Војислав М. Јовановић

Наши синови

Комад у четири чина са епилогом
(1905-1907)

Из књиге: Војислав М. Јовановић, Изабране драме

Повјест ова морална на ползовање и увеселеније милој Сербској јуности јуношески сочињена сочинитељем јуним посвећена

ЛИЦА:

Пуковник Остоја
Данило
Гиле
Рајко
Газда Риста
Симица
Стари сват
Један поручник
Девер поручник
Један гост
Општински послужитељ
Посилни
Госпођа Христина
Госпођа Лена
Лепосава
Госпођица М.
Госпођица Н.
Лина
Драга
Баба Јована
Друга једна баба
Живана
Агнија
Једно женско дете
Гости и гошће

Први чин

Догађа се у Београду 1902.

Трпезарија са дугачким дрвеним столом и робијашким сламним столицама. Један велики орман пун изношених хаљина, старих ципела и школских књига. Други орман са фиокама, са шест хлебова војничког таина донетог из касарне, са виљушкама и ножевима, сољу и тањирима.

У једном углу је гвозден кревет са белим војничким ћебетом. Ту понекад спава, кад дође брату у госте, пуковников брат, служитељ у некој гимназији у унутрашњости, где чисти прашину, са крпом привезаном преко уста; он дође у Београд увек с неком молбом. Последњи пут је довео са собом једно дете од пет година, на штаци, са једном ногом која се суши. Дете нису нигде примили, те га је морао вратити натраг; брат пуковник платио им је железничку карту.

У другом је углу један сто са књигама, мастилом, лампом и посуђем. Уза зид је огроман расклиман умиваоник, канта и кофа за воду. На великом столу су неопране шоље од црне кафе и "Мали журнал" од те вечери.

Једна врата лево и двоја десно. Кроз ходник лево излази се у каљаву авлију. Десно, једна врата воде у "спаваћу" собу; иза других се налазе степенице од тавана. Испод прозора, позади, види се растресен плот и младе зелене липе са улице. - Седам сати у лепо летње вече.

Прва појава

ПУКОВНИК, СИМИЦА

(Њих двојица воде разговор о општини, о комори, о продаји Митрополитове баште. - Симица је мали чиновник, који је стекао своју кућу, истина далеко од средине Београда, на Чубури, ван рејона варошког. - Пуковник је брадат, руски ђак, у плаветновишњевој блузи коју носи по кући, у папучама, раздрљен и ћелав.)

ПУКОВНИК: Па баш озбиља?

СИМИЦА: Озбиља тако, господине пуковниче.

ПУКОВНИК: А што, оца му, комшија, што? Ђе си ти да им кажеш!

СИМИЦА: Па кажем ја, господине пуковниче, кажем ја, а ко ће да ме слуша! Хоћемо, веле, и ми у рејон. Хоћемо, кажу, и ми воду и електрику.

ПУКОВНИК: Даћу ја њима и воду и електрику! Битанге! (Хукне.) Ама, видиш ли, брате, да имам свињу у обору. Имам бунар, па имате сви воду, боља је од топчидерске: вода вам не треба. А фали вам још само електрика, све вам друго потаман!

СИМИЦА: Навалили тако, шта ћете... Ама, не бојте се, господине пуковниче, неће општина да им да. Неће, знам ја, неће.

ПУКОВНИК: Неће, неће, знам и ја да неће; ама зашто то, што?

СИМИЦА: Питајте их, господине пуковниче, не знају ни сами. Био сам ја тамо у Водоводском одељењу кад Гробљанци тражише да помере ђерам, па га не померише. Биће то и овај пут, господине пуковниче, видећете. Не да то палилулски кварт, братац мој, не да палилулски кварт!

(Посилни пред вратима тресне цокулу о цокулу.)

Друга појава

Пређашњи, ПОСИЛНИ

ПУКОВНИК: Еј, црни Станко, ђе си, несрећниче, ђе! Полипса стока, еееј, разуми, бедаче! (Ухвати га за главу.) Разуми, по-лип-са!

ПОСИЛНИ: Јављам покорно, овај...

ПУКОВНИК: Јаој, не слепчи ми и не дрљави, соме један! О, ђе мајка магарца роди, о!

ПОСИЛНИ: Задржао ме, овај, наредник, господин пуковник!

ПУКОВНИК: Какав наредник! Ко те задржао, црни брајко?

ПОСИЛНИ: Наредник Тривун, господин пуковник!

ПУКОВНИК: А што те задржао наредник Тривун?

ПОСИЛНИ: Каже, не смеш, овај, Станко, уздаљит се изван круга касарне, каже, тако, пре шест. Забрањено, каже, уздаљит се изван круга касарне са џаком таина пре шест.

ПУКОВНИК: Да кажеш нареднику Тривуну, оца му његовог, да ће мајчино млеко бљуцнути кад га нађем. Јеси ли разумео?

ПОСИЛНИ: Разумем, господин пуковник!

ПУКОВНИК: Шта си разумео?

ПОСИЛНИ (погађа како да каже): Да кажем, овај, нареднику Тривуну, оца му његовог, тако, да ће мајчино млеко бљуцнути.

ПУКОВНИК: То да му кажеш. Хајд, надроби таин стоци, па кујну да опереш.

ПОСИЛНИ (опет тресне ногу о ногу): Разумем, господин пуковник!

Трећа појава

ПУКОВНИК, СИМИЦА

ПУКОВНИК: Ето! Ето! Ето, славу му наредничку!... Дошао ти геџа у Београд, брате, дошао ти геџа у нареднике, па мисли да је Бооог. Их, их, што бих га млатио да ми је сад овде, сукин син!… Не можеш, брате, не смеш, море, да се макнеш, разумеш ли, не смеееш!

СИМИЦА: Мука са светом, господине пуковниче, мука! Свако вам то хоће да покаже неку силу. - А баш вам добре свиње: ево, главу да ми одсечете, биће то урањено и зрело за Малу госпојину.

ПУКОВНИК: Знаш, да ми је сад овде, знаш, ево овако, овако бих му ишчупао језик, разумеш!... Ух, ух, ух!

СИМИЦА: Та не љутите се, господине пуковниче, не љутите се, то вас здравља кошта! - Ах, што су вам добре свиње, вода ми потече на уста кад их погледам.

ПУКОВНИК: Та, хвала богу, комшија, добро су, ако се само нешто не преврне.

СИМИЦА: Хе, хе, господине пуковниче, неће, неће. То ће само кад храните жиром, зато што је жир као вино, па се не зна шта носи дан а шта ноћ. Овако се не бојте. Тако ја, кад сам био подшеф у Марковцу, па сваку јесен кољем ки књаз. Мука овде у Београду, скуп кукуруз као ђаво.

ПУКОВНИК: Море, и то ти је грдна секирација, комшија. Поган свет, брате, погааан! Знаш ли да нађосмо у валову ономад пуну лепињу главића од машине. Тако, разумеш, пуну пунцату бацио неко са сокака, однекуд, ђаво би га знао.

СИМИЦА: Т! т! т! Ето сад!

ПУКОВНИК: Кажем ти, Симо, тако. Видиш ли што ти је покварено, море! Нема дана да се нешто не насекираш! Нема дана да се нешто не насекираш! (Уздахне) Еј, нема мога Ваљева, брате мој!... Кад сам ти био командант у Ваљеву, оно, брате, одаје ти част и мало и велико, и старо и младо, разумеш: а овде те свако зарезује таман колико Разман бозаџију.

СИМИЦА: Да, господине пуковниче, тако је. Не поштује свет што треба да поштује.

ПУКОВНИК: Море, зато му ова земља процветава. Ако овако потраје...

СИМИЦА: Баш ми ономад...

ПУКОВНИК: Чекај!

СИМИЦА: Молим, господине пуковниче!

ПУКОВНИК: Видиш, зато му се мрсе неки конци над овом земљом. Ући ће ти ту једног дана други неко да уреди, разумеш.

СИМИЦА: Та неће, ваљда, господине пуковниче!

ПУКОВНИК: Хоће, хоће, комшија. Не поштујеее свеет!

СИМИЦА: Зато баш ми ономад имадосмо збор код "Црвеног петла"... ево, једногласно решисмо... (Вади из џепа пресавцјен табак хартије.)

ПУКОВНИК: Шта је то, комшија?

СИМИЦА: Молба, господине пуковниче.

ПУКОВНИК: Каква молба сад!

СИМИЦА: Молба Општини, господине пуковниче.

ПУКОВНИК (измакне табак подаље и чита гласно):

Одбору Општине града Београда

Београд.

У низу оних хероја, који и крв своју пролише за сваку стопу ове напаћене земље, светлеће вековечно и име кнеза Аксентија, родом из села Шувајића, ср. голубачког, окр. пожаревачког, који не пожали труда да и живот свој заложи више пута на коцку за олтар домовине. Кнезу Аксентију признате су речене заслуге још за живота, када је височајшим решењем (в. Поп. Вн. Ђ. Но. 128/32) постављен за надзирателног члена при ђумруку градиштанском.

Господин министар народне привреде изволео је ових дана изнети на потпис Њ. В. Краљу указ којим се праунук великог хероја, г. Војислав А. Кнез-Аксентијевић, практикант среског расадника, поставља за писара Топчидерске економије. Мислимо да је та пажња са највишег места најеклатантнији доказ о умесности нашег тврђења.

Међутим, престоница Пијемонта српског као да није довољно схватила потребу дужне поште бесмртноме тићу Кнез-Аксентију, за кога и народни песник вели:

Док погубим кнеза Аксентија ,
Из бијела села Шувајића,
Кој је кадар дићи Браничево,
Он је паша а ја сам субаша.

У тој цели грађани Шумарске улице, на своме многобројно посећеном збору, одржаном 23. ов. м. у локалу Јанаћка Д. Трајковића, овд. једногласно решавају да најоданије умоле општински одбор да изволи одобрити да Шумарска улица носи убудуће име Улице кнеза Аксентија.

Надајући се да ће општински одбор знати и умети да оцени умесност дотичне молбе, потписани очекују повољну одлуку.

Понизни:

Сима Атанасијевић, чиновник Железничке дирекције; Дим. Д. Матић, пензионер; Јефта Максимовић, државни винограџија: Мил. С. Јаковљевић, с. р.; Јанаћко Д. Трајковић, кафеџија; Пантелија Јов. Антић, бивши практикант; Драг. Јовановић, служ. Мин. финансија...

И тако даље, и тако даље.

СИМИЦА: Осамдесет и два потписа, господине пуковниче.

ПУКОВНИК: Ако. И треба, и треба. То сте добро учинили.

СИМИЦА: Да, да, господине пуковниче.

ПУКОВНИК: Треба то, треба, комшија. Заслужан човек, брајко, хеееј!

СИМИЦА: Не разуме то свет, мора ми да му кажемо, господине пуковниче! Срамота! Не сетише се они из чаршије, па морамо ми Чубурци.

ПУКОВНИК: Дабогме, Симо. Ко ти у овом Београду нема своју улицу!... Треба, вала, наћи.

СИМИЦА: Јест, господине пуковниче, то и ми мислимо. Ето, сад потписујемо, па, рекох, хајде да одемо и до господина пуковника.

ПУКОВНИК: То си добро учинио, Симо. Толике заслужне људе имадосмо, па им се ни корова на гробу не зна, еееј! Знаш ли, море, кад Чамџија узјану топ, ево овако видиш, узјану топ, па ф-ф-ф-дум! Ђе ти га је мајци данас такав јунак, но све смрзојла са јегерком и калочнама. Узјану братац топ, овако, разумеш, па ф-ф-ф-дум! Ха, де! Нађи га!

СИМИЦА (показује на молбу): Ето, ту, остависмо за вас место напред. Дете, једно перо и мастило.

ПУКОВНИК: Нема ти ту среће, Симо, ни напретка једној земљи док не научи поштовати своје заслужне људе. То фали овој земљи, то! Није нас упропастио ни Бонту, ни Краљевица, ни Гарашанин, ни бугарски рат, него то, то, то! (Лупи песницом о сто. Пауза.) Купиш јаре, брате мој, па му чуваш кожу и вуну, а човек, човек море, умре па га бациш у Владановац, као стрвину, као стрвину, разумеш!

СИМИЦА: Дабогме, господине пуковниче!

ПУКОВНИК: Знаш ли, море, у Ваљеву, командант си па си бог богов, кажем ти! Прођеш сокаком па ти скида капу и радикал, и либерал, и напредњак, и мало и велико, што рекох, поштује брате, свет, поштује! А у овом ћоравом Београду гази те и босо и обувено: нити те ко види, нити ферма. Тако, мој Симо, од како судове прах и поњаве тресох, па ево и дан дањи!... А, мајку му, ваљда сам и ја нешто, брате, пуковник сам, хеееј! Не иде тако! У Петербургу, моје друштво из училишта сад ђенерал-мајори и императорски ађутанти: велики кнез Афанасије Борисович, ђенерал Владимиров, ђенерал Бобрикин, ђенерал Голдберг... (Симица хоће нешто да каже.) Аја! Ко те то овде пита! А си пуковник, а салебџија, баш свеједно. Ономад, Симо, пазарих нешто у чаршију, чекај шта оно беше... јест, деци ципеле, па донесе дечко из дућана, тако пре подне, баш ручасмо. Кажем ја, свратићу да платим кад прођем. Аја! Каже он мени: рекао газда да не оставим ако не платите. Усред Београда, тако, Симо, хајдучки те сеца последња рита.

СИМИЦА: Неваљао свет, господине пуковниче, неваљао! (Кратка пауза.) Ево да потпишете.

ПУКОВНИК: То јок! Т! Не иде!

СИМИЦА: Ама...

ПУКОВНИК: Јок, кажем, не иде. Ја носим мундир, господине мој... Аја!

СИМИЦА: О па сад!

ПУКОВНИК: Не иде, комшија, не иде. Кажи свима да сам согласан, ама као војно лице не могу, брате.

СИМИЦА: Ево, оставили смо вам почасно место, господине пуковниче... Видите само!

ПУКОВНИК: Т!

СИМИЦА (савија молбу): О, баш штета. А ми мислисмо, тује господин пуковник да зачељи.

ПУКОВНИК: Шта ћеш, Симо! Баш ми криво богзна како. Служба, служба, брате.

Четврта појава

Пређашњи, ДАНИЛО

(Данило је син пуковников. Он има двадесет шест година и чиновник је у неком министарству. Он улети и изгледа као да нешто тражи.)

СИМИЦА: Добар дан, господин-Дане!

(Данило само нешто промумла па прејури у другу собу. Мало доцније се врати.)

ПУКОВНИК: Шта тражиш?

ДАНИЛО: Мајка није код куће?

ПУКОВНИК: Није.

( Данило излети из собе.)

Пета појава

ПУКОВНИК, СИМИЦА

СИМИЦА: Добар вам овај син, господине пуковниче.

ПУКОВНИК: Добар, хвала богу. На оца. Вредан је на служби, тај ће да прави каријеру!

СИМИЦА: И треба, и треба, господине пуковниче.

ПУКОВНИК: Писар ми је, ама ватра. На њему ти је цело министарство. - Онако, мало, да кажеш, лумпов је и курварош, ама ако, ако, нек мало протера своје, опаметиће се тај. Сад ћемо да га женимо.

СИМИЦА: Е?

ПУКОВНИК: Јесте. Добру му девојку нађосмо. Са Саве, брате, газдинска синовица, јединица, разумеш... Знаш онај ћошак код Мале пијаце? (Намигне.) То!

СИМИЦА: Па честитам, честитам.

ПУКОВНИК: А и књижевник ми је неки. Песме пише, брате, хвале ми га много. Пролетос добио награду од Матице новосадске. Сад спрема химну за новинарски конгрес.

СИМИЦА: Није могуће, господине пуковниче!

ПУКОВНИК: Јесте, јесте, кажем ти. Добар ми је син, Симо.

Шеста појава

Пређашњи, ГОСПОЂА ХРИСТИНА, РАЈКО, ЛИНА, ДРАГА

(Госпођа Христина је средовечна брката матрона, са либадетом и тепелуком. - Рајко, син њен, има дванаест година, издеран је и изубијан, головрат, црн и убојица. Њега је мати довела кући, бесна од једа, вукући га за уши кроз варош. - Двоје деце, у празничним хаљинама и шеширима, дремљиво је и уморно. Она попадају на кревет, несвучена, чак и под великим шеширима.)

ГОСПОЂА ХРИСТИНА (пошто угурне у собу Рајка и заригља врата за собом): Сад му ти суди! (Хуче.) Ух, ух, ух, полудећу!

ПУКОВНИК: Шта је сад, шта је сад! (Одједном му се нађе коњски корбач у рукама.)

РАЈКО: Јаој, Јааој, Јаааој!

ПУКОВНИК: Шта си радио, битанго једна, говори! (Замахну.)

РАЈКО: Јаој, јаој! Нећу никад више, тааата! Јаој, молим те као бога!

( Деца расплашена и раздремана плачу.)

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Удави се, удави нечије дете!... Кукај, несрећна мајко, кукајаај, ама доцкан, доцкан, доцкаан! Сад кукај, а ено, боду моткама у канал и жабокречину, доцкан! Нема га, мајко црна, нееема!... Последњи мангупи ухватили се, море, последњи мангупи. Скинули се голи голцати, море, није их срам од света што их гледа, у смрдљиву бару Венецију да се купају, еееј!

ПУКОВНИК: Јао, јао, удавићу те!

РАЈКО: Као бога те молим, тааата!

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Ух, ух, кад видох онај свет што се скупио, а мени нешто прште у главу, прштеее! Знам да се без твога мангупа не може, знааам.

(Пуковник је бесан, забалавио и обневидео. Он дохвати дете и гурне кроз врата од таванских степеница. Кад уђе за њим, он затвори врата, дохвати сина међу ноге, стреса га као џак и млати као вола, псујући му оца мангупског. Дете преклиње и јаукне два или три пута, па онда само лупи понекад ногом у врата. - Жена пуковникова пала је на земљу, лупа себи главу о под, хуче и куне. - Женска деца још више уплашена, уплашена сумраком и јауком братовљевим, ухватила су се пред вратима, плачу и зову оца натраг. - Господин Симица, са непотписаном молбом за Улицу кнеза Аксентија отишао је не рекавши никоме збогом.)

Седма појава

ПУКОВНИК, ГОСПОЂА ХРИСТИНА, ЛИНА, ДРАГА

ПУКОВНИК (црвен и задуван; закључа за собом врата и покаже деци корбач): Ето, оца вам вашег, ко не слуша тату!

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Ах, неће он мени више душу јести, нееће! Говорим ја већ годину дана, море, говорим: каква гимназија, каква школа за мангупа! Ко је то видео! На занат ти њега, па нека лема мајстор, нека лема он, да не ломиш кости ти, луда Христо! Еееј!

ПУКОВНИК: Хајде, сад наричи, кујо једна, наричи! А кад ја хоћу да га дам на занат, а ти још кукаш: јаој, пуковнички син, јаој, срамота, јаој, поправиће се дете, да се докотура само до академије!... Хоћу да најурим битангу од куће, па нећу да знам за њега, разумеш!

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Хајде, хајде, сад си крива ти, Христо, ти ми дете поквари, ти ми направи сина мангупа! А кад Христа каже закључај га, море, па му три дана хлеба не дај, а ти му још купи нове хаљине: пуковнички син, кажи, нећу да ми иде издеран као последњи адраповац. Куд ће море ивер од кладе, куууд!

ПУКОВНИК: Де, сад, вези, стрина, вези. Ама доцкан, доцкан доцкааан! Ја му дадох грош да купи праћку и разбија прозоре по комшилуку! Ја му купих пиштољ на Божић да ме полиција јури и глоби! Ја му узедох учитеља да му куплерајске књиге даје и у циркус води! Ја! Ја! Све ја!

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Море, нећеш више да ми пијеш крв на памук, нећеш! (Устане и цепа ђачке књиге са стола.) Какве књиге, какве науке, каква гимназија, какви бакрачи! Благословена шлосерска песница, море, лема, леема, па истера те бубе из главе, истерааа!... Ено ти га онај у Крагујевцу, сад као девојка кад ливци коске наместише! (Опет цепа.) Ко је видео да може да буде нека памет и неко господство баба-Јованин унук са Мрчајеве Главе!

ПУКОВНИК: Хајде, сад потегни и баба-Јовану са Мрчајеве Главе! Јесте, жено, са Мрчајеве Главе, ама син, ђида, ево пуковник. Мени мој отац рубљу даде кад ме пусти у свет. Нисам ти ја имао професоре да ме спремају на приват, нити плаћао Хајдуковиће да ме пофторавца извлаче, него прао судове и носио порције, ама први у петропавловском училишту!... Ја порцијаш, ама ево пуковник! Не знам само каква ти је та твоја фамилија.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Не знам, тек моја фамилија саветници и начелници. Нису порцијаши и фамилијази.

ПУКОВНИК: Е, моја несрећна жено, па то, то, то! Зато ће ти синови порције да носе!

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Куд су за боље, кад им и отац још носи остругану руку од каиша!

ПУКОВНИК: Нема у овој земљи, жено моја, другог света, него баба-Јованиних синова са Мрчајеве Главе! Нема!... Коме отац није чувао говеда на Мрчајевој Глави, он је носио порције у Бечкереку. Коме није носио порције у Бечкереку, он је продавао симите у Београду. Цинцари и Чивути су у овој земљи, женска главо, сва госпоштина од племенита соја и кољена. Кад нас узе Турчин, оно се прво госпоштина истреби; кад устадосмо на Турчина, устадосмо медведи из планине. Нема у Србији три човека, жено, који знају како им се звао чукундед: и тој тројици синови циркус воде.

(Пауза)

Осма појава

Пређашњи, ГИЛЕ

(Гиле је калфа у крагујевачкој Тополивници. Његово је лице огарављено, а горња усна расцепљена. Он носи једну стару путничку торбу. Пољуби у руку оца и матер и остави торбу на сто.)

ПУКОВНИК: Жив био! Жив био! Шта радиш, како си?

ГИЛЕ: Добро.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА (прибира се): А откуд ти?

ГИЛЕ: Дали ми одсуство.

ПУКОВНИК: Да ниси болестан?

ГИЛЕ: Нисам.

ПУКОВНИК: Шта има ново у Крагујевцу?

ГИЛЕ: Не знам.

ПУКОВНИК: Како, не знаш!

ГИЛЕ: Не знам. Нема ништа.

ПУКОВНИК: Шта радите у Тополивници?

ГИЛЕ: Радимо.

ПУКОВНИК: Шта радите?

ГИЛЕ: Радимо... не знам, тако... радимо...

ПУКОВНИК: Јеси ли ручао?

ГИЛЕ: Та... ручао нешто у Лапову.

ПУКОВНИК: Јеси ли гладан?

ГИЛЕ: Нисам.

ДРАГА: Шта си ми донео из Крагујевца, Гиле?

ГИЛЕ: Нисам ништа.

ЛИНА: А мени?

ГИЛЕ: Ни теби ништа.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: А пијеш још, пијеш?

ГИЛЕ: Не пијем, мајка.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Пијеш, видим, очи ти подбуле... Где спаваш?

ГИЛЕ: Где и пре.

ПУКОВНИК: Што, болан брате, је л' ти кажем да промениш собу, влага је.

ГИЛЕ: Ето, не знам, све ме нешто мрзи.

ПУКОВНИК: А примаш уредно плату?

ГИЛЕ: Примам.

ПУКОВНИК: Седи!

(Гиле седне на кревет; он нема чарапа па му се виде босе ноге више ципела.)

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Е, мој црни сине! Еј, несрећниче! Гледај, гледај, какав си!

ГИЛЕ: Што, какав сам.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Још питаш. Погледај се у огледало!

ГИЛЕ: Шта ми фали?

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Срамотиш, море, овог несрећног оца. Гледај какав си адраповац!

ГИЛЕ: Ништа то.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Тако, кад хоћеш да се мангупираш! Тако, кад нећеш школу да учиш, тако!

( Са десних врата, иза којих је закључан Рајко, чује се јецање. Госпођа Христина приђе те их отвори. Изађе дете сво раскрвављено и изубијано.)

Девета појава

Пређашњи, РАЈКО

ГОСПОЂА ХРИСТИНА (дохвати Рајка за главу): Ијао, куууку! Уби ми дете! Ијао, зликовче! Јаох, јаох, јаох!

РАЈКО: Воде! Воде!

(Госпођа Христина трчи и кваси један пешкир, прелива водом бокал и разбија једну чашу. Хуче, трчи око детета, брише га и пере.)

ПУКОВНИК: Де, сад! Мази га, мази!

РАЈКО (јеца и прети оцу): Чекај, чекај, убићу те, мангупе матори!... Убићу те из леворвера, чекај!

(Пуковник се од муке смеје.)

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Еј, мучениче мој, еј, несрећни брајко, еј, убиће те црни отац једног дана, убиће те као пиле, или ће те премлатити, море, да не ваљаш ни богу ни људима!... Видиш ли, несрећниче мој, видиш ли!

(Рајко, кога мати држи и брише, отргне се одједном, дохвати флашу са стола и потеже је на оца. - Затим скочи кроз прозор у авлију и разбије стаклена окна на једном прозорском крилу. Он и даље нешто прети из авлије.)

Десета појава

Пређашњи, без Рајка

ПУКОВНИК: Ето, тако ти и треба! Ето ти га син, још га пусти кад га ја затворим, још! Ој, жено! Ој, магарећа главо, ој! Је ли ти кажем, море, ти га поквари!

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Де, сад, де. Ја га покварих!... Не дам да ми бијеш дете. Зато ли га родих и дојих да ми га ти умлатиш!

(Она раздрема поспалу децу и води их са кревета у другу собу.)

Једанаеста појава

ПУКОВНИК, ГИЛЕ

ПУКОВНИК: Видиш ли, болан синко, какву муку мучим! Видиш ли, море, што имам мангупа у кући! (Заплаче се. Дуга пауза.) Еј, боже мој!

(Данило дође споља.)

Дванаеста појава

ПУКОВНИК, ГИЛЕ, ДАНИЛО

(Гиле приђе брату и поздрави се.)

ДАНИЛО (оцу): Што је Рајко онакав?

ПУКОВНИК: Што не слуша, што ћу да га умлатим.

ДАНИЛО: Иди, богати! Скупио се свет па га гледа.

ПУКОВНИК: Нека гледа. Нека види што имам сина красника.

ДАНИЛО: Хајде, богати!... Кад си ти дошао, Гиле?

ГИЛЕ: Ја, данашњим возом.

ДАНИЛО: Шта ћеш у Београду?

ГИЛЕ: Ето, добио одсуство...

(Кратка пауза.)

ДАНИЛО: Ја сутра у лов.

ПУКОВНИК: Какав лов!

ДАНИЛО: Идемо, тако...

ПУКОВНИК: Какав те лов видео! Је л' у четвртак прстен треба девојци да даш!

ДАНИЛО: Шта ћу, рекосмо... Него дај ми банку, ћевап и пиво треба да пошљемо.

ПУКОВНИК: Какву банку! Ја штампам банке!

ДАНИЛО: Де, немој.... Молим те, вратићу ти.

ПУКОВНИК: А!... ти да ми вратиш!

ДАНИЛО: Дај ми, молим те, рекао сам да ћу ићи.

ПУКОВНИК: А што си рекао.

ДАНИЛО: Е, па сад... Немој тако. Вратићу ти од прве плате.

ПУКОВНИК: Јадна ми та твоја плата! Још је не видох да је донесеш, па да покажеш: плане то још прво пола сата.

ДАНИЛО: Вратићу ти, брате, кад се оженим.

ПУКОВНИК: Јао, црна ми твоја женидба! Зидови ће ти у кући пропиштати за петнаест дана!

ДАНИЛО: Вала, ако не буде боље но овде, горе баш неће! Нећу бити луд да направим туце деце да базају као пси, тек да буде више мангупа у Београду.

ПУКОВНИК: То тебе првог да је мајка задавила кад те оштенила, боље би учинила, него што те пустила да живиш.

ДАНИЛО: Јесам ти ја крив!

(Пауза.)

ПУКОВНИК: Благо тој жени која ће све ово да дајани! Да знају за каквога мангупа дају девојку, пре би је пустили за оне што носе самар код Јеротија... Само ћеш туђу кућу да обрукаш.

ДАНИЛО: А, већ чудна ми кућа... Глупи сви као тикве; не зна се ко је од кога шашавији. Алал ти вера, куд их нађосте ти и стрина Илинка.

ПУКОВНИК: Ако нећеш, нико те не моли. Нису те хватали на бућкало.

ДАНИЛО: Да видиш и јесу... Просто не могу да видим ону њену мајку како ми подваљује, а знам шта ми мисли. Зато, море, и нећу!

ПУКОВНИК (гледа га испод широких обрва, па се тек грохотом насмеја): Нећеш?

(Данило му ништа не одговори, окрене леђа и прекорачи собу неколико пута.)

ПУКОВНИК: Ала ће те, море, жена да дотера у ред!

ДАНИЛО: Молим те, овде си ми се попео!... Те жена ово! Те жена оно! Иди са стрина-Илинком, па се намири како знаш, нити ћу више отићи у кућу, нити ми жена треба!

ПУКОВНИК: А? Је л' тако?... Иди питај Ешкеназија шта он каже, и шта каже Врачарска задруга и шта каже Јеремија Бакалин.

(Пауза.)

ДАНИЛО: Ти си луд! (Окрене му леђа, пође, и изгледа да неће ништа да каже. Нагло се окрене, са рукама у џеповима од панталона.) Шта се млатиш. Вратићу ти, брате, са интересом, ако ћеш.

ПУКОВНИК (смеје се): Јао, да видим ја те твоје паре и тај твој интерес!... Погледај, болан, брата, што је радник човек, па се не пружа преко губера и не чантра паре од оца! Ходи овамо, Гиле, радниче, ходи да те пољубим! (Пољуби га у образ.) Ти ћеш, море, да ми будеш човек, чоовееек!

ДАНИЛО: Дај банку, молим те.

ПУКОВНИК (вади из џепа): На. Па немој да се вратите пијани.

ДАНИЛО: Хвала.

ПУКОВНИК: И немој да заборавиш.

(Данило броји паре у новчанику, па остави у џеп. Онда отвори ормар, избаци разне старудије док извуче пушку.)

ДАНИЛО: Деде, богати, Гиле, очисти ми пушку, молим те. Не склапа добро, стегни шраф како знаш.

ГИЛЕ (разгледа): Добро, добро.

ДАНИЛО (дохвати шешир и излети): Збогом.

ПУКОВНИК: Хоћеш ли доћи на вечеру?

ДАНИЛО (с врата): Не знам... доћи ћу...

(Смркло се. Изнад плота диже се пун месец преко вишњичког брда и баштованских засада. Доле негде чује се где магарац окреће долап; хладовина је и баштовани заливају леје патлиџана и паприке. Пуковник и његов син иду по соби као две црне сенке; пуковникова цигара засветли понекад.)

Тринаеста појава

ПУКОВНИК, ГИЛЕ

ПУКОВНИК: Видиш ли што ти је брат. Сваки дан ме тако дере. (Гиле ћути.) Него ће да се смири.

ГИЛЕ: Хоће да се жени?

ПУКОВНИК: Хоће да се жени. Нађосмо му добру девојку.

ГИЛЕ: Хоће паре да добије?

ПУКОВНИК: Хоће паре да добије.

ГИЛЕ: Кад ће свадба?

ПУКОВНИК: Не знам. У четвртак дајемо девојци прстен, куписмо код Симоновића, шест дуката дадосмо.

ГИЛЕ: Ао!

ПУКОВНИК: Дабогме. Девојка ти је и на глед онако, знаш. Ока да не одвојиш од ње! Ама пара та носи, Гиле мој! Паара носи! Стриц јој је вуна-човек! Магазу има на Сави, виноград на Топчидерском Брду, а она јединица-синовица. (Показује торбу.) А шта ти је то?

ГИЛЕ: Ствари.

ПУКОВНИК: Какве ствари?

ГИЛЕ: Веш и хаљине.

ПУКОВНИК: Знаш шта, синко. Ја знам да си пун стеница, а у мојој их кући, хвала богу, нема. Нећу да ми стенице унесеш у кућу.

ГИЛЕ: Немам стеница, отац.

ПУКОВНИК: Имаш, знам ја. Ево теби, Гиле, два динара, па да одеш да спаваш код Славије.

ГИЛЕ (устеже се да прими два динара, али их на послетку прими): Хвала, отац!

ЗАВЕСА

Други чин

У Београду, у старој трговачкој кући на Сави. - Претрпана соба, намештена намештајем из 1850. и намештајем из 1902, жутим ормарима, креветима, столовима и столицама, са два распарена канабета, пуна фотографија, вештачког цвећа и албума са дописним картама. На зидовима су слике у боји, додаци из "Модерне Кунст" или "Гартенлаубе" литографије цара Душана и косовске вечере. У једном мрачном ћошку икона с кандилом.

Са једне и друге стране су врата; позади врата и прозор. - Под самим прозором, одмах ту у најближем плану, доле у пристаништу, испречили су се и натквесили криви кровови са ћерамидом и нахереним олуцима, оџаци, греде, балвани што подупиру нагнуте зидове старих прекречених кућа, диреци са телефонским жицама, а испод њих смоловите катарке од дрварица и шлепови прибијени уз магацине са сувим шљивама, пшеницом и американским нафталисаним кожама. Одатле се чује, с времена на време, кроз трескање гвожђарских сандука и катрањаве буради, где бије звоно или звижди лађа. - Међутим, преко свег тог стоваришног хаоса, па преко ниског и бљештавог огледала јулске Саве, види се, у једној дрхтавој линији, цела лева обала, песковита и пуста, од железничког моста до високог Хуњадијевог споменика у Земуну. Право према прозору стоји аустроугарска царинска стражара и два шлепа Румунског паробродског друштва, која леже ту у води већ четири месеца. У стражари јамачно маџарски финанци пуше луле и играју карте са "маковим" и "тиквеним" картама са жировима. На шлеповима се не види никад нико, осим понекад две дебеле полуголе бабе, са округлим надувеним сукњама позади. Оне су сагнуте и босих ногу са крупним црним ноктима; оне без престанка рибају шлеп или перу о даску своје кошуље, прљаве и огромно широке. На шлеповима има и кокошију, али је Сава широка и то се све види ситно као мушица, осим ако се не пређе вода и чамцем не обиђе испод шлепа. Тако је са друге стране Саве.

Прва појава

ГОСПОЂА ЛЕНА

(Кад се завеса подигне, позорница је празна. Напољу је упекло јако јулско сунце, после ручка, кад цео свет спава у хладовитим собама. Доле негде, сигурно пред хотелом Крагујевац или пред станицом Бродарског друштва, виче бозаџија: "Лааднаа бозааа!" - Госпођа Лена дође на десна врата, још сва дремљива, црвена и знојава. Она дува, драпа се и протеже, у доњој сукњи, папучама и раскопчаној рекли, испод које висе млитаве пуне сисе а тресе се дебљина и го подваљак. Она лењо прегега позорницу и изађе на лева врата. Онда се врати натраг, отвори прозор и виче.)

ГОСПОЂА ЛЕНА: Алекса! Алекса! (Нико се не одазива.) Алекса! (Пауза.) Нема га, опет отишао са лађари да игра домине! (Одане.) А ја задремам у моју собу, а се он извуче из кујну, судови неопрани остави, па у скитњу. Преседне ти и ручак и спавање! (Виче.) Алекса! (Пауза.) Нема кој долдрму да ми купи, зашто се скува од врућину. (Седне на једно канабе, брише зној марамом, па виче у другу собу.) Лепосава! Лепосавааа!

Друга појава

Госпођа ЛЕНА, ЛЕПОСАВА

ГОСПОЂА ЛЕНА: Деде, ћерко, слатко и воду да ме послужиш. Нема кој долдрму да ми купи, Алекса га опет с лађари код Делиград домине игра. Нема кој они Арнаути да надгледа дрва како слажу, оће да гурну неисцепани пањеви у средину... Кој ти је то тамо у собу?

ЛЕПОСАВА: Мајка, дошле ми другарице.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Какве другарице!... Ћерко, испрошена девојка са какве се другарице ваћа треба да се пази, јер од фамилију и од другарице прво ће се сплетке праву... Које су ти другарице дошле? (Лепосава ударила у плач.) Немој да ми дрљавиш, него са слатко да ме послужиш.

(Лепосава брише очи, па донесе слатко и воду. Госпођа Лена зева, заклопи уста, па се послужи.)

ГОСПОЂА ЛЕНА: Је л' ти дошла Каравилка браца Аврамова и Наталија... како јој се зваше мајка... де, сад ми беше на памет...

ЛЕПОСАВА: Стокићева.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Јест, Стокићева... је л' ти оне две дошле?

ЛЕПОСАВА (кроз плач): Јесте, само оне две.

ГОСПОЂА ЛЕНА: С Каравилку браца Аврамову, 'ајде добро, из началничку је кућу девојка. Ама не волем да се с Наталију ваћаш. Не волем.

ЛЕПОСАВА: Зашто не волеш?

ГОСПОЂА ЛЕНА: Зато што не волем. Булеварска ми је то нешто сорта, с ажур чарапе као она глумица у Абацију што њен прозор спрама наш, па по цели дан морамо склопљени капци да држимо. Гледам је ономад у илиџу, с мушки се уватила на сандулину, па је преко Саву превозу. (Лепосава ћути.) Море чим је она Стокићкина ћерка, дижи ти руке! Немој с њу много пријатељство да завезујеш, у пуковничку ћеш кућу да уђеш, с мужа са секретарско место кроз кој дан, да пазиш с ким се ваћаш. - 'Ајде, преведи другарице у ову собу, зашто ћу да спустим фиранге на салу да се муве не купу на они компоти под кревет.

(Она изађе на десна врата. Лепосава на врата позади, одакле се мало доцнцје врати са девојкама.)

Трећа појава

ЛЕПОСАВА, ГОСПОЂИЦА М. , ГОСПОЂИЦА Н.

ГОСПОЂИЦА Н.: Ја сам најпрва из Ћуприју знала да је пало Министарство. Дошла депеша на Начелство, а отац био баш у Манасију с неки професори одовуд из Београд, па је ја отвори, па кад каза мами шта је, а она испусти тигањ (а баш правила неку запршку) па закука: "Несрећа! Несрећа! 'Оће да се деси неко чудо од ову земљу!" Тако она кад год се промењива влада и распуштује скупштина... А после, најпрви је знао господин Пера поручник, а после најпрви господин Мића срески. Па ти ми онда пошљемо пандура да јави господин-Јеши, због што је његов зет стављен у недејство под прошлу владу. Јесте, богами ве кажем!

ГОСПОЂИЦА М. (презриво): Нема човек друга после него још тим да се бави. Мене слабо занимају све те комбинације.

ГОСПОЂИЦА Н.: Јесте, јесте, све тако нешто буди-бокснама! Ни мен' то не интересира иако сам начелничка ћерка, ама кад сазнам најпрва, баш ми богзна како мило што сазнам најпрва. Тако с жуте ципеле, ја ји прва понесо у Ћуприју, а није да су практичне, мораш да ји два сата глонцујеш, а не смеш да ји даш пандуру!

(Госпођица М. гурка Лепосаву.)

ЛЕПОСАВА: Тако ја кад смо били у Абацији, па су ми у хотелу упропастили гасом. Не знају да очисте једне жуте ципеле, а вајни европски хотел!

ГОСПОЂИЦА Н.: Тако ја једареда у Ћуприју свирам у клавир, а господин Тоша из окружни јагодински суд и Сојка Сајџијска певају дујет из "Севиљски берберин"

(Газда Ристо их прекине.)

Четврта појава

ЛЕПОСАВА, ГОСПОЂИЦА М. , ГОСПОЂИЦА Н., Газда РИСТО

ЛЕПОСАВА: Ево ћике с пецања, имаћемо већерас рибију ћорбу.

Газда РИСТО (подбочио се): Гледај, гледај пилићи! Живе биле! Живе биле! Шта кријете! Сочињавате љубезна писма, сочињавате, аа? (Мирише на све стране.) О-хо-хо! Љубичица!

ГОСПОЂИЦА Н.: Јок љубичица, хелиотроп!

Газда РИСТО: А-ха! а-ха! (Лепосави.) А шта ми ти радиш, испрошенице моја? А? Је ли ти долазио младожења?

ЛЕПОСАВА: Није данас. Каже кума Илинка, има много посла у канцеларији.

Газда РИСТО: Ако, ако, нек ми ради Данило, нек ради. Нек не постиди оца! А отац му је, ћерко моја, војник што му пара нема. Знам ја Остоју двадесет година, ватра је то, разуми. Завадисмо се љуто једанпут кад ја давах зоб за гарнизон, а он га враћа, каже буђав. Али ништа, поштен је то човек и вредан. Нек син буде пола од оца, па доста. У добру ћеш кућу да одеш, то да ми не бринеш.

ЛЕПОСАВА (оборила трепавице): А камо риба, ћико?

Газда РИСТО (вади из џепа кутију сардина, девојке се смеју): Шта се смејете! Шта има смешно... Цигани продали све, па, рекох, да купим сардине.

ГОСПОЂИЦА М. : Спиритиел! Спиритиел! Браво! Браааво!

Газда РИСТО: Де, де. Ено вам Јован дотерао каруце, ако ћете у Топчидер.

ГОСПОЂИЦА Н.: Ју, зар у ову аљину!

ЛЕПОСАВА: Де, лудо, хоће неко да те види! (Вуче је напоље.)

ГОСПОЂИЦА Н.: С аљину, 'ајде; него што ћу с онај шешир!

(Гурају се и излазе.)

Пета појава

ГАЗДА РИСТО, доцније ГОСПОЂА ЛЕНА

(Газда Ристо пређе два пута собу, застане и гледа кроз прозор. Споља се чују тешко натоварена кола уз неравну калдрму. Кочијаш псује, арлауче и бије коње. Газда Ристо брзо отвори једно крило од прозора, виче псујући оца и матер.)

Газда РИСТО: Еј, слепче један! За вођице, за вођице, чујеш ли!... Силази с кола, окрунићеш ми цео зид!... Жандара! жандара ми зовите, ух, оца му његовог!... (Виче.) Силази с кола кад ти кажем, па узми коња за вођице! (Кратка пауза.) Не туци стоку, оца ти твога, није ти стока крива! (Залупи прозор.) Да магарца божијег.

Госпођа ЛЕНА (очешљана и обучена, са плетивом у рукама и наочарима на носу): Шта ти је богати, девере, што вичеш?

Газда РИСТО: Е, не могу да гледам кад мучи стоку. Волијем видети бијена човека, но бијена коња ал' вола, јер ти је коњ стока бесловесна, а човек словесна па треба да зна.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Та немој, молим те...

Газда РИСТО: Е, отказаћу магазу кирајџији, само да не гледам свакога дана чуда у авлији.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Де, немој да се љутиш, немој... Мора, девере, мора, кад калдрма као преко Честобродицу, долази јутрос из Општину момак, па те не нађе, хоће те опомену из Општину, пред кућу калдрму да прередиш, зашто ће те оглобе.

Газда РИСТО: Какву калдрму! Сад ћу ја да плаћам калдрму белосветским алама и вранама. Немам ја друга посла! Ако им треба калдрма, нек је преређују.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Тако каже. Мора тако, девере, немој да се љутиш.

Шеста појава

Пређашњи, ПУКОВНИК ОСТОЈА

(Пуковник у униформи; капу набио на леву страну.)

ГОСПОЂА ЛЕНА: А, пријатељу, ти ли си!

ПУКОВНИК: Ја, пријо. Помози бог!

ГОСПОЂА ЛЕНА: Гледам с прозор из моју собу, па не могу да видим с наочари; видим артиљерска униформа, ама не би сигурна да си ти, зашто ко ће да позна издалека официри!... Бог ти помогао, седи, седи!

ПУКОВНИК: Хвала, седох до сад у трамвају... Како си ми, пријо, како ти, пријатељу, кућо стара?

Газда РИСТО: Добро, војско. Хвала богу, војско. Шта ти радиш?

ПУКОВНИК: Ето.

ГОСПОЂА ЛЕНА: А шта нам ради младожења?

ПУКОВНИК: А, он посао ради. Глава је то, пријо. Ено књигу, песме штампао. Сад спрема химну за новинарски конгрес. Хвале ми га, хвале ми га много.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Ако, ако. И треба, и треба.

Газда РИСТО: Откуд ти овамо на Саву?

ПУКОВНИК: Бих у граду, пријатељу. Примасмо платно цео дан, па сад идем у илиџу, гола сам вода. А вала и код вас ови басамаци, лепо човек да балдише док се попне. (Дува.) Е, не бих ти могао да седим на овој Сави, да ме убијеш. Ука и бука од трамваја и кола: треба да видиш како је то код мене на Чубури.

Госпођа ЛЕНА (смеје се): Хе, хе, пријатељу.

ПУКОВНИК: Богами ти кажем!

(Пауза.)

ГОСПОЂА ЛЕНА: А хоћеш кафу, пријатељу?

ПУКОВНИК: Хвала, сад сам пио, пријо. Цркох од жеђи само, дај слатко и воду ако имаш. (Брише чело.)

Газда РИСТО: А какво то платно примате?

ПУКОВНИК: За магацин, пријатељу.

Газда РИСТО: А ко лиферује?

ПУКОВНИК: Арсенијевић.

Газда РИСТО: А је ли скупо?

ПУКОВНИК: Богами и није. Четрдесет и две паре.

Газда РИСТО: Па право кажеш, није скупо. (Врти главом.) Не знам само докле ће то да траје!

ПУКОВНИК: Шта?

Газда РИСТО: Па, тај Арсенијевић. Док тек чујеш једног дана... (Звизне и одмахне руком.) Оно, њему и сада висе ноге, само то крију.

ПУКОВНИК (прави се љубопитљив): Е?

Газда РИСТО: Дабогме. Нема данас, брате, платно за четрдесет и две паре.

ПУКОВНИК (трепне очима): А? Шта велиш?

Газда РИСТО: Добићете ви то платно, много! То да запишете! Даће он вама две испоруке, па свршена посла. Код треће ће пући тиква. Колика је кауција?

ПУКОВНИК: Шест хиљада.

Газда РИСТО: Дабогме, шест хиљада. У лозовима то је четири хиљаде осам стотина. Четири хиљаде осам стотина за онолико платно. Јесте ли ви луди!

ПУКОВНИК: Шта ћеш.

Газда РИСТО: Вама баш свеједно: а цокуле, а брашно, а платно, а шајак. Кауција свуд иста: што кућу водите, то у књиге да се пише!

(Пуковник се чуди његовој бистрини и трговачком искуству. - Пауза. - Госпођа Лена служи слатко и воду. Пуковник се послужује.)

ПУКОВНИК (брише уста): Хвала, пријо. - А шта ти ради девојка?

ГОСПОЂА ЛЕНА: Фала богу. Изађе на каруце у Топчидер с другарице. А шта ради прија Христа? (Нуди слатком девера. Он одбије.)

ПУКОВНИК: Здрава је, пријо. Кува тамо неке маџуне. (Спрема се да иде.)

ГОСПОЂА ЛЕНА: Где ћеш, пријатељу! Остани кафу да ти скувам.

ПУКОВНИК: Рекох, пријо, пио сам сад. Де, у здрављу.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Чекај, шта оно хтедо' нешто да те питам... Онај, знаш, а шта нам ради Бели?

ПУКОВНИК: Рекох, пријо, посао ради. Сад извештај пишу, каже четрдесет табака.

ГОСПОЂА ЛЕНА: (прави се да је се то нешто тиче): Истина?

ПУКОВНИК: Јесте. Спрема министар извештај краљу, па Бели да падне од посла. Проклета ти је та државна служба, пријо. Поједе ти здравље па не ваљаш две паре.

Госпођа ЛЕНА (намешта се боље на столици): Кажу, тако, кажу...

ПУКОВНИК: Јесте. Вајну ти неку пензију даду после, таман кад ти дође да умреш. У Петербургу моје друштво из училишта сад ђенерал-мајори и императорски ађутанти: Велики кнез Афанасије Борисович, ђенерал Бобрикин, ђенерал Владимиров, ђенерал Голдберг... А ја издирем као магарац на долапу. А, вала, овако се више не може; довде ми је дошло, лепо кичму носим пребијену. Ево, шести пут сам тражио пензију, а министар не да. Него, министар би још и дао, али краљ неће ни да чује. Био сам у аудијенцији ономад, каже Краљ: "Пуковник Бојовић, и као војника, и као непоколебљивог патриота, и као осведоченог пријатеља династије, ваша је дужност да послушате заповест свога краља." "Ваше величанство", кажем ја, "ја мислим да сам досад увек испуњавао своју дужност; сад су дошли млађи на ред, и ваше ће величанство увек међу њима наћи оних који ће заменити пуковника Бојовића." "Пуковник Бојовић је један", вели Краљ, "његово одступање биће ненакнадими губитак за српску војску, која њему већ толико дугује."

Госпођа ЛЕНА (после паузе): Знаш, хтела сам нешто да те питам, тако, пријатељу, знаш како је... (Газда Ристо се нешто осврће по соби.) Девере, иди, богати, молим те, види како они Арнаути слажу дрва, да не гурну пањеви неисцепани у средину.

(Газда Ристо изађе.)

Седма појава

ГОСПОЂА ЛЕНА, ПУКОВНИК

ГОСПОЂА ЛЕНА: А, тако, кажеш, Бели га ради, ради?

ПУКОВНИК (прави се глуп): Јесте, пријо, ради...

Осма појава

Пређашњи, ДАНИЛО

(Данило је дошао право од берберина, зализан и обријан. Он, однекуд, изгледа шмокљаст, грдно шмокљаст.)

ПУКОВНИК: Гле! О откуд ти?

Госпођа ЛЕНА (потури му руку под нос): Жив био! А ми баш о тебе говоримо. Шта ми радиш?

ПУКОВНИК: Ти из министарства?

ДАНИЛО: Јок. Био на купању.

(Пауза.)

ПУКОВНИК (поцрвенео): Јесте свршили извештај?

ДАНИЛО: Какав извештај?

ПУКОВНИК: Па онај... за министра.

ДАНИЛО (равнодушно): Јест, баш сад завршавамо: преписују практиканти.

ПУКОВНИК: Аха... Каква је вода?

ДАНИЛО: Жестока. Ми узели сандулину, па терали до Циганлије. Све сам руке одрао веслом.

ПУКОВНИК: Зато тебе нема на ручак! А ја мислим ради човек па не може од посла!

ГОСПОЂА ЛЕНА: Ако, ако, нек се не прекилављује, зашто после доцкан кад због ревност здравље изгубиш. Седи, Бели. Седи, пријатељ-Остоја сад ћу кафу да скувам. Оћеш слатко, Бели? Оћеш од лубеницу или од кајсију?

ДАНИЛО: Хвала. Напио сам се савске воде, хвала.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Зашто нећеш? Лепо слатко, као од рајско дрво да га гуташ.

ДАНИЛО: Хвала лепо. Баш не могу.

(Госпођа Лена пређе у другу собу.)

Девета појава

ПУКОВНИК, ДАНИЛО

ПУКОВНИК: Што не узмеш слатко кад те жена лепо нуди! Шта си се осмољавио као нико твој!

ДАНИЛО: Шта сам се осмољавио! Шта ми фали!

ПУКОВНИК: Ништа ти не фали. Изгледаш као да си с вешала.

ДАНИЛО: Хајде сад! (Дотерује кравату.) Је ли, богати, како ми стоји машна?

ПУКОВНИК: Добро.

ДАНИЛО: Не види се дугме од кошуље?

ПУКОВНИК: Не види.

(Пауза.)

ПУКОВНИК: Гледај, сад се држи. Имаће сад да се разговара. Врпољи се нешто ова прија Лена.

ДАНИЛО: Шта ли ће то сад?

ПУКОВНИК: Не знам.

Десета појава

Пређашњи, ГОСПОЂА ЛЕНА

(Госпођа Лена донесе машину за кафу, шољице, шећер и шпиритус. За време целе ове сцене она кува кафу и крије очи намерно. Она зна пуно паланчанске дипломатске науке и овде је употребљава са много вештине. Отуда оно трљање руку и мерење испод ока. - Пуковник и Данило гледају се цело време и споразумевају.)

ПУКОВНИК: Ово, лепо време.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Јест. Само мало врућина, онако да кажеш.

(Пауза.)

ПУКОВНИК (одваја јаку која му се залепила за врат): Па, јест... (Кратка пауза.) Баш добро, код вас овде ћарлија, ћарлија... Жестока хладовина!

(Пауза. Пуковник брише чело. Госпођа Лена устане и тражи нешто по орману.)

ПУКОВНИК (Данилу, док је госпођа Лена на страни): Шта си се удрвендечио као да не умеш ни две унакрст?

ДАНИЛО: Море, остави ме.

(Госпођа Лена је нашла једну кашичицу, или тако нешто. Сипа кафу и послужује госте.)

ПУКОВНИК (срче из шоље): Баш добра кава. А, Данило?

ДАНИЛО: Врло добра.

(Пауза.)

Госпођа ЛЕНА (нагло устане): Је ли, море, Бели, немој да ми се преподобиш као игуман пред кадију, зашто неће да ћу те поједем. Млого ми врдаш, не смем да те погледам колко ми врдаш. Све хтедо', пријатељ-Остоја, да те питам, па не стиго а и мислим 'оће да се промени за који дан, реко, тако мора у прво време, зашто нам је младожења ко жена у девети месец...

ДАНИЛО: Али, молим вас...

ГОСПОЂА ЛЕНА: А знам ја те што поваздан преподобни ко богородица из Раковицу, а изнутра несреће, несрећеее од које пати ова земља. Врдаш ми нешто млого, пеливанска сорто. Немој да ми се с ћерку шалиш, зашто... (Загризе зубима и прогута пљувачку.) А чујем ја, чујем твоје несрећлуке...

ДАНИЛО: Молим вас...

ГОСПОЂА ЛЕНА: Немој да ме молиш, а знам шта ми намењујеш у памет, него ти мени да рекнеш, без велико врдање, шта ће да буде с прстен сутра, и шта ће да буде с твоје, онако да кажем, булеварације. Ја не учих школу код сека-Магини синови (благо овој земљи кад сека-Магини синови на Велику школу професори!), него код Мацу Цинцарку у Јагодину, али тек и код моју Мацу Цинцарку научих да за испрошену девојку по уста преврћи шта казујеш, пукети испраћај и бонбоне од Пантелића, чест мајки, и већ друго што код сека-Магини синови боље да научиш. Ово, пуковничко дете, са секретарски положај колико сутра, ама с неки морски новитети, млого нешто морски, као она белосветска сакалуда што перја у џак по Калимегдан, са крмез машну и швапску цигару. Шешир му од сламу у шиљак као вретено а гаће му спале до земљу. Крстим се од чуда кад га видо', готово за луду кућу што лепо реко доктор Ћоса од прошлу недељу... Или Кукурек, чинимиске, Кукурек ће да буде... (Данило хоће нешто да каже, Госпођа Лена му не да.) Грло да ти чујем, не проговори, море, две речи ни с мене ни с ћерку. Залижеш се ко сељачка млада, ама ти језик везан, ко да си с мутаву децу одрасто. Погађам се с твог оца и с кума-Илинку ко оџа за магаре. Немој да ти после падне неки ћеф за твоје булеварације! А ти, пријатељ-Остоја, немој да се љутиш. Због што га волем хоћу да му казујем.

ДАНИЛО (скочи): Молим вас, какве су то "булеварације"?...

(Пуковник хоће да га умири. Као да хоће да му каже: "Море, остави је, нек је ђаво носи! Тако она увек!").

ГОСПОЂА ЛЕНА: Немој, немој! Знам ја твоју сорту! Скупо би ве све платио ко ве не познаје! С ћерку да ми се на шалиш, разумеш, него ако ти девојка из нашу, трговачку кућу, онако да кажеш, не иде за твоје чубурлијске фантазије, а ти немој да се заплићаваш.

ПУКОВНИК (ухватио се за браду): Ама, богати, пријо, откуда ти то сад дође! Нећемо, брате, чест вам и поштовање, нећемо да се заплићавамо тек да се после завађамо.

ДАНИЛО: Какве то "булеварације"?...

ПУКОВНИК (склања Данила): Молим те...

Госпођа ЛЕНА (оштро): С ћерку немој да ми се шалиш!

ПУКОВНИК: Нећемо, брате, нећемо. (Устане и намигну Данилу да устане.) Е, хвала ти, пријо, хвала! Ти нас баш дочека магарећи, право да ти кажем, магарећи!

ГОСПОЂА ЛЕНА: Немој да ми се љутиш, пријатељу, знаш, људи смо... 'Ајде, седи. Немој ни ти, Бели, да се љутиш, од милост ти говорим, немој да се љутиш!

(Одахне и брише марамом чело, пошто је свршила једну важну ствар.)

ПУКОВНИК: Па збогом, пријо.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Та где ћеш, пријатељ-Остоја, седи!

ПУКОВНИК: Журим се, рекох... Хајде, Данило... Збогом, пријо, збогом! (Одвуче Данила.)

ГОСПОЂА ЛЕНА: Е, збогом, збогом. Баш ми криво и богзна како! Поздрави ми много прија-Христину.

(Испрати их напоље. Неко време позорница остане празна.)

Једанаеста појава

ГАЗДА РИСТО, ОПШТИНСКИ ПОСЛУЖИТЕЉ

(Газда Ристо се врати сам, пређе неколико пута собу од једног дувара до другог, са рукама у џеповима од панталона, и напослетку застане код прозора. Неко куца на врата, прво слабо па онда јаче. Газда Ристо приђе те их сам отвори. Општински послужитељ, са дебелим протоколом под мишком: прво отресе обућу пред вратима, па уђе. Он је сед и испалих јабучица.)

ПОСЛУЖИТЕЉ (нешто му заклокота под грлом): Помага бог!

Газда РИСТО: Бог ти помогао!

ПОСЛУЖИТЕЉ: Е, ви сте господар Ристо Обрадовић?

Газда РИСТО: Јес' ја.

ПОСЛУЖИТЕЉ: Доша сам, послала ме Општина града Београда да ви саопштим да претресете калдрму од тротоара, је ли ће је она претрести и вама на трошак ставит. Ево ви цедуља.

Газда РИСТО: Еее?

ПОСЛУЖИТЕЉ: И молим ве да у протокол забиљежите е сам ви саопштио.

Газда РИСТО: Е, добро, добро! (Потпише.)

ПОСЛУЖИТЕЉ (пошто је склопио протокол): Па збогом, збогом, газда Риста!

Газда РИСТО: Де, де, стани мало, Маша!

ПОСЛУЖИТЕЉ: А шта ћу ја теби, газда Риста!

Газда РИСТО: Стани, Маша брате, стани, побратимства ти тако!

ПОСЛУЖИТЕЉ: Нијесам ти ни брат ни побрат, с ђаволом се братио, а са ђаволовим шуром побратио дабогда!

Газда РИСТО: Де, де, Маша... Шта си се понио ка да нијесмо оба један хљеб дијелили.

ПОСЛУЖИТЕЉ: Нијесам се ја понио, жљи ме не понио! но си се ти одметнуо, уневољио си мен' и оно дјечице, па ти под лако сиротињи ругат се и подругљиват.

Газда РИСТО: Немој гријешити душе, Маша брате; немој да се и с ону страну не видимо ка да нијесмо ришћани, но поганске вјере и кољена.

ПОСЛУЖИТЕЉ: Не знам ја тебе више, господине Риста!

Газда РИСТО: Немој тако, Маша мој! Нијесам ти ја крив, нијесам, братићу!

ПОСЛУЖИТЕЉ: Јес', ти, ти! Ти ме закла, ти ми се први напи крви испод грла! Падосте ка орлушине, па ми разграбисте до пошљедњег саћа у дом!

Газда РИСТО: Нијесам, Маша, нијесам ја, вјеруј! Биједио си ме права-здрава и олаја ка скота. Нагрни свако по своје, шта сам друго мога и ја до учинит оно и онако. Знам ја да ти то осјећаш, ма не хоћеш признат, знам ја, знам.

ПОСЛУЖИТЕЉ: Де, сад, де, Риста, нарицај ка жена! Нарицај, Риста брате, ниш те не кошта... А мога си, мога си, те како си мога учинит друго и помоћ и спаст и мен и моју данас сиротињу.

Газда РИСТО: Како сам мога, Маша! Ни ја нијесам има друго до дрварицу лађу празну на Скелу. (Гледа га. Кратка пауза.) Дође ти тако зли понеђељник, па то.

ПОСЛУЖИТЕЉ: Зли понеђељник, а што жљи! Сјећаш ли се кад си пропа са шестсто дуката на чаторима: тридесет мјеница о року, а у магази нешто морске соли и катрана. Па теби бог помога, а мен' људи не дадоше, но дође жљи понеђељник ка велиш.

Газда РИСТО: Мој Маша, не море свак бит обувен и седефли јатаган за појас, но ти неко мора гладоват и трпљет. Данас тебе не ваља, сјутра мене, па тако.

ПОСЛУЖИТЕЉ: Ама, како "сјутра мене"! Кад тебе није ваљало? Кад је тебе мало било?

Газда РИСТО: Било је било, како да није, ма ти то нијеси осјетио, брате рођени!... Ко носаше кључе од касе кад ортаковасмо, ја али ти? Чије име бијаше најприје на магазу, моје ал' твоје? Ко у општину кметоваше, ја али ти? Сјећаш ли се кад се дијелисмо, ти мен остави три стотин ока трула памука, а тебе узе здрав-сув ода сриједу?

ПОСЛУЖИТЕЉ (зачуђено): А зар те то бољело, богати?

Газда РИСТО: Бољело, бољело, Маша, бољело те како, вјеру ти задајем. Ама ти то нијеси осјетио!

ПОСЛУЖИТЕЉ: Е, прости, Риста брате, нијесам зна, а да ми каза, вјеруј, бих ти дао и кметство, и старјешинство, и кључе од касе, и бих фрљио у Саву тијех три стотине ока, не било их!

Газда РИСТО: Јес, Маша, бољело то, бољело.

(Пауза.)

ПОСЛУЖИТЕЉ: Сјећаш ли се кад прву ноћ заноћисмо, овђена, врх шишарице и коњскијех ћебади. Ен', у они уга' там' умрије ти брат Нико, бог га простио! А за ови исти сто пописасмо диобу, камен дијелили. Тако то, Риста, тако!

Газда РИСТО: Би што би, Маша, гријешисмо оба овог свијета, ка ти свака стока Ристова. Знам ја ти то осјећаш, брате мој, а зна сам да ћеш једном доћ, Маша, зна сам и то лијепо ка ово лијепо сунце божје, јер ти нијеси рђа, но те жљи свијет залага.

ПОСЛУЖИТЕЉ (мало љуто): Нијесам ти ја доша, но ме Општина оправи, то ти казах.

Газда РИСТО: Е! Сам си там'! Рец', тио си ме виђет!

ПОСЛУЖИТЕЉ (после мало промишљања): А хоћеш да ти кажем зашто сам ти доша, Риста? Нећу ти ниш' тражит, и не да бог! ама ћу те молит да ме разријешиш ријечи. Знаш кад ти се брату роди шћи, бог је живио! ја јој обрекох над колијевку каруца и јабуку кад ти се буде вјенчавала. Данас јој, ев, донесох јабуку, а каруца, прости, слагах. (Вади јабуку увијену у црвену мараму.) Нек ти је сретња и дуговечна!

Газда РИСТО: Де, де, Маша, хвала, брате! Хвала, Маша!

(Пауза.)

ПОСЛУЖИТЕЉ: Тако то. Би што би, ка велиш. Ма, рец’, сјећаш ли се кад код газда Сава ноћом сипасмо пуне кове воде у житарице за војску, ја, ти и покојни ти брат? Сјећаш ли се, у бугарски рат, кад крадосмо опанак из војничкијех кола, понова бројасмо и два пута држави продавасмо? Сјећаш ли се кад полијевасмо гасом па палисмо осигурану кудељу? Сјећаш ли се кад превлачисмо јеспап испод катанца и црвенијех печата? - Па ти сад, болан Риста, газда и господин, путујеш у страњске бање и шећеш ка голубица, а ја бројим општинске вењере и патролџијске шињеле за дванаест талира на мјесец.

Газда РИСТО: Е, брате рођени, кад би цио свијет носио у џеп ове кључе, ко би ајлучио? - Кад дохватиш врећу на раме, али ћеш бит аргат и носит је до судњега часа, али ће ти други аргатоват а ти газдоват ка први господин.

ПОСЛУЖИТЕЉ: Е, мој добри Риста, па што ми то не каза кад полазисмо од нашег лијепог голог крша. (Брише марамом очи.)

(Пауза)

Дванаеста појава

Пређашњи, ГОСПОЂА ЛЕНА

Госпођа ЛЕНА (са цвећем у рукама): Ево пукет Лепој од младожењу!

ЗАВЕСА

Трећи чин

Иста соба, још пунија сликама и цвећем. На једном столу два послужавника: један с колачима и вином, други са слатком и водом. Кроз задња врата, широм отворена, виде се гости, гошће, официри, девојке. Неко свира на клавиру, из Гејше или Птичара. После подне.

Прва појава

РАЈКО, ЛЕПОСАВА

(Лепосава ређа колаче у плитку никлену котарицу.)

РАЈКО: Снајка, дај ми, болан, једну мушкацону.

ЛЕПОСАВА: Е, све ћеш ти. Не дам!

РАЈКО: Добро, добро. Казаћу да имаш у цепу кутију са рајспулфером.

ЛЕПОСАВА: Мангупе један!

РАЈКО: Добро, добро, "мангупе", тек ја идем да кажем.

ЛЕПОСАВА: Иди!

РАЈКО: Чекај, чекај, и још нешто да знаш!

ЛЕПОСАВА: Шта "ћекај, ћекај"? Шта знаш?

РАЈКО: Знам, знам, па ћу да кажем!

ЛЕПОСАВА: Пуци!

РАЈКО: Имаш курјук у коси!

ЛЕПОСАВА: Хајт, мангупе један!

РАЈКО: Јесте, јесте, види му се пантљика!

ЛЕПОСАВА: Марш!

(Сва црвена и ужаснута намешта косу пред огледалом.)

РАЈКО: Дабогме, дабогме! Вири кика, девојко, вири!

(Пауза.)

ЛЕПОСАВА: Је ли, болан Рајко, што си таква изелица?

РАЈКО: Нисам ја изелица.

ЛЕПОСАВА: Како да ниси. Имаш поган језик што га нико нема.

РАЈКО: Дај ми једну мушкацону.

ЛЕПОСАВА: На, само твој трбух напуни, ало ненасита!

РАЈКО: Дабогме, знао сам ја да ћеш ти да даш, само што волеш да ме секираш. Зашто, море, тако?

Друга појава

Пређашњи, ГОСПОЂА ЛЕНА

(Госпођа Лена има бело атласно либаде, алев фес и бео тепелук. Све то лепо пристаје њеним плавим очима и пријатном подваљку под гушом.)

ГОСПОЂА ЛЕНА: Ух, ух, ух, скува се жива. Ух, врућина, бого мили, ух, ух, ух! (Брише марамом чело.) Жив био! А шта ми ти радиш, мајкино? Куришеш с бити имајућу снају, ааа?

ЛЕПОСАВА: Гуши се с колаћима, не могу да га отерам.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Ако, ако, мајкино, нек једе колачи, нек једе, здрав ми био, нек једе! Гле каки му пуни образи ко лубенчићи! (Цмок! Цмок!) Нек запамти кад му браца снаји прстен давао... Ју, што ми је лепо дете, да га изедеш ко шећерлему! (Цмок! Цмок!) Ће да личи на Белог, док добије само бркови, ћеш да видиш!... О, о, о! што не могу да се науживам! Ће да ми буде лепше дете, лепше него зет!

ЛЕПОСАВА: Де сад ти, де. Шта ти је сад зет крив.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Јест, хоћу да кажем, баш хоћу! Ја ћу да га женим, да ме бог поживи, кад ми са виши курс изађе, први у ранг, мајкин артиљерац... Де, дуни ми у уста!

РАЈКО: Што да ти дунем?

ГОСПОЂА ЛЕНА: Дуни, тако, оћу да ми дунеш.

РАЈКО (дуне): Ето.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Јок. Још једанпут ћу да ми дунеш.

(Рајко опет дуне.)

ГОСПОЂА ЛЕНА: Пушиш, пушиш, гангаране, несрећо.

РАЈКО: Јок, не пушим, мајка-Лено.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Пушиш, пушиш, слатко, пушиш па смрдиш на зифт као чумчурија.

РАЈКО: Јок, не пушим, жива ми мајка, не пушим.

Госпођа Лена: 'Ајде, не лажи, не лажи, гугуриго! (Вади из џепа кутију цигарета и да Рајку: Знам да пушиш, ево ти цигаретле, па да се чуваш од тате, да не опази, мајкино. Специјалитет је, за теб' сам узела, за теб'.

РАЈКО: Хвала, мајка-Лено, хвала.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Еве ти грош да купиш ораси да се сиграш с децу.

РАЈКО: Хвала.

Госпођа ЛЕНА (испрати га напоље): 'Ајд сад, немој гости да ми расплашујеш с твој бућ, 'ајде. (Затвори врата за њим.)

Трећа појава

Госпођа ЛЕНА, ЛЕПОСАВА

(Неко време пауза. Мајка мери кћер од главе до пете.)

ГОСПОЂА ЛЕНА: Јаој, Јаој, Јаој, уши ћу ти ишчупам, коњушо једна!

ЛЕПОСАВА (испусти на сто послужавник који је таман хтела понети): Што сам коњуша једна? Што ћеш уши да ми ишћупаш?

Госпођа ЛЕНА (ухвати је за косу): Јесам ли ти казала ципеле да промениш, море!

ЛЕПОСАВА: Што да променим ципеле?

ГОСПОЂА ЛЕНА: Зато што да промениш. Нећу у лаковане ципеле да ми изиђеш пред свет, разумии. Нисам ти у ветар казала, нећу у лаковане ципеле да те видим, еееј! Знам ја што ти казујем, ћерко моја, знааам! Да промениш ципеле, зашто ћу ти кожу одерем.

ЛЕПОСАВА (кроз плач): Што да променим ципеле, шта им фали?

ГОСПОЂА ЛЕНА: Што ми ћеф! Што ми тако ћеф!... Зато што по кућу лаковане ципеле не иду. Разумеш ли, море, не иду! Нећу да ми се с булеварски густ облачиш, хеееј! Вајно ми се удајеш, ћерко, а зато ли ти танчул плаћах и учитеље узимах, да ни то не научиш, бедо црна!... 'Ајт, ципеле да си скинула, јер ћу ти извучем уши пред цели свет.

(Лепосава изађе.)

Четврта појава

ГОСПОЂА ЛЕНА

Госпођа ЛЕНА (дође под икону, прекрсти се, помене славу њену, Светог Алимпија, мајку божју и божје угоднике и дуго шапће. Врло дуга пауза): О, баш ми лакну.

Пета појава

ГОСПОЂА ЛЕНА, ГОСПОЂА ХРИСТИНА

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: О, пријо, а ви ту. Не може човек да вас види; остадоше гости сами с пријатељ-Ристом.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Бог зна како ми жалост, прија Христо, ћерку карам, нећу да је дам из куће маниту, да јој свекрва на мајку дару узима.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Та оставите девојку, пријо, није она крива, него збуњена, пријо. Мора тако данас.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Знам ја то, због што ће пред попа кроз фртаљ сата, ама нећу да је пустим ни данас да ми с њојн ћеф ради. Нећу! Двадесет година васпитах је како знадо' и умедо' у ову земљу, у страњски клостер не стиго' да је дам, што се с дете не могу да раставим (није да рекнеш што ће да ми дође скупо). Учитеље јој узимах, и француски и немецки, и танчул; с клавир поче код Рајзигерку, три банке на месец плаћах, и ноте код Ајштета много ме поједоше, ал' нека, рекох, да не жалим, нек ми дете и у музику буде прво. Ама мораде да остави, доктор рече има слаби нерви. Васпитах је како за отличну фамилију приличи, с њу се немам да постидим. Бог ми то једно дете остави, фала му и на толико! Деца ми се не одржаше, те млоги јед од покојног Николу изедох, бог зна да сам права! Зашто је млого редња кроз моју кућу прошла, а од дифтерију серум немаше као сад, (Брише очи.) него пијте гас, јадничићи, и бога моли, црна мајко! Троје у недељу дана сараних, паметна и лепа деца и већ како најлепше да буду. Муж ми у младост умре, бог да га прости! Осигура ћерци будућност, па мен' скиде ту бригу. Зато је карам, а кад с мужа остане, нек муж бригу води.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Хвала вам, пријо, хвала. Знала сам да имате добру ћерку и да је воспитасте како за нашу фамилију приличи. Неће да оде међу фронташе или пофторавце.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Та знам, пријо, не брини.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Остоја изађе први из Петропавловске академије, да остаде у Русији, био би давно генерал, пријо, као његово друштво, ама овде Србија, пријо, не можеш да данеш од шојканера. Преплавише шојканери ову земљу, па се помажу и довлаче шогоре... Бели ми сврши права са одличним успехом, све петице и четворке, одслужи војску, доби лепо место с лепом платом за будућност и каријеру. Воја и Мита су ми академци, догодине, дај боже, мајкини потпоручници, један ће у артиљерце, други у коњицу. Воја ми је четрнаести у рангу, вредан као кртица, ради све до поноћи, литографише фортификацију: он пише што професор предаје, па други то уче што Воја пише. Мита је тридесет седми, није да је глуп, него лењ, неће да чита табаке, него се само преврће на рех и барне, у фектовању је први. Не пустише их данас на одсуство да брату на прстен дођу, ал' не мари, нек уче, нек оца не постиде. Добри су ми ђаци били, у гимназији скроз петице. С инштитуткама се не заносише, него мајку слушаше: до шест разреда из бакалнице корпу носише и с војне касапнице месо. Од како ми одоше у Академију, ја не једох добро месо, иако ви цивилаши не једете никад ону говеђину што ми имамо са војне касапнице; можете платити колико хоћете, али те говеђине нема... Гиле ми се ухватио са рђавим друштвом; мука, саму монополску децу имамо у комшилуку; велике смо секирације имали с њим, пријо, знаш, морадосмо да га извадимо из гимназије. Сад је калфа у крагујевачкој Тополивници; нека га, хвале ми га много, може и од њега нешто да испадне. Рајко, дај боже, и њега ћемо у Академију, из официрске куће нек су деца војници, само што је Бели цивил: муж ми беше у немилости кад ми Бели сврши шесту гимназију, па га одбише на пријемни испит. Одбише га из пизме, оборише га из математике, а Бели ми је мајкин математичар први у Великој гимназији. У нашој кући све је војничка дисциплина и васпитање: посилни нам је увек у кући; он нам децу купаше и надзираваше. Код нас је правило: строго ама праведно. Седморо имах, и све их изведох, могадох још седморо, да даде бог.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Нек су вам живи и здрави, пријо, синови за женидбу, ћерке за удадбу, дај боже и мајко божја!

Шеста појава

Пређашње, ПУКОВНИК

(Пуковник је у парадној униформи, са златним ресама и ордењем, са очешљаном брадом и накривљеном ћилибарском муштиклом у зубима.)

ПУКОВНИК: Помози бог, народе! Како си, пријо! (Тресе јој руку.)

ГОСПОЂА ЛЕНА: Ето, пријатељу, фала богу; како ти?

ПУКОВНИК: Хвала богу.

ГОСПОЂА ЛЕНА: А баш се лепо време стрефи, просто дивота божја.

ПУКОВНИК: Ја.

ГОСПОЂА ЛЕНА: С муку синоћ заспи, све се нешто побојава оће да буде кише, због што много муве синоћ у кујну.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: И ја баш тако, целу нам ноћ цијуче змија у дувару.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Ју! змија у дувар! Приијо! Кумим те богом!

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: А што?

ГОСПОЂА ЛЕНА: Ју! ју! ју!

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Са змијом да живиш боље него са стеницом и са пацовима.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Ју! ју! ју! ју, шта ми казасте, пријо Христина! И ти, пријатељу, са змију спаваш а за децу се не плашиш! О! о! о!

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: То је срећа, пријо-Лено, среећааа! За девет вучења од Класне лутрије још не изгубих од како ми змија у дувару.

(Пуковник пред огледалом улепшава браду.)

ГОСПОЂА ЛЕНА: О, жено, шта ми каза, о! Просто да се прекрстиш од чуда!

(Пауза.)

ПУКОВНИК: А кад ће поп?

ГОСПОЂА ЛЕНА: У пет. Има пратњу из Госпоцку улицу.

ПУКОВНИК: Ја! (Пушта дим.)

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: А где ти га је Бели?

ПУКОВНИК: Остаде још да се облачи. Пет крагнова промени, не може да скопча. Виче и псује, морадох да побегнем. Ципеле си му, каже, закључала.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Хајде сад, ципеле сам му закључала! Тако! Тако! Ја мислим да ће с тобом да дође; рекох, хајде отац са сином да га свет види, па где га је! Све ти то као разбијена војска.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Мора, пријо, кад је велика фамилија, мора, слатка моја госпа Христо, мора! Е, кам да је у моју кућу шест лебова мало за дан, кааам! Но пусто, ко после колеру, пуусто, пријо, да свиснеш од жалост! Нема ми ћерка брата, па мука, за балови нема кој да је води. Исплака ми се дете прошлу зиму, реко', у кревет ће да падне од тугу.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Море, пријо Лено, не знате ви што је секирација са децом, с великом и с малом, не знате шта је горе. Док су мали, молите бога док одрасту, а кад одрасту, душу вам изеду.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Мука то без децу. Чамотиња у кућу, гробљанска чамотиња; не знам шта ћу кад останем и без то једно дете. А морам да је удам једанпут, морам!

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Не смеш свом детету да желиш да седе плете. Доста су за Београд Кара-Тасине ћерке да се лудирају по Кнез-Михајловој улици; лице им се спекло и ужутело као октобарска крушка (ту им већ четрдесета, не беху много млађе од мене код фрајла-Јеце); оне амрел у руке, нос у небо: сачувај ме боже, ако нису за луду кућу!

ГОСПОЂА ЛЕНА: Тако ономад у позориште одосмо, извади девер ложу за послеподне, Перса Рајина играше; просто цркох од смеја, пријо, толко беше Кара-Тасина ћерка. Не ваља јој само, знаш, много заноси на топчидерски, а од наш београдски језик бољи нема. Муку сад мучимо од шојканери, право кажеш, што нам уносу неки нови унтерхалтунзи, кажу француски, ама пре би рекла фармазонски, и још више од Шапчани што нам квару језик с шабачки вицеви да се нећемо разумемо један дан.

(Пауза.)

ПУКОВНИК: Море, пријо, остави науку професорима, Персу Рајину да ми не оговараш, него кажи ти мени има ли слатко код вас, на Сави, или да га поручимо с Чубуре?

ГОСПОЂА ЛЕНА: Опрости, пријатељу, у забуну сам, а девојка ми кува кафу. (Виче у другу собу.) Лепосава! - Тако, све дунуло из собу кад гости треба да послужи. (Виче опет.) Лепосава!

Седма појава

Пређашњи, ЛЕПОСАВА

ЛЕПОСАВА: Љубим руке!

ПУКОВНИК: Жива била!

ГОСПОЂА ЛЕНА: Де си, море, ћерко, да послужиш пријатеља са слатко и воду. Немој да ми перјаш по кући, а гости на чивију.

(Лепосава послужи Пуковника.)

ПУКОВНИК: Добро ти ово слатко, пријо.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Из наш су виноград бреске, 'оћу ти пошљем коштице, пријо Христо, да посадиш код теб'. Нема те бреске у Београд, из Темишвар ји девер доби. - Лепосава, иди у салу, види је л' има доста цигаретле пред гости. Па да рашчистиш овај астал, због што ћу да преведем гости у ову собу, да за попа спремимо салу.

(Лепосава изађе.)

Осма појава

ПУКОВНИК, ГОСПОЂА ХРИСТИНА, ГОСПОЂА ЛЕНА, доцније СТАРИ СВАТ

ПУКОВНИК: А где ми је пријатељ Ристо?

ГОСПОЂА ЛЕНА: У спаваћу собу, с гости, с официри и с девојчуљци ми се уватио: ћу да га карам, ћу да га карам!

ПУКОВНИК: Немој, пријо, богати, неће пријатељ Ристо; неће, знам ја њега.

(Стари сват у црном реденготу, с белом машном. Он дође на прстима и све се клања и сагиба.)

СТАРИ СВАТ: Добар дан, добар дан желим!

Госпођа Христина: Гле, господин Јокса! Како сте? Како госпођа Милева?

СТАРИ СВАТ: Хвала на питању! Хвала богу, добро смо, само нам жена нешто слаба... Како сте, госпођо Лено?... Како ви, господин пуковниче? ("Хвала богу! Хвала богу!") Да није доцкан, госпођо пуковниковице?

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Није, господин-Јоксо. Поп ће у пет, јел те, пријо?

ГОСПОЂА ЛЕНА: У пет, због што има пратњу из Госпоцку улицу.

СТАРИ СВАТ: Јест, јест, сећамо се... А гости, гости много?

ГОСПОЂА ЛЕНА: Као у нашу фамилију... Кума још чекамо, нема га из Кијево, ваљда му воз утекао.

СТАРИ СВАТ: Тааако! Тааако!

Девета појава

Пређашњи, ЛЕПОСАВА

СТАРИ СВАТ: Клањам се, госпођице!

ГОСПОЂА ЛЕНА: Да нам старојка послужиш, ћерко, па да у другу собу послужавнике носиш.

СТАРИ СВАТ: Хвала, госпођо Лено, хвала. Само воду, само чашу воде, бићу врло благодаран.

ПУКОВНИК: А је ли нам ту девер?

ГОСПОЂА ЛЕНА: Ту је, у спаваћу собу с други официри.

СТАРИ СВАТ (пије воду): Хвала, хвала, госпођице.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Па изволите у салу, господин-Јоксо.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Не може у салу, за попа ће да спремамо.

(Она трчи око стола онако пуна и тетурава, те помогне Лепосави да распреми. Онда пређе у другу собу и преведе све госте на позорницу.)

Десета појава

ПУКОВНИК, ГОСПОЂА ХРИСТИНА, ГОСПОЂА ЛЕНА, ГАЗДА РИСТО, ЈЕДАН ПОРУЧНИК, ДЕВЕР ПОРУЧНИК, СТАРИ СВАТ, ГОСПОЂИЦА М., ГОСПОЂИЦА Н., ГОСТИ И ГОШЋЕ, ДЕВОЈКЕ И ОФИЦИРИ,

(Жагор, смех, мешавина.)

Здраво војско! - Здравствуј пријатељу! - Добар дан, господин-Јоксо! - Особито ми је мило! - Тааако? - Врло ми је жао! - Тааако! - А зашто нисте довели децу? - Море, мани ту бригу, пријо! - Таако? - Јест, врло леп дан. - Хвала на питању. - Баш ја тако кажем Сими... - Да није болесна госпођа Персида? - Та умрла је још преклане, госпођо Христина! - О! будибокснама, то тек сад чујем! Беше јадница здрава, ко би то рекао! - (Пауза. Жагор.) - Имаш ли табаке из тактике? - Не знам где су ми: неко ми их диже. - Збиља, јеси ли видео скоро малог Миту? - Баш га синоћ сретох пред Булеваром. - Изволите дувана. - Хвала, не пушим. - Баш вам лепо стоји. - Моја се шнајдерка преселила у Пешту. - А где сте купили? - Код Вулетића. - То је, кажу, последња мода. - Врло вам лепо стоји, врло лепо, окрените се. - Одлично. - Аве ву ви мосије Паштрљић?[¹] - Нон. - Лепосава, дај цигаретле за девера. - Нихт меглих! Ганц меглих.[²] - Изволите дувана. - Мерси енфиниман.[³]

Један Гост (другој девојци коју је ухватио, они му се ишчуђавају и покушавају да га прекину, али се он не да): Молим вас, какве су наше новине, све неписмене! Све неке личне грдње: нема ту објективности, нема начелне полемике; не може то тек тако! Фактима, фактима, господине мој! Ја сам лањске године лиферовао јечам крушевачком гарнизону, давао сам сто кила три и двадесет седам, што никад нико није давао нити ће давати. Без позитивних факата, без доказа у руци, нападоше ме да сам давао клијао јечам... ("Није могуће!)" Могао сам да тужим уредника суду... ("Требали сте!") па да га казне минимално са триста динара, како је то законодавац предвидео, ал' нећу да плаћам за тужбе... ("Тако ја једанпут...") Написао сам исправку и уз њу послао аманетном поштом два кила јечма уреднику да проба и да се увери... ("Тако, кад сам био у Краљеву...") Молим вас, зар је то објективно?... ("Пардон што вас прекидам, тако исто ја једанпут у Краљеву...") Новине имају задатак да поуче и васпитају свет, да критикују што не ваља, а похвале што ваља... ("Имате право, сасвим имате право! Тако ја кад сам био у Краљеву...").

ПУКОВНИК ( официрима): Читате ли ви табаке?

ЈЕДАН ПОРУЧНИК: Читамо, господине пуковниче.

ПУКОВНИК: Немој читамо, а овамо ми јуре на прошевине. Табаке да ми читате, јер ћемо да вас косимо на испиту као снопље. Није виши курс мулећина, онако да ми се провлачите као у танчулу.

ПОРУЧНИК: Спремамо се, господине пуковниче.

ПУКОВНИК: И треба да се спремате... У Петербургу, у училишту, господине мој, мраз стегао, сибирски мраз, разумеш, пуца дрво и камен, а ми све четири и четири у соби, ја, велики кнез Афанасије Борисовић, ђенерал Влађимировић, ђенерал Голдберг, а у другој ђенерал Бобрикин, ђенерал-мајор Сергиј Лавович Хохштајн, ђенерал-лајтнант Василиј Артурович Степњин...

ГОСПОЂИЦА Н.: Је л' ти казујем, не носе се минђуше кад си у жалости.

ГОСПОЂИЦА М. : А ја вам кажем, носе се!

ГОСПОЂИЦА Н.: Ћути, не знаш.

ГОСПОЂИЦА М. (окрене јој леђа): Мосије Николић, еје ла бонте д ферме сет порт. Же мал а ла тет.[⁴]

ПОРУЧНИК: Авек плезир.[⁵]

ГОСПОЂИЦА Н. (деверу Поручнику): Шпрехен зи дајч?[⁶]

ДЕВЕР ПОРУЧНИК: О, ја. Нихт зер гут, абер генуг. Их шпрехе бесер францезиш.[⁷]

ГОСПОЂИЦА Н.: Их шпрехе зер шлехт францезиш...[⁸]

ДЕВЕР ПОРУЧНИК: Зооо?[⁹]

ГОСПОЂИЦА Н.: Ин унзерен клоштер ин Бајзаш вар ајне лерерин фир францезиш, абер мит зер шлехтен акцент. Зи шпрах ихен-францезиш. Их шпрехе нур гут дајч.[¹⁰]

ДЕВЕР ПОРУЧНИК: Зооо?

ГОСПОЂИЦА Н.: Ах, их либе дајче шпрахе. Их вајс нихт варум, абер дас ист ајне шене шпрахе![¹¹]

ДЕВЕР ПОРУЧНИК: Ја, зи хабен рехт, ганц рехт! Их либе аух. (Глади бркове.) Их денке имер ан ајне клајне, гуте, шене медхен аус Дајчланд мит цен таузенд дукатен. Дас вирд гут зајн фир мајне векселн.[¹²]

(Госпођица Н. му прети прстом.)

ГОСПОЂА ЛЕНА: Је ли, девере, богати, какве гаће носиш, на дугмета или на пантљику?

(Општа забуна.)

ГОСПОЂА ЛЕНА: Што се ишчуђавате! Питам човека због што му бошчалук спремам; нећу да му пошљем распар-гаће.

(Смех.)

ГОСПОЂА ЛЕНА: Чујеш ли што те питам!

ДЕВЕР ПОРУЧНИК: Пошљите какве хоћете.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Немој да ме љутиш. Оћу да знам.

ДЕВЕР ПОРУЧНИК: На пантљику.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Тако ми кажи, на пантљику.

(Смех. Пауза.)

ПОРУЧНИК: О, сервус! Коман са ва?[¹³]

ДЕВЕР ПОРУЧНИК: Сервус! Тре бијен. Мерси.[¹⁴]

ПОРУЧНИК: У е ти? Он н пе па т воар. Ил и а троа жур, ти е ком томбе ан ла тер. Жете ијер соар дан Орфеум ше Коларац. Јеротије ете оси. Же пансе к ти вијендра.[¹⁵]

Девер ПОРУЧНИК: Екскиз моа. Же дорми ијер соар тут нуји, жете тре фатиге. Ијер матен а дми сенк ер же фе ин променад.[¹⁶]

ПОРУЧНИК: Сир швал?[¹⁷]

Девер ПОРУЧНИК: Вуји, сир швал. Же ранконтре сир ла рут д Бањица колонел Јанковић сир Зеленко.[¹⁸]

ПОРУЧНИК: Ете ти сел?[¹⁹]

ДЕВЕР ПОРУЧНИК: Вуји, ту сел. Зеленко е мањифик швал, коман ан марш, телман ан галоп.[²⁰]

ПОРУЧНИК: А-ти ви се жур лијетнан Кицош?[²¹]

ДЕВЕР ПОРУЧНИК: Нон. Ме ж се к ил се препар пур л курс сиперијер. Ил ли ла фортификасион. Ил грува.[²²]

ПОРУЧНИК (пукне прстом): Пар егзампл, же ублије д аште л дерније нимеро ди Пти Паризијен. Кан ж вјен ше Цвијановић, туте те ванди ком алва. А ти аште?[²³]

ДЕВЕР ПОРУЧНИК: Вуји.

ПОРУЧНИК: Ве ти етр енси бон де м анвоаје пар тон ордонанс?[²⁴]

ДЕВЕР ПОРУЧНИК: А, вуји.

ПОРУЧНИК: Мерси ан аван![²⁵]

ДЕВЕР ПОРУЧНИК: Ил ни а па пуркоа![²⁶]

ПОРУЧНИК: Ајдуковић м ди к л Матен е пли зентересан к л Пти Паризијен.[27]

ДЕВЕР ПОРУЧНИК: А! Ајдуковић! Не зна Ајдуковић ништа! Куд ће да буде Матен бољи кад се Пти Паризијен продаје у шест милиона примерака!

ПОРУЧНИК: Ухааа!

ДЕВЕР ПОРУЧНИК: Дабоме, шест милиона. Шест милиона, кажем ти.

ПОРУЧНИК: Ала ти сад слага!

ДЕВЕР ПОРУЧНИК: Хајде, магарче, не веруј!

ПОРУЧНИК: Де, чудо ниси рекао сто милиона!

ДЕВЕР ПОРУЧНИК: Што се трпаш у ствари које не знаш. (Подвлачи сваку реч.) Л Пти Паризијен се штампа у шест милиона, разуми!

Напомене

¹ Јесте ли видели господина Паштрљића?

² Немогуће! Сасвим могуће.

³ Бескрајно хвала.

⁴ Господине Николићу, будите добри и затворите врата. Боли ме глава.

⁵ Са задовољством.

⁶ Говорите ли немачки?

⁷ О, да. Не особито добро, али доста. Боље говорим француски.

⁸ Ја веома лоше говорим француски.

⁹ Таааако?

¹⁰ У нашем самостану у Бајзашу била је једна учитељица француског, али са веома лошим акцентом. Она је говорила кухињско-француски. Ја говорим само добар немачки.

¹¹ Ах, ја волим немачки језик. Не знам зашто, али то је један леп језик.

¹² Да, у праву сте, сасвим у праву! Ја волим такође. Мислим увек на једну малу, добру, лепу девојку из Немачке са десет хиљада дуката. Биће то добро за моје менице.

¹³ Како је?

¹⁴ Врло добро. Хвала!

¹⁵Где си? Не може човек да те види. Већ три дана као да си пропао у земљу. Био сам синоћ у Орфеуму код Коларца. Јеротије је такође био. Мислио сам да ћеш доћи.

¹⁶ Опрости ми. Спавао сам синоћ целе ноћи, био сам веома уморан. Јуче ујутро у пола пет изашао сам у шетњу.

¹⁷На коњу?

¹⁸ Да, на коњу. Срео сам на бањичком путу пуковника Јанковића на Зеленку.

¹⁹ Да ли си био сам?

²⁰ Да, сасвим сам. Зеленко је величанствен коњ, како у маршу тако и у галопу.

²¹ Да ли си видео ових дана поручника Кицоша?

²² Не. Али знам да се он припрема за виши курс. Чита фортификацију. Грува.

²³ Ето ти сад, заборавио сам да купим последњи број Пти Паризијена. Кад сам дошао код Цвијановића, све је било продато као алва. Јеси ли ти купио?

²⁴ Хоћеш ли бити тако добар да пошаљеш по свом ордонансу?

²⁵ Хвала унапред.

²⁶ Нема на чему.

²⁷Ајдуковић ми каже да је Матен занимљивији од Пти Паризијена.

Једанаеста појава

Пређашњи, ДАНИЛО

(Опет жагор и мешавина.)

Честитамо! - Добар дан! - Поп још није дошао. - Нема ни кума. - Срећно, срећно. - Лако официрима ћерке да удају: пошљи зета у Белгију на одсуство, па ти паре не требају! - Ево га младожења. - А где ми је Лепа, благо тетки? - Спрема салу. - Шест дуката прстен код Симоновића. - Је л' брилијантски? - Не разбирам немецки! - Ено му књига по аузлози, двадесет пет банке платио пријатељ Остоја за штампару. - Ааа! Наш списатељ!

ГОСПОЂА ЛЕНА: Јест, стихове ми сочињава, љубезне књиге пише. Ће да се опамети с жену.

ЈЕДАН ГЛАС: Што да не сочињава стихови. У луфт је то, није изистинско да се прибојаваш за ћерку.

ГОСПОЂА ЛЕНА: Не волем, кумо Илинка, пеливански манири. Не волем. За девојачке паре и воспитање нећу да имам пеливански зетови.

ДАНИЛО (између три или четири госта око њега): Јао, ћускија једна!

ГАЗДА РИСТО (с врата): Ево га поп у сали.

(Сви пређу у "салу". Остане сам Данило, свечано обучен, срозан у једну наслоњачу, усред дуванског дима и испушених цигара.)

Дванаеста појава

ДАНИЛО, ГОСПОЂА ЛЕНА, ГОСПОЂА ХРИСТИНА, ПУКОВНИК, доцније ГАЗДА РИСТО

(После велике паузе, госпођа Лена, Пуковник и госпођа Христина долазе да траже Данила.)

ПУКОВНИК: Где си ти!

ГОСПОЂА ЛЕНА: Хајде, Бели, поп чека.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Шта си ми се удрвендечио ко света Бона! Од света треба, море, да те срамота!

ДАНИЛО (узме шешир и хоће да иде): Ви мислите да сам ја шашав.

ГОСПОЂА ЛЕНА(истрчи пред њега): Куд ћеш! Кууу-ку, жандари ћу да зовем!

ПУКОВНИК (и он хоће да заустави сина): Шта ти је, богати?

(Данило хоће да га одгурне; Пуковник се не да; за један тренутак отац и син као да се рву. У тренутку, Данило удари снажно оца и излети. Пуковник се заљуља и падне.)

ГАЗДА РИСТО (с врата): Пита поп...

ГОСПОЂА ЛЕНА: Куку, ћерку где ми обрука! Куку, мангуп из Ново Селиште, куку! Куууку!

ЗАВЕСА

Четврти чин

Позорница првог чина. - Преподне.

Прва појава

АГНИЈА, ПОСИЛНИ, ЛИНА

(Агнија намешта нешто по соби и орманима. - Посилни звиждуће и обилази око стола са турском воденицом у рукама. Он меље кафу. - Мала Лина на једном крају стола пише. С времена на време она плашљиво погледа на војника или девојку, који нешто говоре између себе и крију од ње.)

АГНИЈА: Штанко, ти мене кажеш ко оно испоцепано човек спавало ночас овде?

ПОСИЛНИ: Шта казала?

АГНИЈА: Оно испоцепано човек спавало ночас овај кревет?

ПОСИЛНИ: То брат од господина пуковник.

АГНИЈА: Оно испоцепано човек?

ПОСИЛНИ: Оно испоцепано човек. Оно господина човек. Оно вамилијаз параћинско гимназија, син оно старо госпоја, ти ишло купиш флаша ракија. Разумила?

АГНИЈА: Разумила.

ПОСИЛНИ: Оно старо госпоја мутерка од господин пуковник. Умрело муж у село, дошло Параћин, удало у Параћин. Било жена од једно колар. Имало син официр, удало једно колар. Друго син било вамилијаз параћинско гимназија. Син вамилијаз довело Београд помогне болесно син пуковник. Много добра госпоја, штрикало мени чарапе... Вамилијаз велико господин, шест банке плата месец, ништа не радило: чистило школа.

АГНИЈА: Слуга?

ПОСИЛНИ: Најн слуга. Шест банке плата... (Кратка пауза.) Господина пуковник здраво добра човек, цела његова село постало жандар. Четрдесет и пет динар плата. Вамилијаз најн слуга, жандар најн слуга у Србија. Вамилијаз господин човек у Србија. Свако жандар у Србија род велико господа.

(Пауза)

АГНИЈА: Зашто болесно господина пуковник?

ПОСИЛНИ: Старо господина пуковник, много старо. Педесет година старо господина пуковник: много старо, много старо. Моја отац било старо човек, умрело четрдесет шест година. Боље умрело! Постанеш шашаво у Србија четрдесет шест година. Свађало с деца свако дан. Тукло с деца свако дан. ( Дуга пауза. Окрене се Лини.) А, је ли, цуро, онај, тако, а ђе је господин Данило?

ЛИНА: Не знам.

ПОСИЛНИ (намигне на Агнију и глупо се церека): Ааа?

ЛИНА: Не знам.

ПОСИЛНИ (Агнији): Син од господино пуковник побегло од кућа. Много шашаво син од господино пуковник. Лумповало свако ноћ, дошло пијано ујутро на кућа. Причало мене Режи, оно девојка служило пре тебе, казало мене једна ноћ син господино пуковник разбило прозор њено соба.

АГНИЈА: Не могучно! Лагало!

ПОСИЛНИ: Не лагало! - Много шашаво син. Оно украло једно кутија сребрна кашика од кућа, продало Чивутина. Режи било три дана апс; ја било три дана апс. Полиција нашло кашика Чивутина, продало син.

АГНИЈА: Лагало!

ПОСИЛНИ: Не лагало! Оно није хтело ожени једно богато девојка. Цело свет чудила; не веровала син ударило отац, побегло из девојачка кућа. Не могучно, казало свет! Лагало ко казало! - Било могучно! Не лагало ко казало! Ја тукло моја отац с врљика. Свако човек тукло његов отац с врљика, само сакрило, не смело казала. Свако човек знало: тукло отац било велика срамота. Откуд знало било срамота, не тукло никад отац с врљика?

АГНИЈА: Ја не тукло моје отац.

ПОСИЛНИ: Лагало!

АГНИЈА: Не лагало!

ПОСИЛНИ: Лагало!

АГНИЈА: Не лагало! Ја немало отац. Мене било нашло једно старо баба пред једно врата.

(Пауза.)

ПОСИЛНИ: Господина пуковник било много љуто његово син не оженило богато девојка. Несвест пало сутра код касарна; пуно крв истекло његова уста. Дошло болничарско кола из Војна болница, довело кућа.

АГНИЈА: Не могучно! Лагала!

ПОСИЛНИ: Не лагала!

АГНИЈА: Лагала! Не могучно!

(Пауза.)

ПОСИЛНИ: Јој, Агнице, јој што ми срце пуче, Агнице, ијаооој! Јаој, што ћу ти згњечим кику, јооој! (Хвата је.)

АГНИЈА: Штанко, оставила моја зукња! Не дирало, звиња једна!

ПОСИЛНИ: Немој тако! Немој, море, тако! Ту ме боли, знаш ли, тууу!

АГНИЈА: Наполи! Наполи се вучи, штока једна војничко!

ПОСИЛНИ: Немој да се љутиш, гугуленце, немој да се љутиш!... Јој, душо, цркооо!

АГНИЈА: Звиња једна! Идеш код село, код твоја жена, штипаш како чуран!

(Изађе напоље и залупи врата за собом.)

Друга појава

ПОСИЛНИ, ЛИНА, РАЈКО

РАЈКО (уђе на друга врата; недра су му пуна нечега): Аха, аха, чекај, чекај док те тужим код тате, чекај, дираш Агнију, битанго једна гејачка!

(Посилни промумла нешто.)

РАЈКО: Ама, џабе се мучиш, сомчино моја, џааабе! Не да Агнија, геџо, не да! Ту је поднаредник, мој геџо, с две звездице и лакираним чизмама, па не смрди на фушкију као ти!

(Посилни опет нешто промумла.)

РАЈКО (скочи): Коме мајку, мангупе један! Коме мајку, мајку ли ти гејачку! (Гађа га нечим са стола.)

ПОСИЛНИ: Шта се бијеш, болан.

РАЈКО: Не бијем се, хоћу тебе да бијем. Што дираш девојку!

ПОСИЛНИ: Ко је дира, болан?

Рајко: Ти је дираш. Имаш жену код куће, па туђе девојке тражиш. Море, зато ти се твоја жена сад фат вуче по селу!

Трећа појава

Пређашњи, ЈЕДНА БАБА

(Баба је забрађена шамијом, спремила се за гробље.)

БАБА: Помози бог, кућо!

(Рајко је гледа.)

ПОСИЛНИ: Како си, бабо?

(Баба разрогачила очи.)

БАБА (Рајку):Како ти је отац, дете?

РАЈКО: Добро, бабо.

БАБА: Је л' му боље данас?

РАЈКО: Боље, бабо.

БАБА: Шта ти ради стара мајка?

РАЈКО: Питај је, ко је зна!

БАБА: Хм, Хм. Збогом.

РАЈКО: Збогом, бабо.

Четврта појава

ПОСИЛНИ, РАЈКО, ЛИНА

РАЈКО (Посилном): Шта зијаш? Торњај се одавде!

ПОСИЛНИ: Ћути, бре!

РАЈКО: Ко да ћути, ћути ти!

ПОСИЛНИ: Ти да ћутиш. Ја ћу да кажем господин-пуковнику!

РАЈКО: Не лај! Марш!

(Посилни изађе напоље. Он је љут и треска цокулом по поду.)

Пета појава

РАЈКО, ЛИНА

(Рајко гледа по соби шта да почне да ради. Онда дође код Лине, гледа је неко време како пише, и, напослетку, удари је по перу те искрмачи сав пропис. Дете плаче.)

ЛИНА: Чекај, чекај, док те тата дохвати да бије! Чекај, чекај!

РАЈКО: Куш!

ЛИНА: И док те тужим што си крао кајсије из Симине баште, мангупе један.

(Рајко почне вадити из недара крушке и кајсије, утуцане и откинуте са грањем, неке загризене, неке још зелене. Све то он потеже на сестру, која се боји и не сме да плаче.)

Шеста појава

Пређашњи, ГОСПОЂА ХРИСТИНА

ГОСПОЂА ХРИСТИНА (са једном корпом): Рајко, хајде оцу лед да идеш да купиш. На ти грош, код Јанаћка да идеш, из пивског апарата нек ти да.

РАЈКО: Нећу с корпом да идем! Нисам ја твој слуга!

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Куку, отац ће да му умре, а оно неће памет да добије. Лед, бре, да купиш! Браћа ти до шесте гимназије корпу носише, а тебе пофторавца срамота. (Пауза.) Куку, што изедоше оца, па ће да га пусте да умре. Куку!

(Рајко узме грош од мајке и корпу па иде.)

Седма појава

ГОСПОЂА ХРИСТИНА, ЛИНА, ДАНИЛО

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Еј, што живце за оца у кревету нема, еј! Еј, што не мисле да ћу да останем са петнаест банака пензије, еј! Не моле бога да им оца поживи, ако ништа друго, а оно за пуковничку плату! Еј, куку! Хоће да виде шта је удовичка пензија кад им се отац изврне!

(Пауза. Данило уђе као да се крије од кога. Лина плашљиво гледа брата; она га одавна није видела.)

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Еј, несрећниче, зар баш нећеш оца да видиш док га не метну на астал!

ДАНИЛО: Пст, ћути, богати!

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Да ћутим! Сад да ћутим, а ти му главу изеде!

ДАНИЛО: Како му је?

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Како му је! Још имаш срама да питаш, мангупе!

ДАНИЛО: Молим те, немој да вичеш.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Добро му је јаднику, од каквих синова муку има, добро му је.

ЛИНА: Бели, каже Станко спаваш на Калимегдану. Тамо има манажерија, мајмуни и лафови.

(Данило је утишава.)

Осма појава

Пређашњи, БАБА ЈОВАНА

(Пуковникова је мајка ужичка сељанка која се преудала у Левач, у онај Параћин чија се џигерица отима о провинцијалну славу са јагодинским ћуранима, нимало мање заслужним предметом локалне литературе. Баба Јована је једна необична мешавина утицаја двеју средина, које готово не знају једна за другу. Снажна, кошчата жена од планинске расе и »кадра да понесе војника у руку", она је сишла са Мрчајеве Главе, тамо негде око Косјерића или Чајетине, из "горског ваздуха" борових сувата на трговачку прашину цариградског друма, где је вековима цветала цинцарска култура, од Фридрика Барбаросе и његових крсташа до Оријент експреса и дипломатских курира, и где су се вековима слагали блато и стенице по турским мезуланама и хановима моравске долине. Та појава изгледа тако нешто далеко од стенографије као Црногорац побугарен или порумуњен, непретопљен потпуно, чак још под капицом свијетлог господара ломећи румуњешће са женом и децом, у дну Мироча и усред Хомоља. На тој параћинској коларци види се много чисте сељачке природе "славенске типичне патријархалне жене" и пуно "ужичке природне бистрине", али се још више осећа изненађујуће брзи утицај оријенталног паланачког духа и банаћанске вербозности. Та је жена одрасла у ужичкој, у рудничкој демократској поезији сељачких гаћа и радикалских бритвица проте Тадије Костића, уредиика Такова, запала не у палилулски космополитизам Стевана Сремца и Илије Станојевића, већ у оно паланчанско чапкунство које су опскурни и анонимни писци (изузимајући, разуме се, Г. Влад. М. Луњевицу, који није анониман) направили толико популарним, да је данас тешко латити се каквог посла у истом смислу. Као што је познато, тој је популарности ударен темељ у оним многобројним хумористичким листовима ("за шалу и сатиру"), који нас занимају увек, осим кад имају нарочите намере да то чине.

Не треба заборавити, ова жена, она је мајка једног пуковника и једног гимназијског служитеља, код кога се скрасила, јадног једног човека са плућима пуним прашине, креде и осушеног мастила. Она је код њега дошла као код господина, јер она никад није могла да нађе какве разлике између два своја сина. Њихов живот био јој је у нечем подједнако туђ, и томе њена тврда златиборска глава никад није могла да попусти. Она је прошла школске учионице и крпила чарапе младим суплентима, које је судбина бацила у Параћин; они су је сви заборавили, данас једни учени професори универзитета, други народни посланици, па и министри, трећи још предајући земљопис и рачуницу негде у унутрашњости, али познати у Београду као лармаџије на свима професорским зборовима. Баба Јована је увек имала респекта за просвету, и од овог њеног додира са школом остало је на њој доста трага. Кад се још каже да се она пропила, њена нетипична и аморфна личност морала је постати још нетипичнија, и још неодређенија, суперпозирањем свих оних линија једне на другу.)

БАБА ЈОВАНА: Јеси ли послала за лед, снајо?

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Послала.

БАБА ЈОВАНА (Данилу): Ту ли си, скитницо!... Да ми се луњаш сад кад ти оцу срце пуче!

ДАНИЛО: Ћути, бабо, молим те! Боље гледај твоја посла.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Идеш у канцеларију, несрећниче?

ДАНИЛО: Идем.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Јадна ти служба и јадна држава коју служиш!... Што ти јака од кошуље прљава, море? Зар немаш вешерку у тој твојој кући?

ДАНИЛО: Није прљава!

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Није прљава! Ништа ниси бољи од оног из Крагујевца. (Баби.) Ко је код Остоје?

БАБА ЈОВАНА: Нема га нико. Спава мало.

ЛИНА: Мајка, зашто Ема шустерова каже да ће топови да пуцају тати на пратњи? (Кроз плач.) Неће тата да умре.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Неће, неће, чедо моје. Тату да слушаш, бог ће да га поживи ћерке да уда. За ћерке ће бог да га поживи.

ДАНИЛО (хоће да узме једну књижицу коју Лина има у рукама): Шта ти је то?

ЛИНА (сва поцрвени и крије у крило): Ништа, ништа!

ДАНИЛО: Како ништа. Дај овамо. (Са мало муке отме детету књигу и гледа је.) Откуд ти ово?

( Лина не сме ништа да каже.)

ДАНИЛО: Откуд ти ово?

ЛИНА: Читао посилни са Агнијом.

ДАНИЛО: Овде је читао са Агнијом.

ЛИНА: Јесте.

(Данило цепа у комаде и баца исцепану хартију.)

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Опет ми куплерајске књиге у кући! - Хоћу да му извучем уши гејачке што се са слушкињом заноси, а свој посао не гледа. - Хајде ти, бабо, иди љушти у ђевђир оне шљиве за слатко.

БАБА ЈОВАНА: 'Ајде, све ја.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Него ћеш да ми ту скрстиш руке! (Баба одлази.) Не знам само шта ми се довукла овамо да је пита ко! И она и она вуцибатина параћинска!

Девета појава

ГОСПОЂА ХРИСТИНА, ДАНИЛО, ЛИНА, ДРАГА

(Драга долази из школе. Она носи буквар и таблу са које сунђер виси до земље. На њу нико не гледа осим Лине.)

ЛИНА: Аха! Аха! Остала си у апсу! Остала си у апсу!

ДРАГА (кроз плач): Н-и-и-и-сам.

ЛИНА: А што си остала до једанаест?

ДРАГА: Водила нас госпојца на пратњу Лепосави Јовићевој.

ЛИНА: Лажеш! Лажеш!

ДРАГА: Не лажем!

ЛИНА: Лажеш!

ДРАГА: Не лажем!

ЛИНА: Лажеш! Лажеш!

ДРАГА (плаче): Не л-а-а-а-жем!

Десета појава

Пређашњи, РАЈКО

РАЈКО (донесе лед у корпи): Ево лед!... Гле, Бели! Шта радиш, Бели?

ДАНИЛО: Пази га какав је мангуп! Нема нико сад да те млати!

РАЈКО: Море, тебе треба неко да дохвати, шашавезијо калимегданска!

ДАНИЛО: Не лај!

РАЈКО: Не лај ти!

ДАНИЛО (потегне се на брата): Куш!

РАЈКО: Кушуј ти!

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Куку, не бијте се, отац вам умире, еееј! Куку! (Изгура Рајка.)

Једанаеста појава

ГОСПОЂА ХРИСТИНА, ДАНИЛО, ЛИНА, ДРАГА

(Дуга пауза. Госпођа Христина узме корпу с ледом и однесе код болесника. Баба Јована пређе позорницу са засуканим рукавима. Данило је нашао неке шљиве, па једе и баца коштице по соби.)

ГОСПОЂА ХРИСТИНА (врати се): Лина, да одеш код тетка-Берте, да кажеш: послала ме мајка за нашу шерпу од слатка. Кад узмеш, жено, не умеш да вратиш.

ЛИНА: Послала је тетка Берта шерпу јуче. Ено је у долапу.

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Добро, а што у долапу! Ко је видео да се у буђави долап остављају шерпе!... Да одеш у бакалницу да узмеш ванилу за сто пара и за грош лимонтоса. На.

(Лина узме три гроша у никлу и изађе.)

ГОСПОЂА ХРИСТИНА (за њом): Тазе ванилу да ти да, јер ћу да вратим ако не ваља.

(Пауза.)

ДАНИЛО: Је ли у кревету?

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: У кревету.

ДАНИЛО: Може да устане?

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Може мало по соби.

ДАНИЛО: Да ли долази доктор?

ГОСПОЂА ХРИСТИНА: Долази. (Изађе на другу страну.)

Дванаеста појава

ДАНИЛО, ДРАГА

(Драга за цело време до сада није смела да погледа у брата. Данило је зовне и пита.)

ДАНИЛО: Шта ти радиш?

(Дете га гледа плашљиво.)

ДАНИЛО: Идеш у школу?

ДРАГА: Идем.

ДАНИЛО: Је л' учиш?

ДРАГА: Учим.

ДАНИЛО: Шта учиш?

ДРАГА: Учим први разред женске школе на источном Врачару, код госпојце Данице, Мелентијевићеве.

ДАНИЛО: На ти марјаш да купиш бонбоне.

Тринаеста појава

ДРАГА, БАБА ЈОВАНА, ПУКОВНИК

(Врата од собе у којој болује отац Данилов отворе се. У шлафроку, у папучама, изнемогао, са мртвачким земљастим лицем, Пуковник дође сам, полако, гледа око себе устајалим и упалим очима, мутно и бесмислено, јер ништа не види. Он говори нешто што се не чује. - Јот пре но што је он ушао, Данило је побегао из собе, не нашавши ништа боље да учини.)

БАБА ЈОВАНА: Где ћеш, синко, у овај вашар.

(Пуковник каже нешто врло тихо.)

БАБА ЈОВАНА (придржи га): 'Ајде на кревет.

(Она доведе болесника до кревета. Пуковник седне на крај, ухвати се за ограду и гледа нешто.)

ПУКОВНИК (једва се чује): Је ли ту онај несрећник?

БАБА ЈОВАНА: Није. (Узме једну столицу и седне према њему.)

ПУКОВНИК: Ту је, знам, ту је. Еј, несрећна женска деца што ће туђе да ми перу... Ходи овамо, Драга. ( Драга не чује.)

БАБА ЈОВАНА: Драга, отац те зове.

(Драга дође кревету.)

ПУКОВНИК (тихо): Мајку да слушаш, са сестром очи да не вадиш. Разумеш?

(Драга, изгледа, не разуме ништа.)

БАБА ЈОВАНА: 'Ајде, иди с децу да се играш.

ПУКОВНИК: Нек остане овде... Идеш у школу?

ДРАГА: Идем.

ПУКОВНИК: Седи, па пиши шта имаш за школу.

(Пуковник и баба Јована разговарају даље, али се од њиховог разговора не чује много. - Драга седне за сто и шкрипи крижуљом по каменој таблици.)

БАБА ЈОВАНА: Је л' ти лакше?

ПУКОВНИК: А, лакше! (Хоће рећи да није.)

БАБА ЈОВАНА: Оћеш ладни облози?

ПУКОВНИК: Ништа то не помаже. Гуши ме ту, ту, ту! (Зине да удахне ваздуха.)

БАБА ЈОВАНА: Што у кревет не легнеш?

(Пуковник нешто каже.)

БАБА ЈОВАНА: Оће да се умориш тако. 'Ајде у кревет.

(Пуковник опет каже нешто.)

БАБА ЈОВАНА: Тако ти брат у Параћин боловаше, стеже га нешто под гушу, па кркља, кркља, кркља, па прође од ладну крпу.

(Кратка пауза.)

ПУКОВНИК: У Петербургу, у училишту, ја, велики кнез Афанасије Борисовић, ђенерал Бобрикин, ђенерал Влађимиров, ђенерал Голдберг... (Гуши се у кашљу.)

(Пауза.)

БАБА ЈОВАНА: Драга, донеси оцу медецину из другу собу.

( Драга донесе једну флашу и кашику. Баба Јована напуни кашику и да Пуковнику.)

БАБА ЈОВАНА: Је л' ти боље?

ПУКОВНИК (намешта се): Боље.

(Они и даље нешто говоре, али се од свега тога мало што чује. - Драга је свршила своју таблицу. Она је наслонила главу на наслон од столице и гледа у таваницу. Она говори за себе, реч по реч.)

ДРАГА: Миливоје,
Киливоје,
Кили бабу,
На малабу,
Да му лоди,
Свабу.

БАБА ЈОВАНА: Оћу да те пљеснем преко уста, крв да ти полети! Кој те то научио!

(Драга се уплашила. Она метне прст у уста и оде постиђена у један ћошак. Пуковник шапће нешто.)

БАБА ЈОВАНА: Ето, кад се с мангупску децу ваћа!

ПУКОВНИК: Хајде, шта ћеш, остави је.

БАБА ЈОВАНА: Море, зато ће многу батину да изеде! (Пуковник опет каже нешто.)

БАБА ЈОВАНА: Идем ја да ти спремим мокри чаршави. (Изађе.)

Четрнаеста појава

ПУКОВНИК, ДРАГА

(Дуга, врло дуга пауза. Драга још стоји у углу, окренута леђима. Пуковник с муком подигне ноге са земље на кревет и легне згрчен. Он још нешто говори и у једном тренутку пусти крик, као да не може да удахне довољно ваздуха. - Пауза. - Драга је чула нешто и наслутила. Она прво застане, па приђе кревету.)

ДРАГА: Тата! Тата! Тата (Пуковник не одговори ништа. Драга, уплашена, притрчи једним вратима, отвори их и виче. Мајка! Мајка! Мајка!

ЗАВЕСА

Епилог

Иста она соба у којој је пре четири месеца боловао Пуковник. У њој је све похабано и нетресено. Три кревета уз дуваре, и сто на средини. Врата и прозор позади; врата и прозор лево; двоја врата десно. Са задњих врата силази се у авлију низ камене степенице са гвозденом оградом. Ту има неколико саксија са цвећем. Кад је напољу зима и снег, те саксије стоје обично у соби; сад је неко децембарско сунце; танак слој снега топи се, капље са кровова и дрвећа и прави блато. Лина је изнела цвеће пред кућу на светлост и топлину. - У једном кревету, међу покривачима, Данило, у белој ноћној кошуљи, жут и неизбријан. Близу њега је мали сто са флашама од медицине, чашама, кашичицама и расеченим лимуновима. Уз кревет је и једна столица са две-три књиге, дућанском кутијом и папиром. - У једном углу је угашена пећ. Лево, једна врата воде у кујну; она су отворена, те се соба отуда греје и повлачи задах од загорелих јела.

Прва појава

ЖИВАНА, ДАНИЛО, БАБА ЈОВАНА

( Данило је сам у соби; он чита неку књигу и преврће се по кревету с једне стране на другу. - Живана је сељанка "из околине Београда", из Мокрог Луга или Ритопека, са ведрицама сира на обрамици и куповним цвећем за ушима. Она има четрдесет година. - Баба Јована је лево у кујни. Чује се како она тамо сецка месо па дасци.)

ЖИВАНА (из авлије): Сира! Оћеш сира, госпоја-Ристо.

(Данило хоће да се подигне да види ко је то.)

ЖИВАНА: Еј, госпоја-Ристо!

ДАНИЛО (виче у кујну): Бабо! Бабо!

БАБА ЈОВАНА (у црно забрађена, са засуканим рукавима и са сатаром у руци): Шта је?

ДАНИЛО: Ето, види ко је то.

(Баба Јована отвори врата позади. Живана је доле у авлији, пред кућом, баба Јована на прагу и степеницама.)

ЖИВАНА: Добројутро! Како си! Оћеш сира?

БАБА ЈОВАНА: А какав ти је сир?

ЖИВАНА: Млааад, дообар.

БАБА ЈОВАНА: Де, да видим.

(Живана скине обрамицу с врата и спусти кантар у прљав снег на калдрму. Кантар звецне.)

БАБА ЈОВАНА (сиђе и проба сир): А, снашо, није ти преврео како треба.

ЖИВАНА: Како да није, бог с тобом, гооспо! Гледни му сурутку! Богићевићка му узе три кила. Ермила два, Танацковићка три, Арачићка узе четири. Кажем ја Ермили: "Ти све, све, али без мога сира не можеш!" Поручују ми у село по гардисти да дођем... Море, и у двору се зна за мене. Краљ, кажу, не једе сир, ама краљица га тражи... Немаш ти, жено, овај сир на далеко!

БАБА ЈОВАНА: Аја, аја, не ваља ти!... А пошто га дајеш?

ЖИВАНА: Четири гроооша.

БАБА ЈОВАНА: Оха! (Окрене се Данилу.) Бели, имаш ли динар?

ДАНИЛО: Немам, бабо.

БАБА ЈОВАНА: Немој да лажеш кад знам да имаш.

ДАНИЛО: Кажем ти да немам... Затвори, молим те, та врата: зима ми.

БАБА ЈОВАНА: 'Ајд, сад ти зима! Каква те зима спопала! Зар не видиш да је сунце напољу... Скуп ти сир, снашо; не треба ми.

ЖИВАНА: Де, богати! Ка да први пут дођо' у ову кућу... А где је госпоја Ристина? Зна она Живану и Живанин сир.

БАБА ЈОВАНА: А одакле си ти, снашо?

ЖИВАНА: Зар не знаш, богати!

БАБА ЈОВАНА: Не знам:

ЖИВАНА: Ја из Моштанице. Зна мене госпа Риста, поздрави је... А 'де је?

БАБА ЈОВАНА: Није госпа Риста код куће.

ЖИВАНА: Ја де?

БАБА ЈОВАНА: Болесна ти је, снашо.

ЖИВАНА: Очију ти? А шта јој би, богати?

БАБА ЈОВАНА: Паде с транваја, црна јој судба. Мужу на гроб иђаше, паде с транваја, па се угрува као нико њен.

ЖИВАНА: О! о! о! Шта ми каза!

БАБА ЈОВАНА: Еј, куууку мене, злосрећни сииине! Еј, Остоја, мој црни мученичеее! Еј, да ти деца главу поједошеее!

ЖИВАНА: Не наричи, бабо, би му тако, шта ћеш!

БАБА ЈОВАНА: (трља очи као да ништа није било): Ја, би му тако, право кажеш.

ЖИВАНА: А 'де ми је госпа Риста?

БАБА ЈОВАНА: У болницу је; мора ногу да јој у гипс мећу, с штаку мора да иде.

ЖИВАНА: О! о! о! О, црна госпа-Ристо, о!... А како су јој деца?

БАБА ЈОВАНА: Фала богу.

Друга појава

Пређашњи, ЛИНА

(Лина је у црној хаљини, јефтино купљеној код Јевреја из Васине улице. На танким ногама има поцепане чарапе и велике папуче исечене од старих очевих ципела. Она је врло бледа и изгледа да се никада не смеје. Она дотрчи из кујне и ухвати за рукав бабу.)

ЛИНА: Бабо, хајде, кипи супа, бабо.

(Баба Јована оде брзо у кујну. Она тамо и остане; мало после чује се опет где сецка месо на дасци и грди мачора, правећи му при том неке алузије на фамилију.)

ЖИВАНА: Како си ми ти, девојко?

(Лину је срамота и ништа не сме да каже.)

ЖИВАНА: Де, да поздравиш мајку. (Вади из ведрице комад сира, отресе опанке и попе се уз степенице.) Дај, богати, један тањир, девојко. Ево, ово теби. (Лина не сме да прими па гледа у брата.)

ДАНИЛО: Де, де, узми, што се стидиш.

ЖИВАНА (коракне у собу): Добро јутро, младићу, како си ми? 'Де си ти, не видох те одавна?

ДАНИЛО: Добро јутро. Ето ту сам. Шта ти радиш?

ЖИВАНА: Вала богу!... Рекоше оселио си се од куће. Па опет овде, ааа?

(Данило ћути.)

ЖИВАНА: Нема друге куће од рођене, голубе!

ЛИНА: (донела из кујне један тањир и примила сир од сељанке): Хвала.

ЖИВАНА: А шта је теби, младићу, слаб си?

ДАНИЛО: Не ваљам. (Цвокоће.) Зима!

ЖИВАНА: А шта те боли, крста, а?

ДАНИЛО: Аја!

ЖИВАНА: Слабине?

ДАНИЛО: Аја! - Све ме боли.

ЖИВАНА: То не ваља. Треба да потопиш линцуру и квасију, да потопиш у комовицу, па да пијеш. Слачицу на ноге а мокре крпе око врата.

ДАНИЛО: Хвала, хвала, Живана. Како ти деца?

ЖИВАНА: Добро, вала богу, ми сви добро.

ДАНИЛО: А шта ти ради војник?

ЖИВАНА: Фала богу. Пустише га јуче на оцуцтво.

ДАНИЛО: Ако, ако.

ЖИВАНА: (приђе на врата од кујне): Збогом бабо!

БАБА ЈОВАНА: (из кујне): Збогом.

ЖИВАНА: (сиђе низ степенице у авлију, упрти полако ведрице и кантар на обрамицу): У здрављу.

ДАНИЛО: У здрављу, Живана!... Лина, затвори врата. (Сав дршће и увија се у поњаве.) Зима!

Трећа појава

ДАНИЛО, ЛИНА

(Дуга пауза. Лина претура на столу своју торбу с књигама. Данило се стреса испод покривача.)

ДАНИЛО: Лина, узми ову кутију са столице, па иди у бакалницу нек ти Анта напуни.

ЛИНА: Не да Анта више дувана.

ДАНИЛО: Шта не да! Мора да да!

ЛИНА (кроз плач): Али Анта не да више.

(Лина седне и пише. Пауза. Данило се љуто окрене на другу страну и псује.)

ДАНИЛО: Иди тетка-Берти и ишти три гроша.

ЛИНА: Није тетка Берта код куће. Била сам јутрос да иштем пиринџа.

(Пауза.)

ДАНИЛО (окрене се нагло): А што ти ниси у школи?

(Лина крије главу и не сме ништа да каже.)

ДАНИЛО: Имаш ли данас школе, ааа?

ЛИНА: Имам.

ДАНИЛО: Па што си код куће?

ЛИНА: Не-мам ци-пе-ле.

ДАНИЛО: Где су ти ципеле?

ЛИНА: Код шус-те-ра.

ДАНИЛО: А што не узмеш ципеле од шустера?

ЛИНА: Ка-же ба-ба не-ма па-ра.

ДАНИЛО: Т! т! т! Ето сад.

(Пауза.)

ДАНИЛО: Где си јутрос ишла са оном флашом?

ЛИНА: Ку-пи-ла ба-би ра-ки-ју.

ДАНИЛО: Где је Драга?

ЛИНА: На по-ља-ни.

ДАНИЛО: Шта ради на пољани?

ЛИНА: Иг-ра се.

ДАНИЛО: С ким се игра.

ЛИНА: С де-цом.

ДАНИЛО: Каква су деца на пољани?

ЛИНА: Не знам.

ДАНИЛО: Иди одмах па доведи сестру кући.

(Лина изађе.)

Четврта појава

ДАНИЛО, БАБА ЈОВАНА

( Данило дохвати једну књигу да чита, али је баци после неколико тренутака. Онда хоће да се подигне, али опет легне. Најзад се нагне са кревета и тражи нешто по поду. - Пауза.)

БАБА ЈОВАНА: (са једним лонцем у руци): Је ли волиш пуњене паприке или сарму?

ДАНИЛО (промумља нешто): Сарму.

(Баба Јована оде у кујну, али се брзо врати.)

БАБА ЈОВАНА: Је ли ти донели медицину из апотеку, зашто доктор казао да не прегрешујеш?

ДАНИЛО: Ето, купили су. Не знам кога ће ми ђавола.

БАБА ЈОВАНА: Како, кога ђавола! Видиш ли, синко, да си болан-преболан!

ДАНИЛО: Шта сам болан-преболан! То сте ви сви уобразили. Не треба ми никаква медицина! Шта си ми натрпала ове поњаве и јастуке. (Баца из кревета.) Сви сте ви шашави!

БАБА ЈОВАНА: Де, де, немој да се љутиш. Мајка ти у болницу, оцу ти још шест месеци не дадосмо, сестре ти голе и босе, напољу мећава ће да дуне сутра-прекосутра, а слава иде кроз који дан: немој да се љутиш.

(Пауза.)

ДАНИЛО: (смирио се): Зашто, бабо, Лина нема ципела, болан?

БАБА ЈОВАНА: Што, што! Што немам пара!

ДАНИЛО: Зашто не оде Рајко за пензију?

БАБА ЈОВАНА: Каже благајник у Управу фондова нема пензија до двадесетог.

ДАНИЛО: Имаш ли ти штогод-штогод?

БАБА ЈОВАНА: Имам три гроша, мора камфор и шпиритус да ти купим, да те трљам вечерас.

Пета појава

ДАНИЛО, БАБА ЈОВАНА, ЛИНА, ДРАГА

(Лина доведе сестру за руку. Драга је боса и сва блатњава.)

БАБА ЈОВАНА: (оштро): Где си ти? (Дете хоће да каже нешто, она га удари по прстима.) Јесам ли ти сто пута казала да не смеш да изађеш из авлију! А! Што си прљава! А! Оћу ја сваког дана да перем твоје кецеље! А! (Удари опет дете; оно плаче. Баба га узме за руку и води у кујну да опере.)

ДАНИЛО: Што бијеш дете!

БАБА ЈОВАНА: Ћути ти! (Залупи вратима.)

Шеста појава

ДАНИЛО, ЛИНА

ДАНИЛО: Што је Драга таква? Откуд јој толико блато?

ЛИНА: Де-ца је у-пр-ља-ла.

ДАНИЛО: Каква деца?

ЛИНА: Де-ца на по-ља-ни.

ДАНИЛО: Шта раде деца на пољани са блатом?

ЛИНА: Пра-ве сме-де-рев-ски град.

ДАНИЛО: Праве смедеревски град!... Зашто не пазиш на сестру! Видиш да је баба бије што је каљава.

Седма појава

ДАНИЛО, ЛИНА, ЈЕДНО ДЕТЕ

(Једно женско дете са школском торбом у рукама уђе у собу без куцања и поздрава. Оно је стидљиво сиромашко дете у роза цицаној хаљини усред зиме, са огромним Вуненим шалом од школског сиротињског фонда. То је другарица Линина, али Лина не сме да је погледа, већ савије главу у једном ћошку, иза наслона од кревета. Данило подигне главу и гледа изненађено у дете.)

ДЕТЕ: Пита госпојца зашто Ангелина Бојовићева није дошла у школу?

ДАНИЛО: Кажи госпојици да јој је брат болестан, па не може.

ДЕТЕ: И казала госпојца да Ангелина Бојовићева нацрта Подунавски округ, и научи Животопис "Танаско Рајић", Познавање природе "Јастреб".

ДАНИЛО: Ангелина, кажи другарици хоћеш ли да научиш.

ЛИНА: Хо-ћу.

ДЕТЕ (вади из торбе једну књигу у зеленим корицама): И послала госпојца, пита хоће ли Ангелина Бојовићева да узме Дечји родољуб?

ДАНИЛО: Шта је то?

ДЕТЕ (сриче): Дечји родољуб. За ученике-це основних школа приредио браца-Влада. У Београду, штампарија код "Просвете", 1902. Цена 80 н. д. Послала госпојца ако ће да купи Ангелина Бојовићева.

ДАНИЛО: Кажи госпојици има већ Ангелина Дечји родољуб од браца-Владе.

(Дете остави књигу у торбу и изађе не рекавши збогом.)

Осма појава

ДАНИЛО, ЛИНА

(Дуга пауза.)

ДАНИЛО: Лина, хајде нешто да ми читаш. Каква ти је то књига?

ЛИНА: Дарак послушној деци.

ДАНИЛО: Хајде, читај ми нешто.

ЛИНА:Шта да ти читам?

ДАНИЛО: Читај шта хоћеш.

ЛИНА (сриче):

Мала Мира нема мира,
Непрестано пиле дира.
Мајка вели: "Немој, дете,
Љута кока ујешће те."
Мира мајку не послуша,
Непрестано срећу куша...
Ала је ово глупо.

ДАНИЛО: Шта је глупо? Није глупо! Читај даље.

ЛИНА:Нећу да читам, баш је глупо!

ДАНИЛО: Онда читај нешто друго.

ЛИНА (сриче):

Благодарност

Мала Љубица била је добра девојчица, па су је сви звали Добродуша. У замку њеног оца, који на једној реци стајаше и људских гордости безумље, вековима и вековима дуго, посматраше, беше један управитељ (кастелан) по имену Марко, седих сребрних власи старац. Њен отац именоваше се Миладин. Миладин беше врло племенита срца. Он беше унук једног кнеза, који са старим краљем за свету земљу иђаше, да свих хришћана светињу од неверника отме за славу нашем светом оцу. Марко беше вредан, веран и храбар управитељ и малој Љубици великих уживања причињаваше кад год причаше приче из племенитих ратова и двобоја (мегдана).

(Данило кашље, прво слабо, па се загуши. На вратима Гиле са његовом путничком торбом. Он око гуше носи црну мараму. Остави торбу и хоће да се поздрави с братом. Он до краја комада игра са мелодраматичним гестовима господина Љубомира Живковића.)

Девета појава

ДАНИЛО, ГИЛЕ, ЛИНА

ДАНИЛО (пошто се поврати од кашља. Њему изгледа као да му брат сад изашао из куће па се вратио): Шта ћеш ти овде!

ГИЛЕ: Ја опет у Београд.

ДАНИЛО: Шта си ти овамо ударио сваких петнаест дана! Шта ћеш овде?

ГИЛЕ: Ето, дошао.

ДАНИЛО: Само трошиш паре.

(Лина откако је престала да чита гледа у брата.)

ГИЛЕ (Лини): Шта ти радиш, ааа?

(Лина ништа не одговори.)

ГИЛЕ (отвара торбу): Ето ти ратлука па да поделиш са Драгом.

ЛИНА: Хвала.

ДАНИЛО: Каквим си ти то возом дошао сад у једанаест сати?

ГИЛЕ: Ја дошао синоћ.

ДАНИЛО: Синоћ?

ГИЛЕ: Синоћ, јесте... Ноћио сам код Славије.

ДАНИЛО: Што код Славије? Што ниси дошао овде да спаваш?

ГИЛЕ: Ето... нећу да вам будем, ту, овај, на врату... Јутрос седох на трамвај па одох у болницу. Поручила ти мајка да дођеш.

ДАНИЛО: Како ћу да дођем кад сам и ја болестан.

ГИЛЕ: Шта ти је?

ДАНИЛО: Море, није ми добро... Имаш ли, Гиле, богати, дувана?

ГИЛЕ (пружи му кутију): На... Где је Рајко?

ДАНИЛО: Рајко се мангупира. Истерали га из школе па сад база по улицама. Морамо да испратимо ми њега теби у Крагујевац.

ГИЛЕ: Што су га истерали?

ДАНИЛО: Што није за школу.

ГИЛЕ: Шта раде Мита и Воја?

ДАНИЛО: Мита лежи у апсу, свађао се са дежурним официром и прескакао зид од Академије да купи новине. Нису га пустили већ две недеље. Воја био прекјуче. Правио човек лаковане чизме од четрдесет пет динара.

ГИЛЕ: Шта ради баба?

ДАНИЛО: Секира ме целог дана. Само пије ракију... А и ти пијеш, а?

ГИЛЕ: Не пијем... те не пијем... Тебе истерали из службе?

ДАНИЛО: (намрштено): Истерали.

ГИЛЕ: Па шта сад радиш?

ДАНИЛО: То нису твоја посла. Имаш ли пара?

ГИЛЕ: Имам.

ДАНИЛО: Имаш ли банку?

ГИЛЕ: Имам.

ДАНИЛО: Дај ми.

ГИЛЕ: Не дам.

(Пауза.)

ДАНИЛО: Што ми не даш банку?

ГИЛЕ: Не дам ти. Излежаваш се ту, па још хоћеш банку да ти дам!

ДАНИЛО: Није те срамота! И ти си ми брат!

ГИЛЕ: Не дам. Излази из тог кревета. Само мучиш ову другу децу.

ДАНИЛО: Одлази! (Пљуне и окрене се на другу страну.)

ГИЛЕ: (Лини): Где је Драга?

ЛИНА: Код бабе у кујни.

(Гиле оде у кујну.)

Десета појава

ДАНИЛО, ЛИНА

ДАНИЛО: Лина, дај ми ту торбу. (Лина гледа у брата, али га не разуме.) Дај ми ту торбу.

(Лина донесе торбу. Торба је тешка и Лина је тешко донесе. Данило је отвори и претура по њој дуже време па је онда заклопи и остави, кад не нађе ништа. - Рајко му је окренут леђима, па га не види одмах.)

Једанаеста појава

ДАНИЛО, РАЈКО, ЛИНА

РАЈКО (приђе кревету): Бели! (Пауза.) Бели! (Пауза.) Бели!

ДАНИЛО (окрене се и погледа): Шта је?

РАЈКО: Видео сам газда-Ристу! Био с Лепосавом.

ДАНИЛО (штрецне га нешто): Па шта!

РАЈКО: Зовнула ме Лепосава, питала шта радиш. Газда Ристо ми дао банку.

(Пауза. - Данило разгорачи очи.)

ДАНИЛО: Дај ми овамо ту банку!

РАЈКО: Немам.

ДАНИЛО: Где ти је?

РАЈКО: Нисам примио. Вратио сам.

(Пауза.)

ДАНИЛО: То си добро учинио.

(Пауза.)

ДАНИЛО: Зашто ти давао банку?

РАЈКО: Онако.

ДАНИЛО: Како, онако?

РАЈКО: Ништа. Питао ме шта радиш.

ДАНИЛО: То све? Зашто ти давао банку?

РАЈКО: И питао ме идем ли у школу. Господин Живковић му казао да могу да полажем испите на лето, а он каже господину Живковићу да припази на мене на испиту.

ДАНИЛО: Какав је то господин Живковић?

РАЈКО: Што предаје математику.

ДАНИЛО: Откуд сад тај господин Живковић?

РАЈКО: Па био с њима. Иде он с њима сваки дан. Ваљда ће да испроси Лепосаву.

ДАНИЛО: Давао ти банку пред тим господином Живковићем.

РАЈКО: Јесте.

ДАНИЛО: Ао! оца му његовог!

(Пауза.)

РАЈКО: Гле, Гилетова торба! Зар дошао?

ДАНИЛО: Дошао.

РАЈКО (виче): Гиле! Гиле!

Дванаеста појава

Пређашњи, ГИЛЕ, БАБА ЈОВАНА

ГИЛЕ: (дође и пољуби се са братом): Шта ти радиш?

РАЈКО: Ништа.

ГИЛЕ: Дабогме, ништа. Што су те истерали из школе?

РАЈКО: Шта те се тиче.

ГИЛЕ: Тиче ме се.

РАЈКО: Не тиче те се.

ГИЛЕ: Хајде, добро, не тиче ме се.

(Пауза.)

РАЈКО: Шта си ми, Гиле, болан, донео из Крагујевца?

ГИЛЕ (тражи по торби, па извади једно плаво шлосерско одело, развије га и покаже брату): Ево, Рајко.

(Пауза.)

ДАНИЛО: Дабогме, у Крагујевац ћемо ми тебе па ћеш да се опаметиш: нећемо више да трпимо истеранке код куће.

БАБА ЈОВАНА: Неће у Крагујевац. Пуковнички син! Доста што ми муж беја колар у Параћин, нећу да ми сви унуци шлосери!

ГИЛЕ: Ћути ти, бабо! Опет ће колари да ти дођу у фамилију.

(Пауза.)

ДАНИЛО: Је ли, Гиле, шта се измотаваш, море. Дај ми банку, вратићу ти.

ГИЛЕ (извади једну прљаву и пресавијену банку од десет динара): На. Не треба да ми вратиш.

ДАНИЛО (пружи банку Рајку): Рајко, богати, иди купи ми три кутије дувана од три и по гроша и купи синоћне Београдске новине и Мали журнал.

(Рајко пође, Гиле га заустави.)

ГИЛЕ: ( Рајку): Чекај!

РАЈКО: Шта ћеш?

ГИЛЕ: Ево теби, Рајко, два динара, па да одеш код Славије и да донесеш четири флаше пива... А ево ти још два динара да купиш кило кобасица код Ајдуковића и два тазе хлеба.

ЗАВЕСА

Кембриџ и Лондон, августа и новембра 1905.

Лозана, маја 1906, - Лондон, јануара 1907.

// Пројекат Растко / Драма и позориште //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

Војислав М. Јовановић

Наши синови

Комад у четири чина са епилогом (1905-1907)

Први чин

Прва појава

Друга појава

Трећа појава

Четврта појава

Пета појава

Шеста појава

Седма појава

Осма појава

Девета појава

Десета појава

Једанаеста појава

Дванаеста појава

Тринаеста појава

Други чин

Прва појава

Трећа појава

Четврта појава

Пета појава

Шеста појава

Седма појава

Осма појава

Девета појава

Десета појава

Једанаеста појава

Дванаеста појава

Трећи чин

Прва појава

Друга појава

Трећа појава

Четврта појава

Пета појава

Шеста појава

Седма појава

Осма појава

Девета појава

Десета појава

Напомене

Једанаеста појава

Дванаеста појава

Четврти чин

Прва појава

Друга појава

Трећа појава

Четврта појава

Пета појава

Шеста појава

Седма појава

Осма појава

Девета појава

Десета појава

Једанаеста појава

Дванаеста појава

Тринаеста појава

Четрнаеста појава

Епилог

Прва појава

Друга појава

Трећа појава

Четврта појава

Пета појава

Шеста појава

Седма појава

Осма појава

Девета појава

Десета појава

Једанаеста појава

Дванаеста појава

Комад у четири чина са епилогом
(1905-1907)