви серске митрополије уз највеће почасти. Тиме је црквено помирење српске и цариградске цркве остављено за друга времена, и без царице Јелене.

У наведеним преговорима морао је учествовати и Угљеша, као најзначајнија политичка личност Сера, а тада је могао чути од патријарха Калиста нешто више детаља о турској опасности. Да подсетимо, у то доба још увек Вукашин није постао савладар цара Уроша, нити је Угљеша деспот, а серском облашћу влада царица Јелена. Дакле, ни Угљеши тада ови преговори о савезу са Византијом и помирењу цркава не значе много и он са њима сигурно није био опседнут у оној мери као царица Јелена, будући да су пред њим и Вукашином сасвим други планови. Колико је он о Турцима тада знао и колико је схватао опасност од њих остаје само да се претпоставља. Ипак, имајући у виду његове касније потезе, сасвим је могуће да је њему већ тада било јасно са које стране иде права опасност, али тада он није имао ону снагу коју ће имати касније. С друге стране, што је веома важно, он се упознао из прве руке са проблемима црквеног раскола, схватио не само снагу цркве већ и добру вољу цариградског патријарха за помирење. Управо његови каснији потези на помирењу цркава као да су инспирисани овим преговорима са патријархом Калистом. На крају, смрт патријарха Калиста означила је крај било каквих преговора између Византије и Сера о могућем савезништву и помирењу цркава, али Угљеша није заборавио овај сусрет.

Након крунисања Вукашина за краља било је велико питање каква ће бити сарадња између Вукашина као краља и цара Уроша. У самоме почетку била је веома добра. Додуше и то треба схватити само условно, јер праве сарадње ту није могло ни бити. Овлашћења и цара и краља су скоро иста, тако да је Вукашин, иако само краљ, могао самостално да делује што је он на крају крајева и чинио. У том свом деловању он одаје дужно поштовање цару Урошу, али само то. Тада се јавља и проблем који прети да постане озбиљан, будући да је његова власт као краља у Србији врло дискутабилна. Наиме, Вукашина не признаје властела, изузев оне која му је лично подложна. Но, то Вукашину није било посебно ни важно и у прво време није био тиме посебно оптерећен очекујући да непокорну властелу натера оружјем на поштовање. Додуше, у првим својим војним акцијама, чија је сврха била ограничена само на то да повећа своју независну област, иступа као краљ, али све је то са ограниченим циљем. То зато што та освајања нису имала као последицу учвршћење царевине или царске власти, или коначно власти краља, већ само Вукашинове личне власти, односно, као што је већ наведено, ширење Вукашинове независне области. У суштини Вукашин још увек наступа као обласни господар, а не као краљ који штити државу. Шта је цар Урош очекивао од свога савладара Вукашина тешко је рећи. Ако је мислио да ће помоћу Вукашина да учврсти власт и да оснажи своју пољуљану позицију, онда се грдно преварио. Вукашин је од самог почетка сасвим самосталан у свом деловању и ради искључиво у своју корист, мада одаје дужно поштовање цару нити једног момента не оспоравајући његову власт. Све и да је хтео, цар Урош никако није могао Вукашина спречити у његовим намерама, будући да су му новчана средства била ограничена и самим тиме и његова војна самосталност је била минимална. Тачније речено, цар Урош више није имао у служби страних плаћеника будући да није био у стању да их плаћа, а домаћу властелу никако није могао да натера на послушност. Управо захваљујући томе цар Урош је сигурно био у подређеном положају у односу на Вукашина, који је био и те како војно јак.

Ипак, Урош је имао титулу цара и самим тиме у хијерархији је био изнад Вукашина који је био само краљ. Ту ситуацију ни сам Вукашин никада није оспоравао, а да је то тако види се из портрета у цркви св. Николе у Псачи, коју је подигао властелин Влатко Паскачић. Сам Влатко је био у веома добрим односима са Мрњавчевићима, али и са царем Урошем, па на тај начин фреска у његовој задужбини говори довољно сама по себи. Наиме, на северном зиду манастира у Псачи насликани су цар Урош и краљ Вукашин заједно, али тако да је Урош са десне стране, а Вукашин са леве стране, чиме је цару Урошу (зато што је са десне стране) дата аутоматски предност у хијерархији. Практично, то значи да се Вукашин у то доба (1365-1370.) још увек није дрзнуо на сам царски престо. По свему судећи, он и није намеравао да по било чему (изузев власти) угрози саму цареву личност, вероватно будући свестан да би било какво насилно уклањање Уроша могло изазвати властелу у Рашкој. Са те стране цар Урош је био безбедан, али од његове царске власти остало је веома мало. Због таквог односа према цару, као и због самог чина крунисања за савладара, Вукашин је навукао страшну мржњу против себе, а та мржња чини се траје и данас. Додуше, изгледа да је и сам Вукашин добрим делом заслужан за такав однос према себи. Наиме, уметник који је сликао фигуру цара Уроша и краља Вукашина у манастиру Псачи није успео да избегне своју несимпатију према Вукашину сликајући га као кржљавог старца са дугом белом брадом и косом, како стоји поред цара Уроша који је опет насликан као крупан, леп мушкарац. Читава Вукашинова фигура одише нечим лукавим, подмуклим, док је Урош светачки миран и узвишен. Тиме је и на више него очигледан начин приказано шта се о Вукашину у то доба заправо мислило, а што опет није далеко од стварне истине. У време када је овај портрет сликан, између цара Уроша и Вукашина сигурно да више није постојао ни минимум било какве сарадње, будући да Вукашин није према Урошу више имао било каквог поштовања. У каквом се бедном положају тада цар Урош нашао види се из тога што је морао да се током 1367-1368. године склони у Солун, и то код неких бивших чиновника покојног цара Душана. Да ли се он ту склонио од Вукашина или је његов боравак у Солуну имао неку другу сврху, остаје ствар процене, али сам царев поступак може да предочи његов стварно јадан положај у то време.

Такав положај цара Уроша и Вукашиново отворено наметање сигурно нису могли остати непримећени и без реакција властеле из рашких земаља. С једне стране, њима је одговарала заузетост Вукашинова по Македонији, где је овај учвршћивао своју власт, тако да није посвећивао сувише пажње северној страни царства (Рашкој), што је опет омогућило нагли успон нових обласних господара. У првом реду ту су били Лазар Хребељановић, Вук Бранковић и надасве Никола Алтомановић. Ова тројица су се нагло пробила међу најмоћније српске обласне господаре, што наравно није могло да измакне будном Вукашиновом оку. С друге стране и ови нови рашки обласни господари су добро знали да ће Вукашин онога момента када среди ствари по Македонији да удари и на њих, те да их једног по једног сломи. Да ствар за њих буде још гора, он ће то учинити сасвим легално, будући да је Вукашин њихов (ма колико се они са тиме не слагали) краљ и на неки начин господар, који има право да од њих тражи пуну послушност. То што Вукашин није одмах након крунисања кренуо да по Рашкој сређује ствари била је велика срећа за њих, будући да они не би били у стању да га зауставе. Можда се Вукашин тада помало и прерачунао, желећи да на првом месту заокружи своје поседе по Македонији. Заправо у њему је на првом месту прорадила ситна свест обласног господара, док је краљевска улога за тренутак остала у другом плану. Могуће је да рашки обласни господари и нису за Вукашина представљали неку посебну претњу па је он рачунао да ће са њима изаћи лако на крај онда када заокружи своје поседе. Било како било, то је међувреме добро дошло рашкој господи да прошири своје области. Због даљњег тока приче, о овим обласним господарима биће на овом месту нешто више речи.

Свакако најинтересантнији за даљњу историју Србије јесте Лазар Хребељановић. Само порекло његове породице није баш најјасније, тако да се родоначелник не зна. Оно што се о њима зна је веома мало. Лазарев отац се звао Прибац и његова баштина се налазила негде око Новог брда. "Овом пређереченом кнезу Лазару би родитељ велики слуга царев Прибац, који великом цару Стефану приблиз биваше усрдношћу и љубављу, телесним узрастом и врлим навикама, тако да су обојица као један изгледали, или, такорећи, везани беху љубављу као да су једна душа у два тела" (Повесно слово о кнезу Лазару од патријарха Данила). Прибац је службовао на двору цара Душана, али са скромним титулама логотета, а онда пехарника (велики слуга). Сама титула коју је Прибац уживао сигурно га није могла довести у такву близину и присност са царем како то ови наводи покушавају да објасне, тако да се ти подаци могу узети тек са великом дозом резерве. Заправо, Прибац је припадао ситној непознатој властели коју је цар Душан једним делом уздигао, али сам Прибац није успео да у тој хијерархији допре нешто више, но и то је било сасвим довољно да обезбеди његовом сину Лазару приступ у царску службу. У сваком случају то је био и врхунац дворске каријере Лазаревог оца Прибца.

Сам Лазар се родио око 1329. године у Прилепцу око Новог брда, а оженио се око 1353. године Милицом која је била ћерка кнеза Вратка, а који је опет потицао од лозе Вукана Немањића (био му праунук). На тај начин Лазар је преко женске стране ушао у лозу Немањића, што можда није њему самоме било толико битно, али ће касније бити његовим потомцима. "Друга грана: Вукан велики кнез роди Стефана, Стефан Димитрија, постаде инок. Димитрије роди синове и кћери; први Вратко кнез. Вратко кнез роди Николу жупана и кнегињу Милицу, и би удана кнезу Лазару" (Пајсије Јањевац). Са њом је имао два сина (Вука и Стефана) и пет ћерки (Мару, Јелену, Драгану, Теодору и Оливеру), мада има и другачијих мишљења. "А ова постаде супруга великога кнеза Лазара и роди три сина: тј. великоименитога овога деспота Стефана, и Вука и Добровоја" (Константин Филозоф). Сама Лазарева служба на двору цара Душана није била бог зна како успешна, будући да од титуле ставиоца није мрднуо. Стога сви наводи о његовим изузетно блиским везама са царем Душаном јесу само легенда, која нема никакве везе са истином. "А велики кнез Лазар из детињства бејаше много у свим благим делима украшен и у свим врлинама показиваше се племенит, велеуман, кротак и мужеван. Видевши ово велики цар Стефан да је младић одличнији од свих у свим изврсним лепотама, беше зачуђен и удивљен и много мишљаше о томе шта ће овај младић постати, и предвиде богоданим разумом својим" (Повесно слово о кнезу Лазару од патријарха Данила). Веома слични су и следећи наводи: "Када је одрастао, дадоше га тадашњему цару Стефану на службу, и због тихости, и благих навика, и врлина његових и храбрости чином би одликован од цара и постављен за првога у палати његовој. Тако по заповести самодршчевој, узе себи за садружницу сродницу цареву, кћер некога велможе. И она од рода светла, и славна, и особита, колена неког царског, од племена светога Симеуна Немање, првога господина Србима" (Повесно слово о кнезу Лазару). Исто претеривање налазимо и у Пећком летопису где се наводи: "Родитељи његови бејаху велможе и први у палати пређеречених царева, и чином часни, и владаху у домовима царским. По сродству бејаху неки ближњи самодршцима... А жена његова бејаше од саме крви царске". Чини се да је ту најобјективнији управо Орбин који веома кратко наводи: "Кнез Лазар био је син Прибца Хребељановића, властелина и великаша у време цара Стефана. Он је у младости био дворјанин поменутог цара,..." (Орбин).

Заправо Лазар нема неку посебну улогу на двору цара Душана и он је тек један од многих који су мувају око цара, покушавајући да привуку његову пажњу и обезбеде даљњи напредак. То изгледа Лазару није пошло за руком, тако да је и смрт цара Душана дочекао са титулом ставиоца. Ситуација се није много изменила ни када је царски престо преузео Душанов син Урош. Осим његове, на крају ипак не тако значајне улоге, при склапању мира са Дубровником у Оногошту (1362.) и при промени поседа између кнеза Војислава Војиновића и челника Мусе (1363.), Лазар се не спомиње више. Но, и оваква титула, ма како ниска по рангу била, ипак је отворила Лазару пут ка стварању велике области.

У време када је Вукашин крунисан за краља (1365.) Лазар има 36 година и није више толико млад, већ човек са доста искуства. По свему судећи, баш тада Лазар је напустио дворску службу код цара Уроша. Шта је било узрок таквој његовој одлуци не зна се, мада се може претпостављати да је са двора отишао, уверивши се да на њему више не може ништа постићи или је то можда био знак неслагања са Вукашиновим крунисањем. Мора да је ту било и личних разлога, будући да је између Вукашина и Лазара постојала и лична нетрпељивост, пошто је моћни Вукашин од Лазара отео баштину око Новог брда. За живота Вукашинова по том питању се није могло ништа урадити, али одмах након његове погибије на Марици (1371.) Лазар је своју баштину повратио. "Кад је умро краљ Вукашин, одузео је велики део његове земље, тј. Приштину, Ново Брдо и друге жупе, чиме се он много узвеличао" (Орбин). Судећи по томе, Лазар је не само повратио своју одузету баштину, већ је заграбио далеко више, увећавајући своју област новим територијама. Било како било, баш од тада (од одласка Лазаревог са царског двора) почиње његово нагло снажење. По свему судећи, даљњи боравак на царском двору био би за њега не само ограничавајући фактор за даљњи успон, већ би га можда довео и у животну опасност.

Само његово уздизање нема ничега спектакуларног у себи и оно је тек постепено, што не треба да изненади, јер се Лазар и до тога момента држао веома суздржано. Његова верност цару Урошу ни тада није дошла у питање, тако да се његово име не спомиње никада насупрот царевом. Вероватно да је Лазар за све године које је провео на двору цара Уроша имао безброј прилика да уђе у различите сплетке, но он се по свему судећи тога посебно чувао. Радило се о човеку који је очигледно умео да чека, тако да његови каснији политички и ратнички потези у себи имају много тога промишљеног. Тако је и његова област формирана веома опрезно, а другачије није ни могло бити, јер их он ствара између области краља Вукашина, затим области Растислалића и кнеза Војислава (касније Николе Алтомановића). Све су то биле веома моћне личности, које Лазар никако није смео изазивати сувише наглим поступцима.

Друга значајна личност која је била у наглом успону био је Вук Бранковић. Насупрот Хребељановићима, радило се о старој и угледној породици, тако да је познато да је Вуков отац Бранко био севастократор у Охриду. Како су титулу севастократора носили само они који су били цареви рођаци, то се може са сигурношћу рећи да су Бранковићи били у роду са Немањићима. Но, ова породична веза са Немањићима изгледа да није са мушке стране, већ је неки од Бранковића био ожењен са неком немањићком принцезом. Родоначелник ове породице био је војвода Младен, који је заузимао висока места на двору краља Милутина, а потом код краља Стефана Дечанског. Тако је познато да је војвода Младен године 1323. био господар Требиња, где га је касније заменио син Бранко. Баш он се нарочито истакао у рату Стефана Дечанског и Дубровника (1326-1328.) када је харао по Дубровачкој околини. Од цара Душана добио је Бранко титулу севастократора и био постављен за поглавара у Охриду. Након смрти севастократора Бранка, када је царство већ било увелико у распаду, повлаче се Бранковићи са царског двора и од тада делују из своје матичне области, која се налазила на Косову, у Дреници. У доба стварања великих области, најистакнутији представник ове породице био је свакако Бранков син Вук Бранковић (имао брата Николу, Грура и сестру Теодору) и од тог времена и потиче њихова снага. Сам Вук је био ожењен Маром, ћерком кнеза Лазара, тако да је ова кућа (Хребељановић) јачала не само преко освојених територија већ и путем породичних веза. "Мара је била удата за рашкога властелина Вука, сина Бранка Младенова, врло ваљаног ратника, мудрог човека и веома послушног према своме тасту Лазару, који је заједно с овим својим зетом живео у миру са свим својим суседима, тј. с краљем Босне и с Балшићима, задовољавајући се својим поседима и не тражећи путем рата туђе" (Орбин). Тако се први спомен Вука у повељама налази тек 1365. године, а постоје неке индиције да је цар Урош налазио управо код Вука уточиште у време када се отворено сукобио са Вукашином. Очигледно се радило о веома културном човеку, који је истовремено водио и доста суздржану политику, али некако стално у сенци Лазаревој. С друге стране, Вук по Орбину никако није био насилан човек, који би халапљиво отимао сваки онај посед за који би му се указала прилика, већ је био веома смотрен и пажљив у односима са суседима. Дакле, и Вук је тек постепено сабирао своју моћ, без наглих успона, што је вероватно био утицај таста Лазара, са којим је, судећи по Орбину, Вук био у веома добрим односима. Његов нагли успон долази тек негде око 1373. године и то онда када је са сцене насилно сишао жупан Никола Алтомановић. Сама прича о породици Бранковића без икакве сумње спада у најлепше странице српске средњовековне историје и ова породица је можда најзначајнија која се на српском тлу (изузев Немањића) и појавила. Народно предање овој породици није било наклоњено, тако да су Бранковићи касније били оптужени за много онога што никада нису учинили, па су тако у Србији постали синонимом издаје коју никада нису починили.

47. Велики жупан Никола Алтомановић

Најзначајнија фигура која се тада појавила и нагло изронила међу обласним господарима био је свакако Никола Алтомановић, који представља једну заиста изузетну личност, која је у себи успела да уједини многобројне, толико супротстављене особине. Он је био оптуживан за разноразне злочине, које углавном није починио; остао је у историји познат као грубијан и насилник наклоњен потајним убиствима, мада се у суштини ни по чему није разликовао од осталих својих савременика. Једино по чему је од њих одскакао јесте његов нагли успон и његова младост, будући да је једва имао 20 година када је био најмоћнији у Рашкој. Био је веома спретан ратник, али исто тако сналажљив у разноразним сплеткама, па и наклоњен потајним убиствима.

Пореклом је из познате породице Војиновић, а њен родоначелник је био војвода Војин, иначе господар Гацког. Војвода Војин је био у кругу најближих сарадника Стефана Дечанског, а касније се од њега отцепио, прикључујући се кругу незадовољника око његовог сина Стефана Душана (каснијег цара). То подржавање Душана насупрот Стефану Дечанском касније је омогућило Војину, али и његовим синовима Милошу, Војину и Алтоману, завидан напредак. Након смрти војводе Војина, његови синови разделе хумску област којом је овај управљао. Отац Николе Алтомановића, Алтоман, био је ожењен ћерком војводе Младена, која се звала Витослава. Она је имала брата Бранка Младеновића, од којег потиче позната породица Бранковића, што ће рећи да је са Вуком Бранковићем била у најближим сродничким односима (била му је тетка). Негде око 1340. године Алтоман носи титулу жупана, а да је уживао завидан углед види се из тога што му је Дубровник, сасвим супротно својим дотадашњим обичајима, за свадбу изнајмио једну ратну галију. Сам Никола се родио у другој половини 1348. године, а већ 1359. (?), остао је без оца. Ту прилику је искористио његов стриц кнез Војислав, да би му преотео територије које је наследио од оца Алтомана, остављајући њему и његовој мајци Витослави вероватно један мањи део за издржавање. Већ у раној младости, са једва 11 година живота, Никола је осетио сву горчину међусобних сукоба, а протеривање са очевих имања у њему је сигурно оставило дубокога трага. Тада се вероватно могао уверити колико мало значе сроднички односи у борби за већу моћ, будући да је у једној таквој борби био жртвом. Исто тако осетио је шта значи бити апсолутно немоћан пред силником типа кнеза Војислава, а што је касније и он исто тако примењивао. Но, био је такође довољно паметан да се за живота кнеза Војислава сувише не залеће, већ да научи да чека свој тренутак. И није дуго чекао, јер већ 1363. године кнез Војислав изненада умире.

У време када је кнез Војислав умро (1363.) имао је Никола око 14 година и у то прво време није изгледа ништа предузимао. Имање кнеза Војислава наследила је тада његова удовица кнегиња Гоислава, са малолетним синовима Добровојем и Стефаном. У прво време она се успевала одржати на огромним територијама које су јој остале од мужа углавном захваљујући томе што је имала какву – такву подршку цара Уроша, али и томе што је неке своје територије и интересе жртвовала. Сам Никола Алтомановић се одједном појављује на сцени током 1366. године када се спомиње као један од значајнијих великаша српског царства, да би већ наредне године (1367.) загосподарио Рудником. Током следеће (1368.) године он успева да скоро целокупну област коју је раније држао кнез Војислав стави под своју контролу. У то доба он је имао тек 20 година и био је по свему судећи веома храбар и одлучан човек. "Поменути Никола као момак беше велика јуначина и држаше ону покрајину Хума коју је држао његов отац Алтоман за живота цара Стефана. Касније, кад је умро његов стриц чија се област простирала од Дубровачког приморја до Ужица, заузе (како рекосмо) и његове земље; доби и неке друге крајеве, све до Срема, и владаше до границе Босне на Дрини" (Орбин). Изгледа да се жупан Никола није ограничавао само на заузећу старих очевих територија и оних на којима је владао његов стриц кнез Војин, већ је, попут других обласних господара, заузимао све што је могао. Такве своје подухвате сигурно није могао предузимати а да сам није имао све оне потребне квалитете, на првом месту ратничке, који су за тако нешто неопходни. "Био је велики јунак на оружју и спретан, али дрзак, непостојан у свим својим делима и вероломан; врло лако се лаћао оружја и започињао рат са свим владарима својим суседима" (Орбин). Сигурно је исто тако да је био безобзиран и немилосрдан у својим освајањима, но другачије се није ни могло. Он се уплитао у ратове не размишљајући много о томе какву снагу имају његови противници, а вероватно свестан сопствене моћи.

Познато је његово уплитање у ствари Босне, којом је тада владао бан Стјепан Твртко. "Верујући, дакле, да нема на свету храбријег и моћнијег од њега, поче ратовати и харати границе Босне према Дрини, причињавајући велике штете босанском бану Твртку" (Орбин). Осим тога, Никола Алтомановић је непрестано потпиривао побуне против Твртка (посебно оне које је водио Твртков брат Вук), а нарочито је сарађивао са Твртковим властелином Санком, што је до краја резултирало тиме да се током 1367. године и сам Санко одметнуо од бана Твртка. "Између осталог дође једаред, по наговору и за љубав Милтенова сина Санка, у Хумску земљу; удари у Бишћу на околину подградија и заузе је, а затим оде до Лопорина и његових села. Поменути Санко био је великаш бана Твртка и држао је сву Хумску земљу од приморја до Коњица и Невесиња са Горњим и Доњим Власима" (Орбин).

У овим сукобима нарочито су учешће узели Дубровчани, желећи да помире Санка са Твртком, убеђујући Санка да се остави Алтомановића јер "тријумф овога Николе је за кратко време и никако није трајан, док је босански банат вечан". Санко никако није пристајао да се покори Твртку па га је до краја овај војнички сломио, а Санко је морао побећи у Дубровник. "Прешавши у Хумско Кнештво, опустошио је и похарао целу Санкову земљу, као и земљу његових следбеника. Како му се Санко није могао одупрети, а и бојао се да му не допадне руку, побегао је у Дубровник. Кад је то чуо Твртко, крене с војском према Дубровнику, не би ли га ухватио. Али је Санко, обавештен претходно о томе, умакао пре него што је Твртко стигао, па отишао жупану Николи Алтомановићу с којим је (како смо горе казали) пустошио Хумско Кнештво" (Орбин). Овде Орбин утолико греши што се Санко ипак измирио са Твртком (друга половина 1367.), али се већ следеће године (1368.) поново завадио са њим и поново прешао код Алтомановића. Касније се Санко опет помирио са Твртком и напустио Алтомановића, међутим ни ту није био боље среће. Онога момента када је Алтомановић заратио са Лазарем Хребељановићем одлучио је Твртко да му као помоћ пошаље управо Санка, који се сада одједном нашао насупрот Алтомановићу. На крају, то му је било и последње што је урадио, пошто је у једној од пљачки по Алтомановићевим земљама упао у клопку коју му је овај наместио и ту и погинуо. "После извесног времена Твртко је, на тражење кнеза Лазара, послао своју војску против Николе Алтомановића. С овом војском и с оном коју су слали Дубровчани у помоћ под заповедништвом Ђурђа Мартинушића упутио је Санка. Харајући по Николиној земљи, Санко је дошао у Требиње и у једном кланцу, због свог неопрезног наступања и слабе бриге за властити живот, био је убијен од тамошњих брђана" (Орбин). И ово је дискутабилно, будући да се овај рат одвијао 1373. године, а Санко се у једном од докумената из 1372. године већ помиње као покојник. Но, то сада и није толико битно, будући да је сврха овог приказа била само у томе да се види са колико је спремности и одлучности Никола Алтомановић улазио у сукобе, не обазирући се много ко је противник.

Стога помало чудно делују све оне негативне особине које му Орбин пребацује и на којима му тако жестоко замера. Све те особине које Орбин наводи за жупана Николу Алтомановића, у самој својој суштини негативне, заправо јесу биле неопходне за то време и нема нити једног јединог обласног господара који их није имао више или мање изражене. Стога је помало чудно што се превртљивост, агресивност и непостојаност приписује само жупану Николи, јер нема сумње и остали су имали исте такве "квалитете". Истовремено, Орбин оптужује жупана Николу за један изузетно груб поступак према својој стрини, Војислављевој удовици Гоислави и њеној деци. Он наиме наводи да се жупан Никола није задовољио само тиме да заузме већину оних области које је држала удовица Гоислава, већ је њу и њене синове бацио у тамницу и после извесног времена дао отровати. "Кад је Војислав умро, његов синовац Никола, син Алтомана, који је умро за живота Војислављева, превазилазећи у сваком злу и деда и стрица, незадовољан делом који је приликом деобе припао његовом оцу, заузе оружјем и део свога стрица Војислава. И да не би око тога убудуће имао каквих сукоба или ратова, ухвати Војислављеве синове Добровоја и Стефана и њихову мајку, те их баци у тамницу, у којој су после пуних седам година бедно завршили живот. Други веле (како је горе речено) да их је након кратког времена отровао" (Орбин). Дакле, по Орбину, радило се о једном чудовишту које је немилосрдно ликвидирало све на свом путу, не гледајући при томе на било шта друго осим на сопствени интерес.

Ипак, истина је сасвим другачија. Најпре, не сме се испустити из вида како је немилосрдно кнез Војислав, након смрти Николиног оца Алтомана, док је овај имао тек 11 година, присвојио од свога синовца све оне територије које је он требао да наследи. Смешно је очекивати да би жупан Никола касније могао имати било каквог рођачког обзира према удовици кнеза Војислава и његовим синовима када ни кнез Војислав није имао никаквог обзира према њему. С друге стране, то су били тада сасвим уобичајени окршаји, који нису ни у ком случају одударали од тога времена (па и данашњег). Толико са те чисто етичке стране. Саме чињенице опет говоре у корист жупана Николе. Наиме, након смрти кнеза Војислава, његова удовица кнегиња Гоислава се покушавала на разне начине одржати на територијама које су јој остале од мужа. Међутим, сви околни обласни господари су једва дочекали смрт њеног мужа будући да су се отресли несносног притиска и претње од стране моћног кнеза, док су с друге стране добили прилику да од његових територија за себе приграбе што више. По свему судећи, њих је Никола Алтомановић све предухитрио, освајајући за себе највећи део кнежевих територија, па је и то био разлог дивље мржње и зависти свих околних велможа. Но, не треба мислити да је удовица Гоислава била баш тако беспомоћна и да је тек тако посматрала како јој се посед круни. Коначно, на својим територијама држала се пуних пет година што свакако није било баш тако кратко време. Она је најпре уживала, не зна се зашто, пуну подршку цара Уроша, и та је подршка ипак имала неки значај, барем за извесно време. С друге стране и Дубровчани су јој редовно исплаћивали ону своту новца за закупнину коју је примао и кнез Војислав. Исто тако добар део властеле на њеним земљама пружао јој је подршку, но временом је та подршка све више слабила, тако да је она била приморана да током 1367. године, када је био врхунац сукоба са Николом Алтомановићем, од Дубровника затражи своју ризницу са златом. Тиме је требало да плати војску коју је користила у рату са жупаном Николом. Но, ипак све је то било сувише слабо да би задржало Алтомановића, тако да је већ следеће године (1368.) године она морала да се са синовима склања у Дубровник. Међутим, ни ту није била баш сувише радо виђен гост, будући да су се Дубровчани пазили да се не замере жупану Николи, чије су територије потпуно окруживале Дубровник, па је ускоро морала да пређе негде у арбанашке земље, где јој је вероватно била и родбина. Тек ту јој се и коначно губи сваки траг.

Дакле, сама истина око овог сукоба кнегиње Гоиславе и жупана Николе има мало тога романтичног и тајанственог, како то покушава Орбин да прикаже. Нити је жупан био толико чудовиште, нити је кнегиња била толико немоћна. Једноставно, радило се о сукобу две особе око наслеђа кнеза Војислава, а жупан Никола се показао као ратоборнији и сналажљивији. Свакако да му се то не може узети никако за слабост карактера нити за грех, што Орбин управо чини. У сваком случају, од те 1368. године жупан Никола Алтомановић јесте свакако најјачи у старим српским земљама, (Рашка) иако има тек 20 година. Веома је интересантно упоредити његов стварно експлозивни успон са оним лаганим и веома промишљеним које су имали Вук Бранковић, а нарочито Лазар Хребељановић. Каснији след догађаја ће показати да жупан Никола ипак није био у стању да се одржи међу толиким својим непријатељима, које је добрим делом и сам створио. Заправо, њему је мач био пречи него дипломатија, тако да је више времена провео ломећи непријатеље, неголи стварајући пријатеље. То му се касније грдно осветило.

За све време ових догађања, наглог успона Николе Алтомановића и постепеног успона Лазара Хребељановића и Вука Бранковића, краљ Вукашин је приводио своје освајање по Македонији крају. Њему свакако није могло измаћи све оно што се дешавало по Рашкој, али он не реагује и ништа не предузима. Ако је и мислио да су Лазар Хребељановић и Вук Бранковић, и поред свег успона, ипак сувише слаби да би га могли угрозити, остаје нејасно зашто је допустио да Никола Алтомановић сабере толику снагу. Немогуће је да се Вукашин преварио у процени, мислећи да је сав тај успон Алтомановићев тек случајност и да ће једна одлучнија акција сломити жупана Николу. Разлог ове Вукашинове неактивности у то време је вероватно у томе да је он био сувише заузет ратовањима по Македонији, тако да није био у стању да пребацује своје снаге и у Рашку. С друге стране, не треба изгубити из вида ни могућност да је он желео да се Рашка властела између себе довољно искрвари, па да касније постане његов лак плен. Но, треба напоменути да је успон Николе Алтомановића био толико силовит и нагао, да Вукашин можда није ни имао времена да интервенише све и да је хтео. У сваком случају, сада су Мрњавчевићи, а посебно краљ Вукашин, против себе имали у Рашкој издефинисане веома јаке противнике у овој тројици велможа. Нити су они хтели њега да признају за краља, нити је он хтео да их остави да буду независни у својим областима, желећи да и на њих прошири своју краљевску власт. Сукоб је постао неизбежан до њега је морало ускоро доћи.

У досадашњим описима догађаја који су текли име цара Уроша се скоро и не помиње и стиче се утисак као да он више и не постоји. Од њега помоћ више нико не тражи и не очекује, али, интересантно, он никоме и не смета, тако да се још увек нико није дрзнуо да на њега удари. Та његова релативна сигурност јесте највећим делом плод тога што се он скоро и не меша у све те сукобе, већ углавном све посматра са стране. Ако се и мешао, то је било углавном саветима и прекорима, а то никога није посебно узбуђивало. С друге стране, током 1367. и 1368. године углавном није боравио у Србији, већ је био у Солуну, код неких бивших службеника свога покојног оца, цара Душана. Он се вероватно током 1368. године вратио у Србију, а то је и време када је Вукашин завршио са својим освајањима по Македонији, где је успео да на неки начин заокружи своје области и учврсти своју краљевску власт. Сада је то требало исто да уради и у Рашкој. Ту су сада свакако главне препреке били управо жупан Никола Алтомановић и Лазар Хребељановић, као два најјача обласна господара. Истовремено, тога су била свесна и ова двојица, па су и они очекивали сукоб са Вукашином, па су стога почели и са припремама. Предстојао је сукоб у којем се и сам цар Урош морао коначно определити, а више није било могућности да се држи онако неутрално као до сада. Овај период и следећи догађаји немају историјску подлогу и више су плод нагађања но што су сигурни. Једини извор јесте Мавро Орбин, па је читава конструкција заснована углавном на његовим наводима.

Орбин наводи да су Никола Алтомановић и Лазар Хребељановић невољно гледали на све оне успехе које су до тога момента успели да остваре Вукашин и Угљеша. Не могавши то више трпети, они изврше притисак на цара Уроша да са њима склопи савез, па да тако заједничким снагама сломе Мрњавчевиће. Да би лакше придобили цара Уроша, они му обећају да ће све оно што освоје у рату против Мрњавчевића да предају њему па ће он захваљујући томе придобити барем део онога што му је оставио отац, цар Душан. "Личне успехе Вукашина и Угљеше нису могли да трпе кнез Лазар и жупан Никола Алтомановић, после њих први великаши у Рашкој. Зато одлучише међу собом да их понизе и подрежу крила њиховој охолости. С тим циљем приђоше цару Урошу подстичући га на све могуће начине против поменуте браће" (Орбин). Очигледно је да су и Алтомановић и Хребељановић осећали Вукашиново и Угљешино уздизање као претњу, очекујући да ће и они сами ускоро бити њихов плен. Тим више што су вероватно знали да је Вукашин завршио своја освајања по Македонији. Логичан даљњи предмет занимања Мрњавчевића могла је бити само Рашка, односно покоравање најмоћнијих обласних господара из тог дела државе, а то су били управо они. Будући да се нису желели покорити Вукашину, кога нису признавали ни за савладара, а ни за краља, за очекивати је било да ће Вукашин на њих да удари са војском. Дакле, било је потребно спремити се за рат. У тражењу савезника нарочиту су пажњу обратили на цара Уроша, који није представљао неку посебну снагу, нарочито војну, али ипак је био цар, наследник моћног цара Душана, чија је успомена још увек била веома јака и било је још увек много оних који су и те како поштовали успомену на моћно царство и његовог владара. Нешто слично налазимо и код Пајсија Јањевца. "Ђаво, подиже рат између младога цара и Вукашина, и био је велики метеж и распре између њих у те дане. Једни су били помагачи цару Урошу, а тако је и по правди, а други Вукашину по неправди, тако да је био велики метеж и разногласице и неправде. Поред неправедног суда беше и велика жалост, пошто с насиљем уграби његов престо, после толике заклетве и завештања опет се показа као преступник" (Пајсије Јањевац).

Сам цар Урош је и до сада био наговаран од стране ниже властеле да се обрачуна са Вукашином и кнезом Војиславом, међутим он је то из неких разлога упорно одбијао вероватно знајући да би то значило грађански рат. Могуће је да је цар Урош онога момента када је прогласио Вукашина за савладара, односно за краља, заиста мислио да ће Вукашин свим снагама радити на томе да се царство сачува. Но, за ових неколико година било је сасвим јасно да је Вукашин углавном окренут ка својим циљевима, који немају никакве везе са јачањем царства него искључиво са његовим личним уздизањем. Мора да је у то време већ било и неких сукоба између цара Уроша и краља Вукашина, те да је и то био разлог зашто је цар провео једно време (1367-1368.) у Солуну. То је био онај моменат на који су заиграли и Никола Алтомановић и Лазар Хребељановић. Они су предочили цару да Вукашин нема намеру да се мења и да ће онога момента када своју власт прошири и на Рашку, њега самог скинути са престола. Сада се одједном пред царем Никола Алтомановић и Лазар Хребељановић појављују као спасиоци, предлажући му савез и сламање Мрњавчевића. Да би цара уверили у своје добре намере, они му обећавају да ће све оне територије које у будућем савезу отму од Мрњавчевића предати управо њему, цару Урошу. Веома примамљива понуда, а сам савез је имао и доста шанси за успех.

Колебљиви цар Урош у то време заправо више није имао куд и морао је пристати на овај савез. Са Вукашином више није био у добрим односима и код њега никако није смео, а уколико одбије овај савез са рашком господом онда ће изгубити и њих. На тај начин би остао потпуно сам и једини излаз био би неки од манастира. Како још увек није имао намеру тамо да иде, одлучи се за савез са Николом Алтомановићем и Лазарем Хребељановићем. Од тог момента створен је тотални раскол међу српским племством, а држава је падала у све већу провалију, практично, почео је грађански рат. Међутим, савез је још увек био сувише слаб за Вукашина. По Орбину успели су цар Урош, Никола Алтомановић и Лазар Хребељановић да сакупе велику војску, али на Косову пољу налете на Вукашинову војску која их разбије. Током битке Лазар Хребељановић одједном са својим људима напусти борбу, остављајући савезнике да се сами ваде како знају и умеју. Цара Уроша је убрзо заробио Вукашин, док се једини борио Никола Алтомановић, али као слабији, једва извуче живу главу. "Припремивши, дакле, моћну војску, пођоше да нападну краља Вукашина и Угљешу. Ови распоредише своју војску и сусретоше се с непријатељем на Косову пољу. Кад се ту заметнула битка, кнез Лазар се повуче са својим четама и побеже. Никола Алтомановић пак, који се хтео борити, беше поражен, његови људи поубијани, те се сам једва успео спасти. Цар Урош беше ухваћен жив с неколицином властеле свога двора док су други били поубијани" (Орбин).

Ови наводи Орбина за сада немају и историјску подлогу, тако да се не може са сигурношћу рећи да ли је до овога сукоба и дошло. На овом месту нема сврхе упуштати се у расправу о томе да ли су његови наводи тачни или не, наводити оне чињенице које говоре у његову корист или које говоре супротно, но мора се приметити да је до таквог судара Вукашина са рашком властелом заиста могло доћи. За нас је овде најинтересантнији сам цар Урош и однос који су имале обе зараћене стране према њему. Не треба мислити да су Никола Алтомановић и Лазар Хребељановић, без обзира на то да ли су горњи Орбинови наводи тачни, имали према цару Урошу нешто бољи однос неголи што је то имао Вукашин. И они су несретнога цара гледали да искористе за своје циљеве, а он је, што је сасвим несхватљиво, допуштао да га развлаче на све стране, не покушавајући да се отме. О томе Орбин наводи: "Кукавни цар, који је за свога живота пустио да великаши заузму царство, боравио је неко време код краља Вукашина, који му је био доделио једну малу област за издржавање. После боравка код њега, пође ка кнезу Лазару. Кад је овај на сличан начин рђаво с њим поступао, поново се врати краљу Вукашину". По њему цар се потуцао од Вукашина до Лазара па онда опет до Вукашина, трпећи на тај начин понижења, а немајући снаге да било шта предузме. Да је живот цара Уроша заиста био пун тегоба и понижења од стране српских велможа потврђује и Повесно слово о кнезу Лазару, онда када пише о његовој смрти. "Пошто је прошло мало времена, остави и он живот, у многој тузи и напасти од својих" (Повесно слово о кнезу Лазару).

Ипак, Орбин не жали много над судбином цара Уроша, сматрајући да је управо он за све то најкривљи. "Живот овога владара може заиста да послужи као прави пример судбине: она га је неком варљивом добротом још као младића здравог и веома поштованог, а да се сам није ознојио, уздигла тако високо да се по богатству, моћи и величанству могао мерити с највећим владарима; скинувши одједаред лажну образину, та иста судбина сасвим га је дотукла без неког насиља спољних непријатеља и довела до такве беде да је готово био присиљен да моли и проси у име божје код својих људи корицу хлеба и комад одела". Чини се да су још једино Дубровчани били ти који су према њему исказивали дужно поштовање исплаћујући му оно што су се обавезали још цару Душану. "Дубровчани су му за живота сваке године слали шест стотина дуката, како су били уговорили с његовим прецима, те се тим новцем издржавао" (Орбин). Нешто касније Орбин има још један интересантан навод о односу краља Вукашина и Дубровника, а у вези цара Уроша. Он наводи да је за све време свога живота Вукашин био у добрим односима са Дубровником, али да се једном са Републиком завадио због тога што је посумњао да су они цара Уроша подстакли да зарати са Вукашином. "Такав је био крај краља Вукашина, који се за читавог живота показивао пријатељ Дубровчана, сем што се 1369. године расрдио на њих због цара Уроша, верујући да су га они подстакли да дигне оружје против њега" (Орбин). Тек каснија интервенција дубровачког посланства зауставила је Вукашина да са сакупљеном војском не нападне на Дубровник. Овај навод Орбинов уклапа се у опис битке на Косову који је дао нешто раније, тако да изгледа да је цар Урош заиста једног момента (уз вероватну помоћ Алтомановића и Хребељановића) покушао да уклони свога савладара, краља Вукашина. Последица ове битке није била само то да је ауторитет цара Уроша спао на најниже могуће гране и да је он од тада са краљем Вукашином био у смртној завади, већ и нешто друго што ће имати далекосежније и за српску државу далеко катастрофалније последице. То је била завада у рашкој између најјачих обласних господара.

Ова битка на Косову додатно је закомпликовала ствари и створила још већи раздор међу српским велможама. Сада је и у Рашкој, која је била до тог момента колико-толико сложна онда када се требало супротставити Вукашину, дошло до расцепа. Жупан Никола Алтомановић никако није могао Лазару Хребељановићу да заборави и опрости бекство са Косова, када он умало није погинуо. Стога је одлучио да се Лазару освети. С друге стране, вероватно да Лазару Хребељановићу ни у ком случају није одговарао овај сукоб и то из више разлога. Главни противник и њему и Николи Алтомановићу био је свакако краљ Вукашин и овакви међусобни сукоби су их само непотребно исцрпљивали. Исто тако, Лазар Хребељановић је у односу према Николи Алтомановићу ипак био у подређеном положају, па би било велико питање како би се њихов сукоб завршио. То су све били разлози што је Лазар покушавао овај сукоб да избегне по сваку цену. Због тога је он вероватно лако пристао да се састане са Николом Алтомановићем на неутралном терену. Сваки од њих би на тај састанак довео по петорицу својих људи и то без оружја. Чини се да Лазар Хребељановић није слутио никакву клопку, иако Алтомановићу нимало није веровао. Да му је до помирења са Алтомановићем и те како стало види се из тога што је олако пристао на услове састанка које је Алтомановић поставио. "А да не би било ниједног злодела којега се не би латио, одлучи да убије кнеза Лазара и заузме његове области. У том циљу позва га на разговор. Кнез Лазар, који је добро познавао његову злобу, није се поуздавао у њ много. И мада међу њима није било отвореног рата, ипак су мрзели један другога. Но упркос томе уговорише састанак на одређеном месту како би се међусобно разговорили. Кнез Лазар је дошао само са петорицом људи и Никола са исто толико. Ни један ни други није носио уза се оружје" (Орбин).

Сам Алтомановић није мислио да води било какве разговоре са Лазарем Хребељановићем, већ је састанак заказао искључиво зато не би ли овога некако намамио и ликвидирао. Стога је још раније на заказано место састанка сакрио оружје под снег. Када су се њих двојица састали изненада Алтомановићеви људи зграбе оружје из снега и навале на Лазара и на његове људе. Већ у првом налету прободу Лазара, али оштрица мача удари у златни крст који је овај носио тако да га не убије, већ само лакше рани. Изгледа да Алтомановићеви људи то нису приметили па навале на Лазареву пратњу, а Лазар то искористи да се дочепа коња и да са њиме умакне. "Али Никола, који је био дошао само зато да одузме живот кнезу Лазару, пре него што се састаше, послао је неке своје поузданике да сакрију оружје под пањеве дрвећа и у снег којега је било на томе месту. Кад су, дакле, обојица стигли и расправили оно што су имали расправити, Никола извади сакривено оружје и један од његових људи рани у груди кнеза Лазара. Ударај је био тако јак да је Лазар пао на земљу као мртав. Али рана, у ствари, није била смртоносна, јер железо не продре скроз, пошто се његов врх сударио са златним крстом који је кнезу Лазару висио о врату. Никола и његови људи, верујући да је Лазар сигурно мртав, навалише на његову пратњу. Том приликом су били убијени Михајло Давидовић и Жарко Мерешић, властела Рашка. Како се све више подизала граја, паж који је држао Лазарева коња потрча тамо где је лежао његов господар. Кад је Лазар угледао коња, сместа се подиже и узјахавши побеже. Ово није приметио ни Никола ни ико од његових људи, јер су, како рекосмо, поуздано веровали да је мртав, па су се бацили да поубијају остале. Касније, пак, кад су то приметили, нису се усудили да пођу за њим у потеру, јер су људи кнеза Лазара били у близини и већ су му долазили у помоћ. Стога је Никола био присиљен да бежи, а кнез Лазар је због ране остао много дана у кревету" (Орбин).

Судећи по овом наводу, састанак између Николе Алтомановића и Лазара Хребељановића је ипак одржан и они су имали неку расправу. О чему, остаје тајна, а Орбин недвосмислено каже да је између њих двојице била нека мржња, али која се још увек није претворила у отворени рат. Могуће је да је њихова расправа текла око града Рудника, који је до тада држао у својим рукама Никола Алтомановић, али након слома на Косову изгледа да га је Лазар Хребељановић, користећи тренутну Алтомановићеву слабост, једноставно од њега преотео. По свему судећи, нису успели ништа да се договоре, јер је тек по завршетку разговора Алтомановић навалио на Лазара. Значи, тек онда када разговор није довео до оног циља који је желео Алтомановић да постигне, кренуло се на ово крајње средство. Очигледно да након неуспелог договора нису постојале никакве шансе да се њихов спор реши мирним путем, а да би се избегао рат покушан је атентат. На први поглед изгледа да је Никола Алтомановић поступио крајње подмукло и безобзирно, међутим питање је да ли је то баш све тако. Најпре, не сме се испустити из вида начин на који је Лазар Хребељановић оставио Николу Алтомановића на бојном пољу самог пред Вукашиновом силом када умало није изгубио главу. То на неки начин значи да је Лазар био тај који је први почео са радњама које су разбијале њихов савез. С друге стране, у близини места на коме су се ова двојица састали мувало се доста Лазаревих људи, а било их је толико да је након извршеног атентата Алтомановић морао хитро да бежи, што отвара нека питања. Наиме, или је Лазар нешто подозревао, па је стога било његових људи у околини, што је мање вероватно јер да је стварно сумњао у могућност Алтомановићевог напада сигурно не би дошао ненаоружан и изложио се погибији. Могло би пре бити то да ни његове намере према Алтомановићу нису биле чисте, те да је он жупану спремао клопку, али тек после одржаног састанка. Но, жупан га је очигледно предухитрио, мада са тек делимичним успехом. Овим догађајем створен је такав јаз да га више није било могуће пребродити без пропасти једног од њих.

Сви ови догађаји немају историјске подлоге, и о њима знамо само из Орбинових навода, па је стога читава ова прича о атентату сумњива. Но, без обзира на све то, никако није немогуће да је до оваквог састанка и дошло, што је било сасвим уобичајено у то време. С друге стране, сасвим је могућ и покушај атентата, јер је и то било сасвим уобичајено и нимало не одскаче од духа тог времена и тих људи. Ако се пак претпостави да све то није тачно и да је плод претеривања Орбиновог, ипак његови описи догађаја у Србији довољно говоре о хаосу који је тамо владао. Сваки од обласних господара, како они стари тако и они нови, били су једино обузети собом и тиме како да прошире своје области. Судбина државе их није интересовала, а да буде ствар још и гора њихова територијална проширења никако нису ишла на штету страних земаља, већ искључиво на рачун домаће властеле. Изгледало је да нико није свестан каква опасност долази из Мале Азије. Ипак, и међу овом ускогрудом и неодговорном властелом постојао је неко ко је далековидији и ко је видео оно што они нису видели ни тада, а неће ни за још доста година. Тај неко био је Угљеша Мрњавчевић.

48. Деспот Угљеша Мрњавчевић

Он је био веома способан администратор, тако да је серску област коју је преузео од царице Јелене успео да очува од било каквог хаоса. Сам Угљеша је одржавао доста контаката са византијским царством, а нарочито са својим братом Вукашином, са којим је био у веома добрим односима. По свему судећи, Угљеша је одмах након преузимања власти у серској области био начисто са тим са које стране прети највећа опасност. Он је био присутан и онда када је цариградски патријарх Калист (1364.) долазио у Сер код царице Јелене, која је тада владала Сером, покушавајући да изглади спор између Цариградске и Српске православне цркве. Могуће је да би до помирења и дошло да изненада Калист није умро у Серу, где је и сахрањен. Сама Калистова мисија код царице Јелене није имала само ту, помиритељску намеру, већ је требало да припреми и терен за политички и војни савез већ посусталог византијског царства и серске државе. Византијци су већ тада јасно видели да опасност од Турака све више расте и желели су да створе неки одбрамбени савез, а како је Сер можда био и изложенији турском удару неголи сама Византија, очекивали су да ће царица Јелена пристати на савез. Но, смрт Калистова све је то омела, али Угљеша ову посету није заборавио. Тада је могао да се увери да и сами Византијци веома озбиљно схватају надирућу турску опасност, али да се неће никако остварити било какав војни савез ако му не претходи црквено измирење. Нама може данас да изгледа чудно колико су Византијци обраћали пажњу на један такав детаљ као што је црквено измирење, који је ипак другостепене важности остављајући опасност од Турака у други план и у зависност од њега. Но, то је у то време тако било, и Угљеша овај детаљ никако није могао заобићи. Његове прве активности управо су и кренуле у том правцу.

Још током 1366. (или 1367?) од Угљеше је кренула ка Византији иницијатива за склапање војног савеза против Турака. Сигурно је да није само једно посланство путовало из Сера ка Цариграду, па се у оквиру тога може рећи да је Угљеша био доста упоран. Међутим, ове понуде нису наишле на погодно тло, а могући разлози су видљиви из једног говора који је одржао Димитрије Кидон, високи византијски службеник. Он је говорио да Византија може да очекује помоћ једино са Запада, а када говори о Србима, тврди да ради о "људима сличним нама и оданим Богу, који кроз многа времена у многим стварима беху у заједници с нама" (Кидон). Међутим разлог што се од Срба не може очекивати помоћ против Турака јесте то да су Срби не само сиромашни, већ и недовољно јаки, а уз то освојили су и доста византијских градова по Македонији. Сам Угљеша се није либио да своја посланства шаље и на бугарски двор као и на поједине дворове најјачих српских великаша, међутим нигде није наилазио на разумевање.

Ипак, Угљеша није одустајао, а преговори су настављени. У оквиру тога почетком 1368. године он је послао цариградском патријарху Филотеју повељу у којој проглашава измирење двеју цркава. Ова повеља врви од неумерених израза којима се критикује цар Душан "заневши се у своме срцу висином достојанства и величином власти", "лакомим очима гледао и неправедни мач против најнедужнијих подигао", "усудио се да старе црквене одредбе и прописе отаца злобно згази, разбија и разара... па је створио неканонски саморукоположеног патријарха, и дрско отевши не малобројне митрополије од саборне Христове цркве, предао њему, због чега се и десило да је настала не мала схизма у цркви", а које је опет веома тешко оправдати. Угљешу су при издавању такве повеље вероватно водили практични разлози. Као што су цариградског патријарха политички разлози натерали да баци анатему на српску цркву, тако су и Угљешу исти разлози присилили да понуди измирење таквим речима. У том оквиру и треба схватити све његове нападе на личност цара Душана и не треба им се чудити. Једноставно, Угљеша је желео да обезбеди савезника за будући рат са Турцима и све је подредио томе, наводећи у повељи све оно што је очекивао да ће пријати уху Византијаца. Свестан свега тога, а не желећи да се овај документ схвати као напад на највећег српског владара, цара Душана, и уопште да се његови изливи реторике не би схватили као напад на све што је српско, он га је потписао, иако је документ написан на грчком језику, веома нападно, на српском. Тиме је ипак на неки начин себе оградио од могућих погрешних тумачења. Уосталом он је био далеко ближи Византијцима и био је упознат на који начин са њима треба комуницирати.

Интересантно је колико су дуго Византијци оклевали са овим помирењем, пуних три године, тако да је тек током маја 1371. године цариградски патријарх ово помирење потврдио, означавајући митрополита за Угљешину област. Вероватни разлог овог оклевања је био у противљењу пећког патријарха Саве IV, који никако није желео да пристане на већ утаначене услове. У том документу цариградски патријарх означава Угљешу као "човек мудар, одличан, добра понашања и савести, пун страха божијега". На крају, мора се рећи то да је повеља којом је цариградски патријарх Филотеј потврдио помирење двеју цркава, иако садржи све оно што и Угљешина повеља, у оном делу где се наводе разлози који су довели до њиховог расцепа у изразима далеко суздржанија, не нападајући у толикој мери цара Душана. Но, зато се улога Угљешина при утаначењу овог помирења наглашава са изразима који су исто тако неумерени као и они којима се у Угљешиној повељи напада цар Душан. Ипак, ово помирење је било тек делимично и односило се само на серску област, којом је владао Угљеша, а није се простирало и на оне области којима је владао краљ Вукашин, а поготово не на оне где су били други обласни господари. Тиме је проблем тек делимично решен, али за Угљешу циљ је био постигнут, тако да је он могао бити сасвим задовољан оним што је учинио. Ипак, то је био тек део посла који је требало да буде обављен, будући да је црквено помирење требало да буде само предуслов за политичку, а нарочито војну сарадњу.

Византијци су ове нове понуде за војну сарадњу схватили много озбиљније, а делимично и зато што је Угљеша понудио новац за финансирање војних акција новог савеза. Исто тако, понуђено је Византији да се нови савез учврсти неким женидбеним везама између чланова владајућих династија. С друге стране, опасност од Турака је била све већа, а Ђеновљани већ знају да ће Турци ускоро напасти и о томе обавештава папу. До склапања савеза на крају ипак није дошло, вероватно зато што је сам византијски цар Јован V био на путовању по Западној Европи, где се узалуд понижавао тражећи помоћ. На византијском двору се нико није усудио да без цара улази у један такав крупан потез као што је војни савез са Сером, док с друге стране добар део византијског племства и није био за склапање овог савеза. Читаву ситуацију требало је да разреши сам цар, међутим он није био ту. На крају се показало да је Угљешин труд у преговорима са Византијом ипак био узалудан и да са њима неће бити никакве војне сарадње. С друге стране, није било више никаквог времена за чекање.

До сада, када је говорено о Угљеши, било је једино речи о његовим дипломатским и политичким потезима, а његове ратничке особине су стављане у други план. Стога се мора напоменути да је Угљеша напоредо са свим својим до сада описаним политичким активностима био у непрестаним војним сударима са Турцима. "Браћа Вукашин и Угљеша били су јачи и извежбанији у оружју од других великаша, посебно Угљеша, који је водио рат с градом Солуном и дотерао га дотле да му је морао плаћати данак; и да га није смрт омела, њиме би потпуно загосподарио. Био је затим у непрекидном рату с Турцима који су били на граници његове области, и сваки пут кад се потукао с њима, увек је остао победник. Турци су стога били изгубили сву снагу и одважност коју су раније показивали у рату" (Орбин). Види се да Орбин наводи да су Вукашин и Угљеша у односу на остале српске великаше били далеко војнички спремнији, али сматра да је Угљеша био спремнији ратник од Вукашина, а првенствено зато што је био у непрестаном боју са Турцима. У том војевању са Турцима излазио је Угљеша увек као победник, тако да су Турци већ одустали од напада на серску област. Но, то би се могло схватити тек условно. Нема сумње да је Угљеша био у непрестаним сударима са појединим турским одредима, који су покушавали да зађу дубље у серску област ради пљачке и да их је он успешно сузбијао. То његово војевање донело му је доста искуства у ратовању, тако да је он војнички живот, али и Турке добро познавао. С друге стране, мора се приметити и то да то још увек није турска војска која организовано креће у напад, већ су то махом пљачкашки одреди, мада често јаки, чији је циљ био ограничен на пљачку. Према томе, са дотадашњим победама се никако није могло задовољити и очекивати де ће се Турци уплашити тих почетних неуспеха. Главни удар је тек морао да дође, а сама ситуација је заиста била веома озбиљна. Још током 1366. године једна крсташка војска коју је водио гроф Амадео Савојски истера турску војску из Галипоља и овај град преда Византијцима. Но, оштрица овог напада одједном скреће са Турака на Бугаре и гроф Амадео наставља своју акцију освајањем бугарских приморских градова. Након што је Бугаре натерао на неке територијалне уступке Византијцима, гроф Амадео се враћа назад у Венецију. Тиме је ова краткотрајна епизода завршена, али Галипоље је остало у византијским рукама. Управо ће Галипоље неколико година касније одлучујући утицати на Угљешу да започиње рат са Турцима.

Као искусан ратник, Угљеша је знао да није мудро чекати Турке да нападну и онда се бранити од њихове навале. Чак и победа у тим условима не би могла много да значи, будући да би Турци, одмах након опоравка, могли опет да ударе. Једино је решење било да се они избаце из Европе, а то се могло једино ако их се први нападне. Никако се није смело чекати да Турци нападну. Ускоро је сва његова активност била усмерена управо ка том циљу: нападачком рату против Турака. Већ од почетка 1371. године та мисао је код њега била сазрела и он ју је почео спроводити. У оквиру тих припрема за рат Угљеша је обишао манастире Лавру, Ватопед и Хиландар у Светој Гори, потврђујући им старе и дајући нове привилегије. Истовремено, искористио је боравак у Хиландару да би обишао гроб свог рано преминулог сина Угљеше Деспотовића. Да је он већ тада чврсто решио да заратује са Турцима види се из повеље коју је издао манастиру Ватопеду, где се каже: "И претходници моји триблажени и славни цареви, и оци моји, нису с друге стране имали власт да царују и да покоравају непријатеље који би на њих устали него од савезништва и јунаштва пречисте моје госпође Богородице. Стога је и царство ми, ношено истом надом, дижући се на оружје против безбожних Муслимана, свесно било да треба да посети Свету Гору и да принесе овој Богородици молитве и ропско поклоњење, а од ње да прими богатство њене милости а преко ње и самог Слова и Бога нашег. Јер њиховом помоћу цареви царују и владари владају земљом".

Већ је речено да су Галипоље држали Византијци, али турски захтеви за његов повраћај су били све гласнији и агресивнији. Видећи да га Византијци неће вратити мирним путем, мада је било доста оних у Цариграду који су мислили да ће повратком Галипоља смирити Турке, Турци су се изгледа почели спремати да га узму оружјем. Одатле и она порука Ђеновљана којом римском папи дојављују да се Турци спремају за неки напад. То је знао и Угљеша, који је по свему судећи планирао да у само пролеће 1371. године удари, међутим он ту одлуку изненада помера и за тренутак се са походом зауставља. Од савезника није имао никога изузев брата Вукашина тако да га чак ни Византија која је била животно заинтересована за успех његове акције није никако помогла. Касније ћемо видети шта су у време битке на Марици радили остали српски великаши.

Видећи да је поход на Турке одложен за извесно време, Вукашин се одлучио да са сакупљеном војском удари на Николу Алтомановића и да са њим рашчисти све рачуне. Још током јесени 1370. године жупан Никола Алтомановић је послао свога заставника Радина Дубравчића да уништава околину Дубровника, са којим је имао неки спор око плаћања светодмитарског дохотка. Жупанови људи су дивљачки опљачкали околину и страховито се светили неким похватаним дубровачким трговцима чупајући им зубе. "Никола Алтомановић (како смо горе казали) ратовао је и са градом Дубровником. Тако 1371. године, кад је ухватио неке дубровачке трговце и племиће, ставио их је на муке вадећи им зубе, те им је на крају силом изнудио четири хиљаде фјорина" (Орбин). Но, ни њему овај сукоб није донео баш много среће, јер у једној акцији умало није и сам погинуо. "Те исте године, кад је долазио с великим бројем људства да хара по Жупи Дубровачкој, сачекао га је Паско Мартинусић између Требиња и жупе Дубровачке. У насталој бици Никола би поражен и изгуби много своје властеле" (Орбин).

У сваком случају, Вукашину мора да је већ додијао жупан Алтомановић, који је био све дрскији и чију је моћ требало сломити. С друге стране, жупан је угрожавао и Балшиће, преко чијих поседа је такође прелазио. Сам Дубровник је покушавао да преко угарског краља Лудвига I утиче да се Алтомановић обузда, али на угарском двору (који је га је по свему судећи стално помагао), Алтомановић је имао моћну заштиту мачванског бана Николе Горјанског. Ускоро је Алтомановић успео да прибави и бродове којима је нападао на дубровачке трговачке лађе па је сада угрожавао Републику онако како то нико до сада није. Ко зна како би се то све завршило, јер су Дубровчани већ пали у очајање, да се изненада није почео формирати савез краља Вукашина и Балшића, усмерен ка уништењу Алтомановића. На неки начин, Алтомановић је то успео да сазна, па је почео да на брзину прибира своје снаге. У оквиру тога почео је да преговара са Дубровником о миру, али сада Дубровчани почну да отежу са преговорима, очекујући да виде шта ће се десити. Они су заправо играли неку чудну игру у којој су прижељкивали да савез Вукашина и Балшића сломи Алтомановића, па су овима обећали бродове за превоз војске Балшића, али никако им није одговарало да им бродови учествују у ратним дејствима, па су предлагали да се њихова улога сведе на то да бродовима само штите поморски пут. О чему се заправо радило? Требало је да Дубровчани превезу војску коју доведу Балшићи на територију коју држи Алтомановић, али и да штите тај морски пут уколико све крене наопако, па се буде морало на брзину повлачити. Управо то је било оно што је бринуло Дубровчане. И више је него очигледно да савезници нису били баш уверени у сигурну победу, што је морало Дубровчане још више уплашити, јер би тада Алтомановић могао да им се страшно освети. Зато су желели да се њихова улога сведе само на то да обезбеђују морски пут, али да ни у ком случају не учествују у ратним акцијама, па макар се то свело само на превоз трупа. По томе се довољно види какав им је страх жупан Алтомановић утерао, и коначно, којом је он снагом располагао.

Ускоро су почеле да се прибирају снаге савезника. Током јуна месеца Вукашин је стигао са сином Марком под Скадар, где се улогорио са војском и тује очекивао Балшиће, па да онда тако уједињени крену ка Оногошту, да потраже жупана Алтомановића. Вероватно да Алтомановић никада није био у таквој опасности као што се тада нашао. Није било иоле јачег великаша из његовог окружења који није желео његову пропаст. Био се замерио свима. Мрзели су га и Лазар Хребељановић, и босански бан Твртко, Дубровник, док су краљ Вукашин и Балшићи са војском отворено ишли на њега. Међутим, тада је изненада Вукашину дошао хитан позив од Угљеше да што пре покрене војску, али не на Алтомановића, већ ка Једрену и да се коначно крене на Турке. Без размишљања Вукашин напусти идеју о нападу на Алтомановића и крене брату Угљеши, али Балшићи се не придруже овом походу. Оваква изненадна Угљешина молба вероватно да је спасла Алтомановића од пропасти, али он њој ипак није успео умаћи. Катастрофа је само одложена.

Помало збуњују сви ови догађаји и не указују на неки логичан распоред. Наиме, чини се као да Вукашин уопште није у току ствари и да поступа искључиво онако како то жели његов брат Угљеша. Једно време поход на Турке је био планиран за пролеће 1371. године, да би га онда Угљеша изненада одложио, али по свему судећи на неодређено време, јер Вукашин се одједном упушта у акцију против Николе Алтомановића. Напад на Алтомановића је замишљен веома широко, са нападом и са копна и са мора, уз учешће неколико савезника. То заправо значи да је Вукашин очигледно мислио да има довољно времена и да напад на Турке неће доћи тако брзо. И онда у самом почетку, када је требало још само пар дана па да се крене на Алтомановића, и када се војска већ била скоро сакупила, стиже од Угљеше позив и Вукашин без размишљања напушта дотадашње планове и хита Угљеши. То може да наметне најпре питање зашто је поход од пролећа, како је планирано, био померен за касно лето, скоро јесен. Неки одговор који би био задовољавајући и не постоји, а најближе истини јесте то да је Угљеша вероватно мислио да ће успети да Византију привуче на своју страну, па је стога одложио пролећни поход за јесен. С друге стране, по свему судећи Угљеши је Вукашин у потпуности препустио да одреди време напада на Турке и то из више разлога. Најпре, овај поход је био Угљешино животно дело, он га је био у потпуности осмислио, он је спроводио све оне дипломатске активности потребне за обезбеђивање савезника и на њему је било да одреди и сам почетак акције. Исто тако он је био у самој близини Турака, па је најбоље могао знати право време за почетак ратног похода, а осим тога он је већ и до тог момента имао доста сукоба са њима па их је добро и познавао. И поред свега овога заиста изненађује колики је утицај Угљеша имао на свога брата Вукашина, јер га овај слуша и спроводи без поговора оно што Угљеша смисли, што опет може само да посведочи о Угљешиним квалитетима. Чак и сви турски извори, када спомињу овај поход, наводе стално Угљешино име, "да се силни Деспот (Угљеша) договорио с краљевима Босне, Угарске и Влашке да муслимане протера из Румелије" (Сеад Един), а за Вукашина као да Турци и не знају. То сасвим довољно говори да је Угљеша био душа читавог овог похода, мада је сасвим сигурно и то да Вукашин није био ни у каквом односу подложности према њему и да су се о свему договарали. Но, Угљеша је тај који је имао иницијативу у овом походу.

Чини се да је у то време турски султан Мурат са главнином војске ратовао по Малој Азији и да у Европи није било значајнијих турских снага. Муратов војсковођа Лала Шахин је боравио у Једрену са нешто мало војске која није била довољна ни да се овај град одбрани, а камоли за нешто више. Могуће је да је Угљеша тако нешто начуо и да је стога тако хитно позвао Вукашина, не би ли напали док се Турци нису повратили из Мале Азије и то би можда био разлог журбе коју је Вукашин показао напуштајући већ започети рат са Алтомановићем. У сваком случају, војна армада је кренула ка Турцима. "И подиже деспот Угљеша све српске и грчке војнике, и брата свога Вукашина краља, и многе друге велмуже, око шездесет хиљада изабране војске, и пођоше у Маћедонију на изгнање Турака,..." (Исаија монах). Угљешин је план био не да се Турци победе у једној битки, те да им се колико – толико подрежу крила, већ да се у потпуности истисну из Европе. Веома смео план, али исто тако и далековид. Са једном победом или чак и са неколико њих, а без истискивања и протеривања у Малу Азију, Турци се нису могли зауставити. То би било тек делимично решење, само за кратко време. Угљеша је био спретан политичар, који није предузимао половичне потезе, а што се види већ из тога што није имао намеру да Турке чека и да брани своју област од њих, већ је одлучио да их нападне. То што је желео да их истисне са Балкана, односно из Европе, само је логичан след његове политике која није знала за делимична решења.

Сама армија која је покренута, па макар се узело да Исаија монах мало и претерује, била је заиста велика, а то потврђује и овај навод: "И када се војска скупила и би трчање и вапај, да се земља тресла, коњаника и пешака," затим нешто даље каже "и пописаше колико ће их се борити са Агаренима и нађоше да ће бити оружаних коњаника око 70.000 војника и више" (Пајсије Јањевац). Таквој моћној армији могла је за циљ да буде само турска престоница Једрене, а то су знали и Турци, нимало се не заваравајући сврхом Угљешине акције. "Невернички краљеви у договору са српским владаоцем Деспотом устали да Дренопоље разоре, да муслимане униште и Лала Шахина из Румелије истерају, мислећи да ће својом великом војском моћи очистити из Румелије оно што су верни подигли и да ће моћи протерати у Анадолију (Малу Азију) војску султанску" (Идрис Бидлиси).

На овом месту ће бити интересантно видети шта су радили остали српски великаши и како су они схватили ову опасност од Турака. Видели смо до сада да је Угљеша већ одавно радио на томе да се сузбију турски упади и да је он јасно предосећао шта све од надирућих Турака може да дође. Вукашин можда није био толико суптилан колико Угљеша, али је брата следио у свим његовим замислима не супротстављајући се. За то време за цара Уроша се не зна ни да је жив и он борави ко зна где. Његова улога у српском царству није сада више чак ни безначајна, она једноставно не постоји. Нико озбиљан њега не узима у обзир при било каквим комбинацијама, а њега изгледа као да све то и не брине много, па је потпуно неактиван. Историчари су пронашли неке његове повеље у којима се он жали Венецији на одметнуће Балшића (1369.), итд., међутим сва његова активност се изгледа управо и своди на рад његове канцеларије. Конкретних активности нема.

С друге стране, највећи српски обласни господари су и те како активни, али једино у оним подухватима који њима доносе неке користи, а царство их не интересује, Турци још и мање. Видели смо из досадашњег приказа да Никола Алтомановић, као најјачи великаш, брине своје бриге, ратујући са Дубровником, помало са Балшићима и гледајући како да дође до главе Лазара Хребељановића. Балшићи су водили своје ратове и били су спремни да заједно са Вукашином ударе на Николу Алтомановића, али нису били спремни да са њим иду и на Турке. Лазар Хребељановић није могао да смисли Вукашина, а нарочито након пораза на Косову пољу (1369.). Вук Бранковић је опет сувише слаб да би без дозволе Лазара Хребељановића смео било шта самостално да уради. Браћа Драгаш и Константин Дејановић такође нису пришли Вукашину док се за севастократора Влатка Паскачића и Радослава Хлапена не може било шта одређеније рећи. Рашка властела, будући далеко на северу, била је још увек изван домета турског халакања, па је то био и разлог зашто их Вукашинов поход није много узбуђивао. Углавном, сви брину своје ситне бриге, а Турке остављају онима којима они тог момента највише сметају, односно Угљеши и Вукашину. Још мање је био заинтересован за овај поход Тома Прељубовић, који од 1366. године држи Јањину, где га је као свога зета послао Симеон Палеолог (полубрат цара Душана, познатији као Синиша). За самог Симеона Палеолога је велико питање да ли је у то време уопште био и жив, будући да је последња вест о њему из 1370. године.

На крају се мора још нешто навести, што је вероватно додатно оптеретило односе у српском царству. Наиме, негде непосредно пред маричку битку, Вукашин је крунисао свога сина Марка за "младога краља", што ће рећи за свога, односно касније наследника цара Уроша. Тиме није обављено само просто проглашавање наследника, већ, што је сада изузетно важно, пошто цар Урош није имао деце, покушао је Вукашин да преко Марка формира и нову династију, династију Мрњавчевића, која ће да замени већ изумрле Немањиће. Каснији ток догађаја ће ово проглашавање Марка краљем да потпуно обезвреди, будући да је Вукашин погинуо и није успео да спроведе оно што је желео. Међутим, да се поход на Марици завршио другачијим исходом и да је Вукашин заједно са Угљешом преживео овај поход, односно да је њихова акција била победоносна, онда би Србија сасвим сигурно имала династију Мрњавчевића. Да су Угљеша и Вукашин успели да савладају Турке, ко би могао да их тако моћне спречи у спровођењу овога наума. О томе да су и у овом своме науму (формирање династије Мрњавчевића) радили споразумно нема никакве сумње, јер су то и до сада чинили и сви њихови потези су синхронизовани. Било би веома интересантно знати да ли су Мрњавчевићи имали у виду формирање сопствене царске династије наместо Немањића, онога момента када је Вукашин проглашен краљем, односно савладарем цара Уроша. Ако је то тако, онда је проглашавање Вукашина за краља био само један део заиста опширног политичког програма који су имала браћа Мрњавчевићи. Тада се може само дивити чврстини замисли и сигурности са којом су Мрњавчевићи ишли ка своме циљу. Они су тада били вероватно једини који нису своју енергију, попут баш свих других српских обласних господара, усмерили само ка проширењу својих области. Истина и они су то радили, али са одређеним циљем, ширењем своје власти они су припремали Србију за промену владалачке династије. Ко зна каква би била судбина српског царства, а Балкана сигурно и можда доброг дела Европе, да су Мрњавчевићи успели да сломе Турке и сатерају их у Малу Азију. Следећи корак би био (крунисањем Марка за "младога краља" он је већ започео), уздизање нове династије, а онда и ломљење независности обласних господара. Српско царство би било сачувано, а тада би сасвим сигурно дошла на ред и Византија и дуго сањани сан цара Душана да Срби освоје Цариград и да Византијом коначно завлада српска династија. То не би били Немањићи, али у основи та идеја би на крају била остварена. Изузетно политички самосвесна породица Мрњавчевића ипак није успела своје замисли да спроведе до краја, а да је успела данас би писали о сасвим другачијој историји Србије и доброг дела Европе. Тада је Србија могла Европи, да је победила Турке, да обезбеди један сасвим другачији пут у наредне векове, а требало је тако мало. Но, да се вратимо започетом походу на Турке.

49. Битка на Марици

По свему судећи свака од војски, и Угљешина и Вукашинова, ишле су посебно. Тачније, Угљеша је кренуо из Сера, а Вукашин је ишао средиштем Тракије, вероватно од Скопља а то на неки начин потврђује и Пајсије Јањевац, када говори о томе шта је Вукашин наредио Угљеши. "Заповеди да се убрзо скупи војска и посла ка брату Угљеши да буде спреман, и одреди место, где ће се обојица састати". Нешто даље наводи: "и дођоше до места званога Чрменски Лугови близу Андријанопоља дан хода и више, звано Мостар, а после се назва Мустафа-пашина Ћуприја. И ту негде састадоше се обојица, ови од српске земље, а Угљеша од грчких предела" (Пајсије Јањевац). Остаје нејасно да ли су ове армије имале миран пут до места састанка, или су успут ипак имале ратних дејстава. Судећи по Орбину, ратних дејстава је било и то доста. "Припремивши, дакле, војску од двадесет хиљада бораца, кренуше у потрагу за Турцима све до Тракије, коју су великим делом били заузели" (Орбин). Сигурно је да већих судара није било, највише због тога што Турци нису имали довољно снаге, али ратних дејстава је било. Са тим, тек појединачним отпорима, ова армија је лако излазила на крај, што је могуће створило слику о лаком походу. Турци су веома брзо сазнали каква се армија ваља према њима и одмах су знали шта је циљ овога похода. У Једрену је у то доба боравио Лала Шахин, веома способан војсковођа, који је одмах послао Мурату гласнике у Малу Азију, по којима му јавља шта се све догађа и од њега моли помоћ. На овом месту долазимо до најинтересантнијег и најнејаснијег дела ове приче. Историјски факат је да су се у петак на дан 26. септембра 1371. године судариле две војске, турска и српска, а да је српска доживела прави правцати масакр у којем су живот изгубили и деспот Угљеша и краљ Вукашин. То је резултат саме битке и крајњи исход овог похода. Међутим, уопште није јасно како је дошло до овакве катастрофе српске војске као што се ништа не зна ни о самој битки, тако да је све оно што се по књигама наводи углавном само плод нагађања и размишљања која могу бити више или мање утемељена. Стога и све оно што сада буде речено о самој битки јесте једино збир описа из најразличитијих извора који су о томе нешто рекли, па се свему томе може веровати, али и не мора.

Већ је речено да су се две српске армије (Вукашинова и Угљешина) највероватније (то није сигурно) кретале сасвим одвојено и да су се код Черномена састале. Могуће је да је њихово уједињење извршено и нешто раније, а да је Черномен био место где су се улогорили и где је требало да се изврше последње припреме и договор за напад на Једрене, које се налазило удаљено једва неких четрдесет километара. Већ тада је сигурно свима било познато да у Једренима борави мала турска посада, која нема никаквих шанси да се одржи пред оваквом армадом. Исто тако, и досадашње одсуство јачег турског отпора давало је велику наду на лако остварење циља похода. То је изазвало различите реакције. Срби су се развеселили, очекујући да ће успети лако да савладају Турке и овај поход завршити много брже но што су се и надали. "И би велико весеље и радост и пиће вина и јела, и свако неуправљање и неуређење" (Пајсије Јањевац). С друге стране, реакција Турака је била сасвим другачија, будући да су се уплашили видевши каква се сила на њих ваља. "А агаренски начелник чувши за долазак краља Вукашина са великом силом и беху у великој недоумици и не малом ужасу, и договорише се да дају данак и да шаљу изабране своје посреднике ка Вукашину са речима: Остави нас да овде останемо и ми ћемо ти бити као и слуге, и даћемо данак како хоћеш" (Пајсије Јањевац). Баш њихов страх ће бити узроком промишљених одлука, које ће довести и до њихове победе.

Турци, односно њихов вођа Лала Шахин, били су савршено свесни да се не могу одупрети српској војсци, па су покушали преговорима да добију у времену, не би ли сачекали повратак султана Мурата са главнином војске из Мале Азије. У оквиру тога, послали су у српски логор једно посланство које је понудило Србима склапање мира и плаћање данка. Да се радило само о турском лукавству, види се из овог навода. "И дођоше као посредници и да уходе и да начине мир, и дошавши до места где беше не мало војника, и проклети Агарени уходише и сагледаше и видеше неуправљање и разногласице, и где леже пијани, као војска без главе и икаквога управљања" (Пајсије Јањевац). По свему судећи, посланство које је послао Лала Шахин и није имало неке озбиљне намере да уговара мир, већ је било послато више ради тога да види какво је стање у српском логору, колико има војске, распоред, расположење и све друго што би можда могло да буде значајно. Мора да су Турци били највише од свих изненађени оним што су видели. Војска се изопијала, није било праве команде, а изгледа да су почињале и међусобне свађе. Сада је то сасвим мењало ситуацију и било је очигледно да ова војска није спремна да издржи иоле озбиљнији напад на свој логор. Према томе, била би неопростива грешка не искористити ову ситуацију која као да се сама нуди.

Ови наводи Пајсија Јањевца који говоре о пијанству и општој распуштености у српском логору налазе своју потврду и у наводима турских хроничара (Идрис Бидлиси), али и поред свега сва та прича је више наклапање, но што би могла да одговара истини, а ево и зашто. Са српске стране, Пајсије Јањевац је за пораз на Марици оптужио искључиво краља Вукашина, пребацујући му и за опијање и сав онај неред који је, по њему, владао у војсци. Тиме је нађено идеално оправдање за овај пораз, а сва је кривица била једино на Вукашину. С друге стране, Турци су се као мухамеданци грозили над обичајем хришћана да пију вино и желели су да ето и тиме покажу надмоћност своје вере над хришћанском, јер да су и хришћани имали обичај да не пију вино не би им се десила таква катастрофа. Но, истина је ипак изгледа негде на средини. Могуће је да су Турци слали уходе да извиде каква је ситуација у српском логору и сасвим је сигурно да је атмосфера била опуштенија но што је требало да буде. С једне стране, две војске су се спојиле (Вукашинова и Угљешина) па је то прослављено, док с друге стране чувши да се у Једрену налази мала посада и да је победа надомак руке (колико већ сутра), ратници су унапред прослављали своју победу. Мора се рећи и то да је и иначе у свим хришћанским војскама ред у логору обавезно био слаб и хришћани ће касније већину својих пораза против Турака доживети баш због недисциплине. Ни овај српски војни логор није био ни у ком случају изузетак, а неред је могуће био већи и због тога што се није могло ни претпоставити да би Турци могли напасти, јер их није било довољно ни Једрене да одбране. А опет, код хришћана није било баш уобичајено да се напада ноћу, па никоме није на памет могло пасти да ће Турци, који су и иначе у малом броју, напасти по мрклом мраку.

Код Турака је била сасвим другачија ситуација. Они су били наспрам српске војске у мањини и нису имали никакве шансе, али тога су били савршено свесни. Само је нека изненадна промена ситуација могла да их спасе, међутим било је тако мало времена. Већ сутрадан може се очекивати напад на Једрене и сигуран пораз, а сам султан Мурат је још далеко и неће стићи на време, да спречи катастрофу. Практично, Лала Шахин није имао шта да изгуби, стога није ни мало чудно да се одлучио за ноћни напад. Све или ништа. Могуће је да се ни он сам није надао да ће његов ноћни напад направити такав дар – мар у српској војсци и да је желео само да их збуни, тек толико да добије у времену док не стигне султанова војска. У сваком случају, ноћни напад Турака се више може схватити као акција очајника који нису имали више шта да изгубе, мада не треба искључити ни сналажљивост и одлучност Лала Шахина. Тим више што он очигледно није нити једнога момента очајавао и није требало много па да се одлучи на акцију. То нарочито онда када је чуо од својих ухода које су ишле тобож на преговоре, да је ред у српској војсци врло слаб. "И убрзо се натраг вратише ка своме начелнику и приповедаху му сва неуправљања и неуредности и разногласице и пијанства, и рекоше: данас ће наше бити" (Пајсије Јањевац).

Било како било, Турци изврше у раним јутарњим сатима на дан 26. септембра 1371. године (био је петак) напад на српски логор. Изгледа да је у српском логору настала страховита паника и неред. "И подигоше се једнодушно сви Агарени, и дођоше до места где војска беше без управе и изненада нападоше на њих. А они нису знали за ово, пошто је било рано јутро, и разбише српску војску и могло се видети чудо, гнев Господњи нападе на њих и страховање и бежања, један другога обилажаху, један другога на стизаху, дадоше се у бег и устремише се у бежање божјим допуштењем због неправеднога убиства" (Пајсије Јањевац). Затим, биограф оптужује Вукашина због пораза многобројне српске војске од малобројних Турака. "Када не би Господ допустио, како би могли 4 тисуће и 500 војника одолети 70.000?" (Пајсије Јањевац), сматрајући то божјом казном зато што је Вукашин убио цара Уроша и на такав начин се дочепао српског престола. О наводном Вукашиновом убиству цара Уроша ће бити касније више речи, но овде је интересантан овај навод, зато што биограф тврди да је Турака било тек нешто више од четири хиљаде, док је Срба било око 70.000. Да ли је нешто тако стварно било могуће? Да ли је заиста тако мала множина, без обзира о каквом се изненађењу ради, могла да натера у дивљи бег и уништи толику војску колика је била српска? По грчком писцу Халкокондилу било је Турака још и мање: тек око 800. Све то личи помало на бајку, а турски извори опет убацују једну своју верзију по којој чак ни сам Лала Шахин није тај који је напао српски логор, већ је то учинио неки Хаџи Илбекија. Наиме, Лала Шахин је овога Хаџи Илбекију послао само да осмотри српски логор па да му онда дојави шта је тамо видео. Међутим, када је Хаџи Илбекија видео лоше стање код Срба, одлучи се да сам нападне и да о томе не обавештава Лала Шахина, процењујући да му је и то мало војске што је има код себе довољно да изврши напад. На крају је то и урадио и остварио велику победу, али га је нешто касније Лала Шахин дао због зависти отровати.

Дакле, ту је очигледно више легенди неголи истине. Просто је невероватан податак да је 800 Турака (по Халкокондилу) могло да уништи логор од скоро 70.000 људи. Војни логор са тако великим бројем људи морао се простирати на огромном простору, будући да је ту било мноштво шатора, кола, стоке и чега све не што обавезно иде уз логоре средњовековне војске. Уништити са само 800 људи (или чак 4.500) један такав логор просто је немогуће. Или је Турака било знатно више или Срба није било тако много. А могуће је да су Турци са једним бројем (сигурно већим но што то извори наводе) ратника стварно напали српски логор и уз ефекат изненађења, али и уз жестоку битку успели да сломе српску војску. Сигурно је да страховити покољ који се десио Србима нису могли да учине тако малобројни Турци, а да је катастрофа била велика, то је ван сумње. То посебно коментарише Исаија монах говорећи како Угљешина и Вукашинова идеја о протеривању Турака са Балкана није успела. "Њих, дакле, не изгнаше, него сами од њих бише убијени, и онде њихове кости падоше, и осташе непогребене, и велико мноштво од њих умре од оштра мача, неки бише одведени у ропство, а неки од њих, избегавши, и дођоше" (Исаија монах). Слично каже и Пајсије Јањевац, с тим што он додаје да је у општој паници мноштво српских ратника зашло у реку Марицу и тамо се подавило. "Једни се дадоше у бегство, друге одведоше у ропство, и многа телеса падоше, а највише се удавише у реци,.." (Пајсије Јањевац). Смешна је заиста помисао да само 800 ратника (или 4.500) може тако да уништи војску од 70.000 потпуно опремљених војника.

Турска победа је без икакве сумње потпуна, било је мноштво заробљеника који су касније за злато откупљивани. "А Агарени се вратише ка Адријанопољу граду са победом и радошћу, а наши у скрби и тесноти: једни брата жељаху, други родитеље, други децу своју, други сроднике, и би вапај и плач и ридање, као што Рахила плакаше за децом својом и овде се догоди. И који у ропство беху одведени, са срамом искупљиваху их, а који избегоше смрти и дођоше кући, тужни и посрамљени машући главама један ка другоме говораху: Јаој нама!" (Пајсије Јањевац). Овакву победу Турцима сигурно није могла донети тако малобројна војска како се по легенди наводи, већ ће бити прије да је Лала Шахин успео да сакупи своју целокупну војску (сигурно не тако малобројну како наводе биографи) и да уз ефекат изненађења удари на српску војску те да је након жестоког боја савлада. Исто тако, Турака је, без обзира како је велики морао бити ефекат изненађења због ноћног напада, морало бити приближно исто колико и Срба (могуће и мање, али не драстично). Другачије стварно није могло да буде.

На овом месту треба обавезно споменути и један други опис битке, који је неоправдано стављен у други план. Наиме, оно што о самој битки даје Мавро Орбин одудара од свега досада наведеног и није јасно на који је начин он дошао до података које износи. Истина он је имао неких грешки попут погрешног навођења имена турског султана (Сулејман III уместо Мурат I), итд., но то не мења много на самој суштини. По њему, Угљешина и Вукашинова војска је похарала Тракију, али Турци су стално узмицали. Не могавши их стићи, а већ сасвим задовољни оним што су и до тада учинили (овде нема говора о томе да је циљ акције протеривање Турака са Балкана, већ све то више личи на неки казнени поход против Турака) одлуче се Срби да се врате натраг у Рашку, славећи своје дотадашње лаке победе. "Припремивши, дакле, војску од двадесет хиљада бораца, кренуше у потрагу за Турцима све до Тракије, коју су великим делом били заузели. Пошто их нису нашли, похаравши и попаливши њихову земљу, вратише се у Рашку не водећи рачуна о било каквом војничком реду" (Орбин). Међутим, Турци су, иако нису прихватали отворену борбу, били Србима стално за петама, пажљиво пратећи шта ови раде и чекајући погодан тренутак да нападну. "Турци, који су се били повукли у планине и пажљиво пратили њихово кретање, изабраше три хиљаде својих најодважнијих људи који упадоше у позадину непријатељске војске састављене од Угљешиних људи, те их у бесном нападу разбише. Лаоник пише да је Сулејман трећи по реду и први овог имена ноћу напао људе краља Вукашина и његовог брата Угљеше, који су се тада налазили нешто мало удаљени с другим делом војске" (Орбин).

Ово је један веома интересантан моменат, који би могао бити и тачан. Орбин наводи да су Турци напали ноћу и то само један део српске војске, који је логоровао издвојен од главног логора у којем се налазио већи део војске и са којима су били Вукашин и Угљеша. По свему судећи, радило се о мањем делу војске и Турци су га вероватно зато и напали, очекујући да ће га лакше савладати но да ударе на главнину. То се уклапа са раније изнетом мисли да је Лала Шахим могуће желео само да збуни српску војску не би ли добио на времену док из Мале Азије не дође султан са целокупном армијом. Стога је са својим малим снагама напао слабији део српске војске, данашњим речником речено имао је ограничен ратни циљ који у себи није садржавао победу (јер је није због малог броја својих војника могао очекивати), желећи да ускомеша и остатак војске. Како каже Орбин, у напад је кренуло око три хиљаде Турака, али како је напад изведен ноћу и изненада, то је код Срба избила паника и они су почели масовно да беже у други српски логор где се налазила главнина српске војске са Вукашином и Угљешом.

Хаос у суседном логору су чули Угљеша и Вукашин и одмах им је било јасно о чему се ради, па су покренули свој део ратника да помогну друговима. "Стога прискочише са свим својим људством да помогну својима..." Међутим, шта се десило. Угљеша и Вукашин покрећу своје ратнике не би ли директно ударили на Турке, али уз пут налећу на бегунце који са својим коњима безглаво улећу у њихове редове и праве хаос. "Који су пуштених узди бежали пред Турцима не успевајући да среде своје редове како су били дужни, тако да су се у гужви сударали с Турцима" (Орбин). С друге стране, Турци су цело време битке одржавали бојни ред, па су успели да примете на време како се Вукашин и Угљеша приближавају са својом војском. Стога су Турци успели да сасвим организовано дочекају тај њихов први удар. "Кад су Турци видели издалека да Вукашинова и Угљешина војска иде против њих, сачекаше их и поново збише редове" (Орбин). Савршено одржан бојни ред Турцима је помогао да сломе тај први удар српских ратника, који је већ био поремећен тиме што је маса бегунаца улетала и кварила јуриш коњице. Након тога Турци примећују своју шансу и користећи неописиву гужву међу Србима, од којих су једни нападали Турке, а други бежали па се сударали са онима који су нападали, све без икаквога реда, изврше и коначни напад разбијајући српску војску. "Одупреше се, дакле, одважно и борише се јуначки, тако да се створила велика пометња у војсци Рашана, који у борби нису одржавали никакав ред нити су знали како ни с ким имају да се боре. Турци су ову околност веома добро искористили те ударили на њих. Пошто су то извели с великом жестином, разбише их и натераше у бекство..." (Орбин).

Оваква верзија битке на Марици, иако нема неких посебних потврда кроз неке друге документе, изгледа некако и најближа истини. Пораз српске војске је дошао углавном због недисциплине и помало олаког схватања читавог похода. То је симптом који се и раније појављивао док је цар Душан ратовао са Турцима, а биће га касније још и више. Што је још интересантније и друге хришћанске војске (угарска, француска, итд.) показивале су исте такве недостатке у сударима са муслиманима, како у Европи тако и у Светој земљи (крсташки ратови). Турци су побеђивали не због тога што су били храбрији или војнички способнији (мада им се ни тај квалитет не може оспорити) већ углавном захваљујући својој чврстој организацији, што ће код хришћана још дуго времена да буде главни недостатак. Стога списи Орбина који наводе само 3.000 Турака, затим наводи који говоре да је битке између Срба и Турака било, те да је српски отпор крваво сломљен, можда могу да укажу на неке ствари. Најпре на то да напад Турака јесте био изненадан и да је направио збрку код српске војске, али да су се Срби жестоко борили и да су на крају ипак снагом оружја били сломљени. Дакле, да је изненађење имало свога удела, али никако одлучујућег, те да је превагу однело оружје. С друге стране, то даље значи да ни српска војска није била онако бројна како се то наводи код Пајсија Јањевца, када се иде чак до 70.000 српских ратника. Такву бројну војску у Европи није могао нико да покрене и неће моћи још дуги низ година, па нису могли ни Вукашин и Угљеша. Дакле, српске војске је било много мање, тим више што је 3.000 Турака могло да је савлада и то након битке (опет, без обзира на то колико је турски напад био изненадан). Све остало, попут пијанства итд. јесте само бесмислица и народна легенда.

Саме вође српске војске, краљ Вукашин и деспот Угљеша су погинуле у општој гунгули, али њихова тела никада нису пронађена тако да и начин смрти ове двојице великаша представља идеалан материјал за стварање легенди. Самоме Вукашину легенда није била наклоњена, јер му је описала смрт на нимало достојан начин, док је Угљешина смрт приказана далеко узвишеније. Но, и ту постоји више верзија. Једна од њих тврди да су се Вукашин и Угљеша храбро борили једно време, покушавајући да зауставе оне борце који су бежали. "Али кад нису могли ништа учинити, и они се, да би спасли живот, дадоше у бекство. Гоњени од Турака и натерани до реке Хебра, сада Марице, бацише се у њу с коњима да не би пали у руке непријатељу" (Орбин). Дакле, тек онда када су видели да је све изгубљено обојица су кренули да се спашавају и то тако да су загазили у Марицу. За њима је кренуло мноштво друге властеле, али велики део њих се у набујалој Марици подавио, а између њих и сам Угљеша. "То исто учинише и многе друге истакнуте личности, од којих се већи број удави у поменутој реци. Ту се удави такође и Угљеша и његов брат Гојко, који је заповедао војском" (Орбин).

Друга верзија каже да се Угљеша храбро борио, али је задобио рану и стога био приморан да се извуче из битке. Није успео далеко да одмакне и већ слаб од ране зауставио се на једној узвишици, где је од слабости пао са коња и ту умро. На истом месту су га нашле и слуге које су га ту и сахраниле. Касније су неки монаси извадили тело из хумке и однели га у неки манастир у близини Сера. "А Угљеша, када је био у рату, зададоше му љуту рану и даде се у бегство, и када је крв текла и не имајући увоја ни куће (стана) и никако не имајући где главе склонити, узишавши на неке хумке, и паде с коња и ту му дође крај живота, дух Богу предаде, и погребоше га његове слуге, а за његов гроб зна се и до данас, и нека чудна знамења показује и људе остављају белеге. А тело његово однесоше неки иноци у манастир близу Сереза, који је од њега саздан од основања, чинећи исцељења, а гроб његов би више Харманлије и до данас је камењем обележен" (Пајсије Јањевац).

Вукашинова смрт није описана тако узвишено, као Угљешина будући да је он сматран убицом цара Уроша, па је сходно тако ниском чину и његова смрт морала бити исто тако ниска. По једној верзији, Вукашин и Угљеша су кренули преко Марице, али су се у том покушају прелаза они разишли. Угљеша се удавио (то смо видели), а Вукашин је успео да пређе Марицу. Међутим, осетио је велику жеђ па се зауставио на једном од извора да се напије воде. Ту је прилику искористио његов паж Никола Хрсојевић па га је са леђа убио не би ли се дочепао скупоцене огрлице коју је Вукашин носио око врата. "Кад је краљ Вукашин прешао реку, осетивши велику жеђ, поче пити на једном извору, не силазећи са коња. Док је тако нагнут пио, уби га његов паж Никола Хрсојевић због огрлице која му је висила о врату. То се десило код села Караманли близу града Черномена у Тракији, где су Рашани заметнули битку с Турцима. Одатле касније његово тело би пренесено у цркву Св. Димитрија у Сушици, која је у Рашкој. Тело Угљеше и Гојка никада се није нашло. Друге личности које не погибоше у бици беху заробљене живе и одведене у ропство. То се збило 26. септембра 1371. године" (Орбин).

По другој верзији (Пајсија Јањевца) Угљеша је погинуо од рана задобијених у боју (то смо видели), а у Марици се удавио Вукашин. "А највише се удавише у реци, тако да је и сам Вукашин ту дављењем изменио свој живот, и множина војника с њим, тако да му ни успомена није остала међу живима, ни гроб му се не зна ни до данас" (Пајсије Јањевац).

Дакле, то би биле легенде о томе како су њих двојица изгубила живот на Марици. Без обзира колико ми веровали оваквим описима, они су као такви скоро и једини, али су барем у једном јединствени. Српска војска је битку изгубила, а Вукашин и Угљеша су погинули. У сваком случају, Турцима је био отворен пут ка унутрашњости Балкана, а саме размере катастрофе описао је најверније овај запис. "И толика невоља и несрећа обли све градове и стране западне, колико нити уши чуше, нити очи видеше. По убиству овога храброга човека, деспота Угљеше, расуше се Исмаилћани, и полетеше по свој земљи као птице по ваздуху, и неке од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху, а остале немила смрт пожње. Заостали од смрти глађу бише погубљени, јер таква глад би по свима странама, каква не би од створења света, нити потом да буде, Христе милостиви, а које глад не погуби, ове попуштањем божјим, вуци, ноћу и дању нападајући, прождираху" (Запис Исаије монаха). Ту, на Марици, није изгубљена само једна битка, ту није само српско царство доживело и коначни слом, десило се нешто и више. Турцима је пут у Европу био сада потпуно отворен и они започињу успешни ратни поход који ће наредних неколико векова наставити да би на крају скоро заузели и сам Беч. Но, то тада Европа није схватала, што и не треба да много изненади, јер су сви ови догађаји ипак били веома далеко од граница тадашњих најјачих држава, и стога су деловали релативно безначајно, мада ће се последице ове битке веома брзо осетити и у Европи.

Праве размере Маричке катастрофе најпре је осетила Србија, која је овом битком започела петовековно ропство под Турцима. Каснија косовска битка (1389.) није могла да измени много даљи след трагичних догађаја који су незадрживо надирали, нити су покушаји кнеза Лазара могли да зауставе турску експанзију. Мада су Срби, по свему судећи, на Косову ипак успели да победе Турке, та победа је била у суштини пораз Србије, јер она из тога није извукла никакву корист. Сама Косовска победа није могла да спречи турско освајање Србије будући да је, иако на крају крајева победа, она ипак дошла сувише касно да би могла нешто да измени. И баш је ту јасно видљиво колико је Угљеша био далековид, када је покренуо овај поход на Турке, желећи да предухитри турско снажење. У то време Турци су били тек једном ногом у Европи и могли су се савладати и потиснути назад у Малу Азију, док на Косову то више није било могуће, јер су били већ сувише јаки да би их једна изгубљена битка могла сломити. Сигурно да је такав развој ситуације још увек могао бити у Вукашиново и Угљешино доба, али у време кнеза Лазара (само двадесет година касније) то више није било могућно. Стога би се могло слободно констатовати да је управо маричком катастрофом истога момента било сломљено српско царство, али да Србија још увек није пала под ропство. Међутим, то је сада било само питање времена.

50. Легенда о смрти цара Уроша

Шта је радио цар Урош за све то време није познато, а само два месеца након маричке катастрофе он је умро у добу од 35 година на дан 4. децембра (четвртак) 1371. године. Са њиме се угасила и династија Немањића. Један велики период за Србију је био завршен и то период пун успеха и успона, а наилазило је једно страшно време страдања и патње. Дуго је владало мишљење да је Вукашин био тај који је у борби за власт ликвидирао цара Уроша и тек у новије доба та је заблуда коначно прекинута. Легенде о страдању цара Уроша узбуђивале су машту вековима, стварајући од Вукашина чудовиште које се иживљавало на немоћноме цару. Веома често оне су биле потпуно неумерене, искривљавајући и најобичније истине. Пајсије Јањевац је наводио чак да је цар Душан, због тога што је Урош био малолетан, оставио Вукашину регенство. "И остави сина свога младоумнога, још млада узрастом, и уручи скиптар државе Вукашину, и заклетвама закле (га) да чини насиља сину његову, док не достигне до узраста и постане наследник отачаству својему, које му по роду и колену остаде од прадедова" (Пајсије Јањевац). Интересантно је како Јањевац Уроша назива "младоумним" што не значи само да је Урош био млад већ на неки начин недовољно умно развијен, што ће се касније појављивати и код других писаца. По Пајсију Јањевцу владао је Вукашин све док Урош није напунио 17 година, а онда је дошло до њиховог међусобног сукоба, будући да је Урош хтео преузети царство, а Вукашин то није дозвољавао. Стога избије рат у којем се српска властела подели на Урошеву и Вукашинову страну. "По истеку многих година, владао је Вукашин, док не постаде храбар цар Урош и док му не буде 17 година. Био је толики разумом, да су се сви дивили, успевао је из дана у дан у доброти и разуму, не примајући савете старих, а држећи савете младих. Ради тога онај који од искони мрзи добро: ђаво, подиже рат између младога цара и Вукашина, и био је велики метеже и распре између њих у те дане. Једни су били помагачи цару Урошу, а тако је и по правди, а други Вукашину по неправди, тако да је био велики метеж и разногласице и неправде" (Пајсије Јањевац).

Након тога описује Пајсије Јањевац сабор који се држао у Призрену и на којем се Вукашин желео дочепати царске круне, али у томе не успева па "Вукашин раздели (царство) на три дела: Угљеши даде Серез и назва га кесарем, Гојка деспота у Трапезунту тј. Трнову, а сам у српској земљи" (Пајсије Јањевац). Но, и то му је било мало па се одлучи да ни мање ни више већ да убије цара Уроша и тако уклони ову препреку у жељи да се сам зацари. Убиство је извршено док су заједнички ловили, а ево како је извршено "И прође неколико година, а Вукашин расвирепивши се, јаој неправедни суде, и упути ђаво, који од искони мрзи добро, Вукашина ратоборца, те он упути своје слуге на убиство (Урошево). После неколико дана изиђоше (Вукашин и Урош) у лов као што су обичај имали, и тамо (Урош) прими крај живота, убише га потпуно невина" (Пајсије Јањевац).

Орбинова верзија је нешто другачија. Оставши без икаквих имања, пошто му их је Вукашин преотео, цар Урош је био присиљен да борави код њега. "Кукавни цар, који је за свога живота пустио да великаши заузму царство, боравио је неко време код краља Вукашина, који му је био доделио једну малу област за издржавање" (Орбин). Међутим, како је према њему било лоше поступано одлучи се цар да пређе код Лазара Хребељановића, са којим ступа онда у савез (у којем био и Никола Алтомановић) и заједно нападају Вукашина. Орбин затим описује битку која је на Косову пољу вођена између Николе Алтомановића, Лазара Хребељановића и цара Уроша, са једне стране, против краља Вукашина са друге стране (то је у предњем тексту детаљно описано) и наводи како је ту битку добио Вукашин. Са бојног поља је побегао Лазар Хребељановић, Никола Алтомановић се борио док је могао и једва је живу главу извукао, док је цара Уроша заробио краљ Вукашин. Надаље је краљ Вукашин цара Уроша одвео као каквог ратног заробљеника у неки део своје области и тамо га држао у неком стању које је било једва мало боље од статуса затвореника. Како је са њим Вукашин поступао исто онако рђаво као и прије, одлучи се цар Урош да пребегне у Дубровник, али неки слуга га ода Вукашину који га онда у наступу беса удари буздованом и убије. "Видећи да с њим поступа као пре, одлучи да побегне у Дубровник. Кад је о томе неки слуга обавестио краља Вукашина, Вукашин га удари буздованом по глави тако да на месту оста мртав. Замотавши га затим у један ћилим, даде га покопати у Шаренику, у области Скопља" (Орбин).

Очигледне су разлике у описима насилне смрти цара Уроша, али две ствари су заједничке. Прва је да је директни извршилац цароубиства био баш Вукашин (додуше, постоји и једна бугарска верзија која цареубиство приписује Угљеши), а друга ствар која им је заједничка јесте то да нити једна није тачна. Цар Урош је можда и убијен, али то никако није могао да учини краљ Вукашин, будући да је тада он већ био мртав пуна два месеца. Међутим, оно што посебно привлачи пажњу и код Орбина и код Пајсија Јањевца јесте место на коме је цар Урош сахрањен. Орбин недвосмислено наводи место Шареник у области Скопља (то исто ради и један други историчар, Лукаревић), док Пајсије наводи: "И када је дошло дубоко вече, однесоше га у манастир звани нови храм Успење пресвете Богородице, у поткриљу града Петрича више Неродимља", а нешто касније наводи да се у близини манастира налази село Шареник. "А при том манастиру је река која силази са горе, село звани Шариник и ту донесоше тело младога цара Уроша, као што и рекосмо напред, а нико није о овом знао, само они злочинци и настојатељ обитељи са клисијархом. И положише га у гробницу у унутрашњости цркве, где се врше божаствене (службе), која је још од прародитеља начињена. И покрише је каменом плочом и опело ноћу свршише, а нико није за ово знао, само Вукашин и они злочинци" (Пајсије Јањевац). Вероватно се ради о селу Шареник источно од Призрена, где се у близини налазио и царски двор Неродимље. Како је цар Урош стварно завршио остаје тајна, односно не зна се да ли је умро природном смрћу или можда насилном, како упорно покушавају да то протуре биографи. Исаија монах се није изјашњавао како је цар Урош умро већ је то само крајње лапидарно констатовао. "У то време и племе српске господе, мислим седми род, пропаде" (Исаија монах). Интересантно је то да Исаија монах уопште не жали због смрти цара Уроша, нити мисли да та смрт нешто посебно значи за српску државу. То би могло да доведе на помисао да је цар Урош у то време био толико потиснут у страну од политичког живота да његова смрт није значила скоро ништа. Исто тако, уопште није немогуће да га је стварно неко од властеле и ликвидирао, јер неће бити само случајност и легенда што Орбин, Лукаревић, Димитрије Кантакузен (Житије св. Јована Рилског) и други толико инсистирају на насилној његовој смрти. Могуће је да је и било нешто од тога, а да је касније предање сву кривицу бацило на омрзнутог Вукашина.

Но, легенда о цару Урошу још увек није готова. Већ је речено да се не зна на који је начин умро, не зна се ни где је сахрањен и уопште о њему се веома мало зна, тако да је све препуштено легендарним тумачењима. Исто онако како је легендарно и несигурно описана његова смрт, тако је описано и касније откривање његових посмртних остатака. Ради се о веома интересантној причи. Наиме, временом је манастир у којем је Урош сахрањен почео пропадати и на крају је и опустео. "И беше манастир коначно запустео и град разоборен, као што се и до данас може видети,..." (Пајсије Јањевац). Цар Урош је полако почео западати у заборав, све док у неко околно место које се налазило у близини опустелог манастира, није дошао неки чобан молећи становнике да му помогну те да га сви заједно очисте од отпада и прљавштине. "И дође у село Шајковце близу манастира, плачући и ридајући и молећи да дођу и да му помогну да почисти цркву и отреби и избаци ђубре" (Пајсије Јањевац). Становници овог села се одазову и очисте манастир. "И дођоше људи са женама и децом на много дана и очистише цркву, а ћемер црквени беше пропао" (Пајсије Јањевац). Но, непознати чобан се није задовољио само са тиме, већ изненада почне да тражи од мештана да му помогну извадити мошти цара Уроша. Наравно, нико му није веровао већ почну да исмејавају овога чобана. "И умиривши се мало, опет викаше говорећи људима: Ходите и помозите ми да извадим мошти светога Уроша и младога цара! И ругаху му се као некој луди..." (Пајсије Јањевац). Већина је мислила да је чобан полудео, али ипак мноштво се људи ипак скупило на недељни дан у цркви. Тада је дошло до правога чуда. У једном делу цркве чобан подиже велики камен и открије мошти цара Уроша, а како је биограф то описао веома драматично то преносимо текст у целини. "И дошавши у цркву, беше недељни дан, и сабраше се околна села, и био је не мали сабор, и повика: Ходите и заједно помозите. И подиже камен велики од гроба унутра у цркви, и нађоше красне мошти, растворене где испуштају добромирисне мирисе тако да су се сви дивили и на много часова заборавивши се ради неверовања, једва некада дођоше к себи, и повикаше: Господе, помилуј и прости нашем неверству. И извадише красне мошти из бокова земље и сабраше све кости добромирисна мириса, и однесоше их на реку Шареничку да их омију, пошто су од много времена биле у земаљском блату и омише их, и сабравши све и унесоше у цркву. И ту се случише неки рукоделци и начинише красан кивот од орахова дрвета, и положише мошти у кивот, пун доброга мириса и красота, тако да су се сви дивили. И те ноћи поче викати онај пастир: Јаој мени, јер су остале мошти у реци. И сви потражише усрдно и не нађоше ништа. Опет викаше и одвратише реку на другу страну и сви прилежно потражише и нађоше један зуб који беше испао. И сви прославише Бога и ставише (зуб) на своје место" (Пајсије Јањевац). Током 1705. године кости су пренесене у манастир Јазак у Фрушкој гори.

Са смрћу цара Уроша изумрла је династија Немањића, али је умрло и српско царство. Српска држава је још увек постојала, будући да највећи њен део је још увек био на окупу, додуше расцепкан, али још увек независтан. Чак би се могло рећи да је држава имала легитимног краља у Вукашиновом сину Марку. Међутим, и он је сада био само форма као што је то пред крај био и сам цар Урош. По некој логици, цара Уроша је сада требао да наследи Марко Мрњавчевић, али њега нико није имао намеру да призна, тим више што је он изгледа одмах након маричке битке постао и турски вазал. Но, то није сада више наша тема.

Сама владавина цара Уроша јесте углавном преглед најпре формирања, а затим сукоба и пропасти многих великих властеоских кућа у Србији. То је заправо период када се у Србији из све снаге развија феудализам са својом карактеристичном расцепканошћу и свим оним негативним особинама које је он и иначе показивао. Увек се може поставити питање да ли би неки владалац другачији од цара Уроша којег Пајсије Јањевац описује као "младоумнога, још млада узраста", могао да одржи Србију у оној снази на коју су је довели ранији Немањићи. Шта би било, рецимо, да је немањићка лоза успела да створи још две генерације владара типа краља Милутина или цара Душана. Да су се догађаји развијали оним темпом као и до тада, до које би снаге Србија дошла тешко је и претпоставити, а опет можда ни они не би били у стању да контролишу огромну државу (више по супротностима велику него ли по територији). И, стварно, колика је Урошева кривица за распад огромног царства, а колико је то један нормалан процес на који појединац, ма како јак био, нема већи утицај. У сваком случају, Србија је изгубила једну сјајну династију Немањића, сву предану власти и држави, једну династију која је створила све оно чиме се може само поносити. Створена је држава, самостална црква, аутохтона култура, мноштво племићких породица, безброј споменика (нажалост много их је током векова уништено, па о томе тек делимично сведоче). Свега је ту било, али је увек било мало праве слоге коју су ранији Немањићи успевали да одрже одржавајући тако и Србију јаком. Међутим, цар Урош то или није умео, или једноставно није могао и стога је пропаст царства управо и везана за његово име. Сав тај период Немањића Србија је тесно била везана за Византију и многобројни догађаји у Србији се могу разумети само у контексту развоја прилика у Византији. Међутим, онога момента када су Турци загазили у Европу и нарочито након пораза на Марици, судбина Србије се тесно везује за Турке. Сада су то сасвим нови услови, нови односи, али и нови људи, који доносе другачија решења. Ништа више није било, нити ће бити као прије. Србија је улазила у нова искушења.

Бивша Света Србија (поговор Мирка И. Нанића)

Дешава ли се у животу, у историји, у постојању људи и народа, сваке твари, ишта случајно и без неког смисла? И може ли се замислити да је слепи случај узрок свих нас, и свега што се догађа са нама и у нама. Или за све то ипак треба тражити неки дубљи узрок, извор свега и свих. И онда, спознајом тог Узрока, разумевањем Његових истина и закона, тражити у животу, у историји, у свему оном у чему јесмо, смисао битисања и узроке догађања.

Од изгнања првих људи из Раја, када је смрт завладала светом, и када је творевина постала времена и ограничена трајањем, све је имало поред почетка и свој крај. Све се рађало, расло, доживљавало свој процват, и онда по неумитном закону смрти, прилазило своме крају, и престајало да постоји у овом свету. Све словесно и несловесно.

И народи, као заједница људи, везаних територијом на којој живе, пореклом, језиком, културом, и свим осталим особинама које их спајају, су кроз векове и непознате, а и познате историје, настајали и нестајали. Као и поједине врсте живих бића, и народи су се одржавали лакше или теже кроз времена. Јачи су опстајали, освајали слабије, док ови не би једном постали снажнији, и заузели њихово место.

Божјим промислом, развојем човечанства, родио се и настао некада давно и србски народ. Пре петнаестак векова из прастаре постојбине из околине Карпата, вођен Божјом руком, доселио се у крајеве где и данас углавном живи. Да ли су га примили са радошћу и добродошлицом? Не! Јер да би се наши преци населили у јужне крајеве садашње србске државе, морали су да неког помере одатле. Такав је закон природе. Закон јачег. Али, све по промислу и допуштењу Божјем.

И већ почетком 12. века на Балкану постоје две области под србском влашћу, Зета и Рашка. Прва под јаким утицајем римског папе, а друга окренута Византији и Православљу, стално распете између земље и неба. И почетком друге половине тога века, једна личност рођена у Зети, крштена по римокатоличком обреду, прешавши у Рашку, прима Православље, и постаје огањ из кога се развила славна средњевековна Србија. Беше то Стефан Немања.

Стицајем политичких околности, или нечег непојмљиво вишег и тајновитијег, византијски цар Манојло између свих србских велможа, изабира Немању за савезника. И од тада почиње његов политички успон. Да ли она људска, помало грешна црта, стицај околности, или и једно и друго, рађају у њему једну мисао и идеју, да Срби, који су ту, на Балкану, већ више од пет векова, би могли да буду и јача и значајнија држава и сила, него што то до тада беху Зета и Рашка.

Да ли му за то Господ и подаје између осталих синова, и духовног дива, Растка, потоњег светог Саву, који ће за навек накалемити Србе на дебело стабло Православља. Млади племић, у цвету младости, уместо лепотице са неког двора, за невесту себи изабира Господа Исуса Христа. Бежи у Свету Гору, бежи Богу у наручје. И Бог га, као некада Јеврејима праоца Аврама, ставља пред Србе, као духовног вођу и путовођу. Немања, до пред саму старост, а потом син му Стефан Првовенчани, радише на политичком и ратничком пољу, а свети Сава на духовном. Видећи и осећајући да србски народ може и мора да опстане на просторима на којима живи само ако је духовно здрав, свети Сава је небо на земљу свео, и убацио га за све векове у душу Србског народа. У Православљу као јединој и истинитој религији, Богом откривеној, свети Сава је видео једини спас, вечни спас, и за себе, а и за народ, којем је припадао. Стога се свим својим земаљским силама, уз Божју помоћ труди да организује Цркву Христову у свим Србским земљама. Подиже манастире, цркве, просвећује и освећује народ. У складу с тим, од цариградског патријарха свети Сава 1219. године, Сава задобија самосталност Цркве, на нивоу архиепископије, поставши први архиепископ Србски.

Добивши добре темеље, али не и без унутрашњих и спољашњих трзавица, Србска држава је полако почела да се развија и економски и територијално, поготово у време краља Милутина. Он је од мале државице створио једну моћну и снажну државу. У његово време почиње да се развија и рударство у Србији.

Византија, која је била на умору, ипак је још била довољно јака, да би имала довољно утицаја на Србију, поготово на културном плану. Византијско фрескосликарство по Србским манастирима остало је и до данас непревазиђено. Србија је дисала византијским, православним духом. Утицај запада, који је био увек присутан, ипак није имао ту снагу.

И онда, половином 14. века, на политичку сцену ступа једна од најкрупнијих личности Србске историје. Цар Душан. Проширио је Србску државу у границе које никада после није имала. Може бити да је ту и погрешио, што се је ширио углавном на југ, ка Византији. Можда је било боље да је под окриље своје државе ставио и Србски народ који је живео преко Дрине, у Босни.

А да би Србска Православна Црква имала канонско јединство на свим новоосвојеним територијама, морала је да буде дигнута на ниво патријаршије. Самим тим и Душан је помазан као цар Србије. У почетку, цариградски патријарх, а и византијски цар, се нису бунили због тога. Међутим, после неколико година, због политичких несугласица са Византијом, цариградски патријарх баца анатему на Србску Православну Цркву, коју је тек кнез Лазар успео да скине са Цркве и народа.

Да ли је та клетва била и почетак краја славне Србске државе, или је њен крај био условљен оним законом, по коме све настаје и нестаје? Турци су можда били само оруђе у рукама виших сила, када су у другој половини 14. века започели освајање и дробљење Србије.

Нама, који живимо много векова после тих славних времена, када се и ово мало Србске државе руши испод нас, углавном нашом кривицом, остаје само да се неком сетом сећамо тих давних и златних времена Србске историје. Да се сећамо славне породице Немањића, која је себе уткала и на небо, и за земљу, за сва времена. Да будемо поносни на своју прошлост, и да у срцу помало тужимо и желимо да се та времена поново врате, и да славни дух немањићке Србије поново заживи у нама.

Ђурђевдан, 1998. г.

Мирко И. Нанић

Поговор >>

// Пројекат Растко / Историја / Света лоза Стефана Немање //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]